Serija „Hronike Šanare“, nastala je na osnovu knjiga Terija Bruksa i prvi put je emitovana u januaru 2016. godine u produkciji MTV. Ipak, samo godinu dana kasnije, produkciju je preuzeo „Paramount“, tadašnji „Spajk“ zahvaljujući kom je nastala druga sezona, koja je emitovana od oktobra do novembra prošle godine.
No, uprkos trudu ovih produkcijskih kuća, publika nije najbolje reagovala na seriju, pa je gledanost drastično opala još pred kraj prve sezone. Ni druga sezona nije dovela do nekih većih preokreta što se tiče statistika, barem ne u pozitivnom pravcu, već upravo suprotno, što je konačno rezultiralo krahom i odlukom da se serija otkaže.
Ipak – zašto je ovako slaba gledanost? Popularnost obe produkcijske kuće je velika, kako u Americi, tako i u svetu. „Hronike Šanare“ su još 1977. dobile svoje mesto među najpoznatijim i uglednim knjigama epske fantastike. Teri Bruks, inspirisan Tolkinovim „Gospodarem prstenova“, napisao je trilogiju „Mač od Šanare“ i time stekao veliku popularnost.
Seriju su, prema već navedenoj trilogiji, napravili Alfred Goh i Majl Milar. U prvoj sezoni, priča je bila poprilično dobro ispraćena, iako su možda nešto lošiji efekti i konstantni dramatični ispadi glavnih likova, propraćeni sa dijalozima koji su u velikoj meri bili slični iz epizode u epizodu.
Gledajući seriju, shvatila sam da ima i dosta pozitivnih strana, poput intrigantnih likova. U prvom redu, to je Alanon, koji predstavlja poslednjeg Druida i u seriji, bio je velika pomoć Vilu Omsfordu, koji ima krv Šanare u sebi, što ga čini veoma moćnim i samim tim, on se nalazi u velikoj opasnosti zbog Dagda Mora. On je najjači demon koji ima za cilj da se iz izgnanstva vrati nazad u vilenjački svet i pokori ih sve. Ipak, Vil, dečko koji ima moć Šanare, predstavlja njegovu najveću pretnju, jer svi smatraju da jedino on ima mogućnost da ga zaustavi.
Najviše radnji se odvija u Arborlonu, kraljevstvu vilenjaka, gde princeza Amberli, dobija vizije od drveta, Elkrisa, koje je zapravo ključ za drugu dimenziju u kojoj se nalaze demoni. Sve u svemu, u pitanju je poprilično dinamična priča, sa dosta akcije. Ova priča ima, takođe, mnogo borbe prsa u prsa, mačevima i noževima, ponekad i magijom. Na to se dodaju i spletke na dvoru, pa proročanstva, što na kraju ima sve elemente dobre srednjevekovne epske fantastike.
Možda je u pitanju prezasićenost publike ovakvim sadržajima. U poslednje dve decenije, još od kad su na tržištima filmske i serijske industrije veliki uspeh ostvarili „Gospodar prstenova“, „Hari Poter“, „Narnija“, a potom i serije poput „Merlina“ i sličnih, nominovano su ostavili fanove zasićene ovim žanrom.
Naravno, postoje i fanovi kojima nikad nije dosta ovakvog žanra, ali svejedno, i verni pratioci fantazije više su se fokusirali na propuste u seriji nego na ono šta ona može da im ponudi. Generalno, glumačka ekipa je dobra, a glavni protagonisti su Ostin Butler, Pipi Dalton i Manu Benet, dok Dagda Mura igra Džed Brofi.
Mnogi od glumaca koji su se nešto slabije pojavljivali u drugoj sezoni, jer je najviše vremena posvećeno Vilu, dečku Šanari i Eritreji, kao i poslednjem Druidu, Alanonu. Naime, u nastavku serije koji se emitovao prošle godine, saznali smo već da su demoni pronašli drugi način da izađu i da ostvare svoje planove da unište svet.
Alanon, svestan opasnosti je počeo sopstvenu trku sa njima, kako bi pronašao način da ih zaustavi pre nego što bude prekasno, dok je mladi Šanara tražio sopstveni put daleko od magije, pokušavajući da postane vidar. Obučavao se u jednom kampu, gde je bio izvrstan učenik, no zbog svih već nedaća koje su ga već zadesile, nije bio dovoljno dobar u izvršavanju krucijalnih operacija.
Ipak, taman pre nego što će dobiti svoju poslednju šansu da se dokaže u tom kampu, kamp biva napadnut i on je opet primoran da iskoristi svoje moći. Ipak, razlika između knjige i serije jeste što je Vil u seriji otišao u Starloku (već navedeni kamp) zahvaljujući Alanonu, dok je u knjigama, na samom početku priče, Vil već bio dobro utemeljen tamo.
Ovo nije jedina razlika između knjiga i serije. Naime, jedan od najvažnijih momenata jeste onaj kada je Vilova majka dala svom sinu vilenjačko kamenje („elfstouns“ – ključ moći Šanare, kojima kanališu energiju), dok je u knjigama sasvim drugačije, jer ih dobija direktno od svog dede, koji je živ još pedeset godina nakon što je pobedio mračnog Lorda i hordu demona.
Ponovo, to je drugačije u seriji, gde je njegov deda zapravo umro mlad, a njegovog oca su smatrali ludim u čitavom selu. U ljubavnoj situaciji nije ništa menjano mnogo, osim što je prilikom ekranizacije serije, više rađeno na romantizaciji veze Amberli i Vila, u odnosu na njegov odnos sa Eritrejom.
No, šta je rezultiralo ovako slabom gledanošću u odnosu na popularnost čak preko dvadeset knjiga o Šanari istog autora, ne bih mogla sigurno da kažem niti koji je faktor tačno uslovio ovako drastičan pad. No, postoje spekulacije između fanova da će ponovo neka druga produkcijska kuća preuzeti seriju, koja se spremala još od 2015. godine, ali ništa još nije zvanično potvrđeno.
Ipak, i pored razlika između originalnih verzija i televizijske adaptacije, kao i velikih očekivanja fanova i nešto lošijeg vizuelnog kvaliteta serije, mogu reći da je serija prilično dobro urađena s obzirom na finansijsku situaciju i svim fanovima epske fantastike bih preporučila da je pogledaju. I naravno, da pročitaju knjige.