Igra prestola S06E04

Jedna od najvećih zamerki na šestu sezonu „Igre prestola“ je svakako iscepkanost epizoda i nedostatak kohezivnosti među scenama koje retko imaju šta da traže jedna s drugom. Prazan hod sa pokojom interesatnom replikom i dosta šokantnih scena ubijanja koje su manje veze imale sa zapletom, a više sa izazivanjem užasa kod publike praktično su okarakterisali prve tri epizode. Sve ono što se desilo u četvrtoj epizodi je neko sumiranje onoga šta smo videli u dosadašnjem delu sezonu i brz, veoma dramatičan korak napred.

Ljubitelji Martinovog serijala i HBO serije su čekali punih šest godina kako bi videli susret razorene porodice Kuće Starka. Pre tri godine, posvedočili smo koliko je Arja bila blizu svom najstarijem bratu i majci, a onda i kako je Bren odlučio da nastavi svoje putovanje do pećine Trookog gavrana. Međutim, čekanje se isplatilo, a prvo dvoje koje su se nakon toliko godina i nedaća ponovo sreli su Sansa i Džon. U sceni koja više počiva na muzici Ramida Džavadija nego na rečima, sve ono neizrečeno je pretočeno u jedan zagrljaj koji je gledaocima pružio retke trenutke sreće i radosti.

Sansa i Džon su najverovatnije dva lika koja bi na početku serijala najmanje sarađivala. Sansa je bila naivna devojčica koja je verovala u vitezove i bajke, a Džon je bio kopile koje se durilo zbog svoje sudbine. Toliko različiti a opet duboko povezani, Sansa i Džon bez ikakvih problema prevazilaze sve one nebitne probleme iz prošlosti koji su ih razdvajali, i polako se okreću novom cilju. Između Džona koji je dokazao svoju sposobnost i Sanse koja na svačije zaprepašćenje, preuzima potpunu inicijativu, gotovo da se može naslutiti da čak ni 20 dobrih ljudi neće moći zaštititi novog gospodara Zimovrela.

Dok se na Zidu Starkovi polako okupljaju, Vesteros se polako naoružava za novonastale sukobe. U Dolu, Beliš manipulišući mladim Erinom, naređuje okupljanje vitezova Dola kako bi pomogli Sansi u njenom sukobu sa Boltonima. U Kraljevoj Luci, po uobičajenoj mantri, imamo po jedan govor Visokog Vrapca i dosta zakulisnih radnji, a kada podeljeni dvor shvati da nemaju izbora već da sarađuju, Tomenovo Malo Veće dolazi do zaključka da je vreme pregovora prošlo i da, ako je već potrebno, Margeri se mora silom izbaviti iz zatvora Svete Vere.

Potrebno je malo više kako bi se poverovalo da bi Maloprstić mogao tako olako zapretiti Nestoru Rojsu. Međutim, kao i dosada, scenaristi pokazuju veće interesovanje za pomeranje figura ka cilju nego što se bave načinima na koji bi trebalo dovesti likove do željenog cilja. Ukratko, iako je možda za nevericu da bi neko u zamku punom Rojsovih ljudi uspeo da mu zapreti životom, sama scena je svrsishodna jer na kraju se dešava upravo ono što je i bilo za očekivati. Pitanje ostaje da li će spremna i dobro uhranjena armija vitezova Dola biti dovoljna da Sansa zaboravi šta je sve preživela zbog Beliša.

Scene u Kraljevoj Luci otkrivaju duboko ukorenjene probleme sa kojima se serija godinama suočava. Dosta se govorilo o Džejmiju Lanisteru i njegovim delima u poslednje dve sezone kada se sve ono za šta je postavljen put u trećoj i četvrtoj sezoni zaboravilo. Ne može se ne oteti utisku da je jedna od najlepših priča o pokajanju u „Pesmi leda i vatre“ doživela svoj apsolutni fijasko. Na drugoj strani, imamo onog homoseksualca iz „Igre prestola“. U knjizi po imenu Loras Tirel, dotični homoseksualac je lik o kome ne možete reći ništa više do onoga što njegova seksualnost označava. On je homoseksualac i on se tako ponaša. Da žene ne moraju biti ratnice da bi bile hrabre i jake, to se nadamo da je nešto čega su scenaristi ove serije svesni. Međutim, zaista se ne može reći da su svesni da je nečija seksualnost možda najnebitnija stvar na planeti. Loras, koji je u knjizi i hrabar i romantičan, lik zbog koga je Olena morala da ubije Džofrija kako bi zaštitila Margeri, jedan od najvećih vitezova u Vesterosu i neko s kim ne biste olako zbijali šale je pretvoren u homoseksualnu karikaturu na malim ekranima. Koji je razlog da se Loras Tirel pretvori u ovakvu odvratnu karikaturu je zaista nepoznat. Međutim to dosta govori koliko se suštinski ceo proces građenja likova u „Igri prestola“ zasniva na stereotipima.

Od onog homoseksualca prelazimo na onog kastriranog. Da je Remzi kastrirao Teona, to više i ptice na grani znaju. Scenaristi ne propuštaju da nas podsete na tu činjenicu kojima je možda u Remzijevoj sadistički preciznoj dekonstrukciji Teona Grejdžoja, to najbitnija stvar. Ukoliko je sve ovo nejasno, prema scenaristima, nema veće nesreće od kastracije. Takav kakav je, duboko povređen i psihološki izranjavan, Teon se vraća kući a Jara ga, evocirajući uspomene na svog oca, na isti način dočekuje. Imajući u vidu da Teon nije više muškarac (podsećanja radi: kastriran je), on se stavlja u Jarinu službu želeći da joj pomogne na predstojećem Zakraljenju.

U Mirinu, Tirion manipuliše svima živima – saveznicima, neprijateljima, robovima. Stavivši Sivog Crva i Misandei u nezavidan položaj, Tirion na jednoj strani pregovara sa robovlasnicima iz Astapora, Junkaija i Volantisa i nudi im sedmogodišnji period tokom koga bi trebalo da ukinu ropstvo. Nezadovoljno građanstvo Mirina biva razuvereno od strane Sivog Crva i Misandei koji nemaju mnogo izbora do da veruju Tirionu, koji je najbolja zamena za Deneris.

U epizodi prepunoj zaključaka, najimpozantniji, barem temperaturno je bio Denerisino oslobađanje. Nakon što se Daario i Džora ušunjaju u Ves Dotrak kako bi spasili Deneris koju očekuje suđenje i moguće pristupanje hramu Kalovih udovica, Deneris dokazuje da joj nije baš potrebna pomoć kako bi se obračunala sa tucetom dotračkih kalova kako bi ujedinila kalasare. U sceni koja na različite načine evocira „Devetu kapiju“ Romana Polanskog, Deneris, preživevši oganj koji je sama stvorila, dobija neospornu podršku svih kalasara u Ves Dotraku.

Iako u Martinovom serijalu, Deneris nije otporna na vatru, ova dodata supermoć je svakako postala korisna. Međutim sama scena je na granici uverljivosti, a najmanje zbog činjenica da je Deneris preživela još jednu lomaču kako bi joj se, u dobroj kopiji finala prve sezone, poklonili Dotraci (a gledaoci naravno imali prilike da nakon nekoliko godina ponovo uživaju u nagosti jedne od glavnih junakinja serije). Kada se postave pitanja tipa kako niko od jedno desetak muškaraca nije jednostavno prišao Deneris i slomio joj vrat, ili kako je moguće da se sve tako brzo zapalilo, dobija se zaključak da je scena, iako možda evocira epski trenutak u Denerisinom životu, sama po sebi na ivicu uverljivosti. Ali ovaj modus operandi prema kom nije bitna scena do ono što iz nje iznikne svakako se i ovde veoma lako da uočiti.

Ova epizoda je ispunila davno postavljenu normu. Imali smo golotinje, epskih trenutaka, pokušaja Tirionovog humora, nekoliko karikatura  i naravno šokantnu smrt. Ovo poslednje postaje sve manje upešatljivo i sa svakom narednom smrću, scenaristi pokazuju koliko je njihov proizvod suštinski različit u odnosu na delo koje adaptiraju. Dok Martin veoma sistematski, kontrolisano sa gotovo hirurškom preciznošću ubija likove, u seriji je to besmisleni pokolj koji istini za volju, i ne služi nićemu drugom do šokiranju gledalaca. Čini se da su svi oni snimci reakcija na bitne smrti u seriji očigledno imali pogrešan efekat jer se čini da je nekako „Igra prestola“ spala na seriju nepovezanih smrti koje služe nekoj potrebi da se naglasi koliko je Vesteros opasno mesto.

Zavesa je pala, a prvi čin ove sezone je gotov. Sve bitne priče su dobile odgovarajuće zaključke a likovi se polako spremaju za nove sukobe i izazove koji ih očekuju. Iako se čini da serija krupnim koracima grabi ka finišu, ne može se ne oteti utisku da put do finiša postaje sve manje interesantan. A još je veća tragedija da kakav god ovaj put bio, postoje velike šanse da to biti jedini put koji će ljubitelji „Pesme leda i vatre“ dobiti. Ali o tome, neki drugi put…

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *