Svesni smo da je život ciklus, satkan i od konačnog odlaska kao neminovnog. Evo, već druga godina epidemije kako smo posebno svesni te krhkosti postojanja. Ipak, neki od onih koji su nas napustili, nisu otišli u druge sfere u potpunosti. Njihovo ime, delo i zaostavština živeće zauvek.
Trećeg aprila 2021. godine fizički nas je napustio srpski istoričar i teoretičar umetnosti i kulture, filolog, filmolog, stripolog, novinar, prevodilac, izdavač, mediolog i književnik Žika Bogdanović. Iz priloženog se vidi da nas je poprilično zadužio.
Rođen daleke 1932. godine vrlo predano je ispratio kulturološki fenomen naših prostora. Retrospektiva njegovog rada je arhiv istorije u malom i enciklopedija ljubitelja umetnosti u širem smislu značenja. Njegove dopisničke reportaže donele su nam na dlanu Veliku Britaniju, Francusku, Kambodžu, Italiju, Egipat, Etiopiju, Sudan a bio je i stalni dopisnik iz SAD-a i Afrike.
Bogdanović je, možda ipak najpoznatiji po svojoj velikoj pasiji za stripom i vizuelnoj naraciji čiji je istaknuti teoretičar svetskog glasa. Osnovao je 1974. godine jedan od prvih teorijskih časopisa za strip u svetu „Pegaz, revija za istoriju i teoriju stripa i vizuelnih medija koji se izražavaju grafičkim putem“. Ovaj časopis je svakako jedan od naših najznačajnijih teoretsko istorjiskih zbirki kulture stripa.
Tokom svoje, slobodno možemo reći, životne karijere bavio se i filmom. Dobitnik je nagrade za filmsku kritiku „Beograd film“, godine 1962. dok je radio kao kritičar časopisa „Borba“ a bio je i direktor Jugoslovenske kinoteke. Kao kritičar časopisa „Nin“ bavi se televizijom, politikom kao reporter Tanjug-a, džezom kao urednik i voditelj serijala „Svet džeza“ na Radio Beogradu. Baveći se uredništvom uređivao je kulturu „Nin“-a, bio direktor izdavačkog zavoda Jugoslavija, glavni urednik mesečnika „Liberal“ kao i osnivač pa i glavni urednik zadužbine „Ateneum“. Njegova reč ispunjavala je stranice „Politike“, „Večernjih novosti“.
Osnivač je i urednik mnogih književnih edicija („Kentaur“, „Polaris“, Plava ptica“, „Zenit“, „Svetionik“, „Juče i sutra“,…) i naravno bavio se stripom. Autor je velikog broja stručnih knjiga kao i romana. Zatim pripovetki, zbirki poezije, putopisa, esejea, monografija i studija iz pomenutih oblasti. I jedan od prvih privatnih izdavača kod nas. Nakon povratka iz SAD (1968-69) više nije bio isti, postao je jedan od pionira koji hrabro utiru puteve ovdašnjoj recepciji svakojakih novih sredstava i tokova kako masovne tako i elitne komunikacije.
Među zbirkom od preko dvadeset naslova iz različitih oblasti posebno su istaknute one iz oblasti istorije i teorije stripa kao što su: Čudesni svet Đorđa Lobačeva (1975), Aleks Rejmond ili poslendji put kad smo bili mladi (1975), Umetnost i jezik stripa (1993), Čardak ni na nebu ni na zemlji: nastanak i život beogratskog stripa 1934-1941 (2007).
Bio je član međunarodnog žirija Prix de la Presse koji dodeljuje nagradu za najbolje publicističko delo godine u Evropi.
Za ljubitelje fantastičnih žanrova posebna zahvalnost na kvalitetnom i predanom radu ide u slavu njegovih prevoda DŽ. R.R. Tolkina, Isaka Asimova, Karla Justava Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka kao i mnogih drugih.
Za svoj rad na polju strip teorije i istorije stripa nagrađen je (1983) nagradom „Andrija Maurović“ i nagradom „Maksim“ (1992). A za životno delo povelju „Vitez od duha i humora“ (2018) koju dodeljuje centar za umetnost stripa (Beograd) pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečiji kulturni centar „Beograd“.
Ovaj predani čovek, posvećen izgradnji svih vidova umetnosti u radnom duhu, stvarao je i doprinosio ne obazirući se na godine ili umor. Pritom, gospodin Bogdanović je jednom mesečno štampao knjigu o svom trošku isključivo. Zabeleženo je da je u svojoj 86. godini ne samo radio nego je i gledao da naštampa što više vrednih knjiga. Smatrao je da izdavaštvo danas živi od knjiga a da se treba živeti za knjigu. Iako u malim tiražima, u svom privatnom izdavaštvu „Ateneum“ on piše, prevodi i objavljuje koliko je to moguće. Neki od tih primeraka su u ukupnom zbiru od samo nekoliko komada. Izuzetno ih je teško naći. Bili su za prijatelje i Narodnu biblioteku Srbije.
Tokom teških godina za ove prostore, kad se o kulturi najmanje razmišljalo, on ipak pokušava da ostavi uzorke prevoda svetski značajnih dela kao seme koje će, kako je verovao lako sutra kopirati na presama. Mada, možda se možete obratiti lično izdavaču ukoliko baš želite neku od tih dragocenosti. Jer do masovnih štampanja nekih dela nije došlo još uvek (mahom su to prva napisana dela kakvog autora ili su prevedena na naš da kažemo najbolji mogući jezik). Jedan od poslednjih izdavačkih poduhvata „Ateneuma“ bio je roman „Putovanje na Arkturus“, engleskog pisca Dejvida Lindzija (prvi put objavljenog 1922) i eto do nas je stigao posle nekih sto godina. Zahvaljujući njemu postoji prevod ovog nepravedno zaobiđenog dela i primerak istog na srpskom jeziku u arhivi.
Svi znamo koliko je velika borba u našim nekako večitim prilikama da kultura opstane i zadrži nivo. Pomenuti roman koji ima preko 500 strana mnogi zapravo smatraju jednim od a ako ne i najznačajnijim proizvodom književnosti fantastike prve polovine prošlog veka. To potvrđuju autori kao što su Vels, Tolkin i Borhes koji ovog autora smatraju svojom pretečom.
Nakon zbirke vlastitih eseja o filmu („Slika, zvuk i boja: Rađanje i uspon filma koji govori“) kao i izbora filmskih kritičara Fransoa Trifoa („Filmovi mog života“) jedno od poslednjih ličnih ostvarenja su i njegova dva romana („Sećanja koja mi dolaze u san“ i „Kad smo bili pametni i nesrećni“). Na izvestan način ovo su romani ljubavne tematike ali i hronika naših sudbina tokom poslednjih pola veka. Što pokazuje koliki je bio opus interesovanja i šarenolikost Bogdanovićevog rada.
Ipak, možda najveću pažnju privlači jedno nesvakidašnje delo. Naime, bio je vrlo upućen u klasične mitove, pogotovo grčke i ovo delo je pažljivo pripremao godinama. Potpuno novo „čitanje“ grčkih mitova sa vrlo neobičnim pristupom. Iako je ostao pri klasičnim standardima za svoje „Antičke fantazije“ odabrao je pristup gde se sve menja a opet sve ostaje isto. Primera radi, Argonauti su zapravo bili izaslanici-obaveštajci prvih snevača o velikom grčkom carstvu čije će stvaranje započeti osnivanjem Olimpijskih igara a okončati sa pohodom Aleksandra Velikog.
Da je uložio sebe celog i sav svoj život u pokušaj da nam otvori vrata sveta a da nas tom istom svetu prestavi nije sporno a pohvale i nagrade njegovom trudu dolazile su kako od domaćih, tako i od inostranih stručnih ljudi iz područja akademske ali i popularne kulture i to najviših priznatih intelektualnih i obrazovnih kapaciteta.
U okviru programa „Razgovori u Kinoteci“ (kraj 2019) organizovano je snimanje višesatne profesionalne ispovesti gospodina Bogdanovića i taj materijal se čuva kao svedočanstvo jedne epohe našeg filmskog arhiva ali i celokupnosti srpske i ugoslovenske kulturne scene.
Svoje, kako je govorio najvernije, čitaoce koje je imao među bliskim prijateljima poistovećivao je sa tipom ljudi koje je svojevremeno opisao Valeri-Larbo u svom eseju „Taj nekažnjeni porok, čitanje“. Smtrao je da su za literaturu (sem kako je istakao za Remboa i Selindžera) potrebne godine zrenja. Navodeći često da za prvo delo nekad je potrebno i pedeset godina života a onda tek tako sledeće nastane za nekoliko noći. Vodio se rečima Virgilija da onaj koji zaboravlja prošlost osuđen je da je ponavlja u najgorem vidu. Pa se tako i postavljao, tražeći odgovore u svom znanju istorije tražeći razloge i upozorenja za budućnost.
Pa evo…još jednom…zavladala je tišina posle izgubljene pobede.
„Pa, Srbi, šta ćemo sada?“ upita jedan od preostalih.
„Počećemo ispočetka.“
„A onda? Ako ne uspemo?“
„Počećemo od samog početka.“
„Šta to treba da znači?”
„To da su nas očevi izneverili i da se moramo vratiti svojim dedovima.”
Njegovo prebogato životno iskustvo satkano je u knjizi „Um i zaum“ sa podnaslovom „Jedan život u svim pravcima“. Ovo nije samo memoar već i zbirka dela, pojava i ljudi tokom jednog dugog vremena (recezent ove knjige je Svetlana Velmar Janković). U njoj se posebno ističe njegova ipak najveća ljubav, strip. Kako sam piše, prvenstveno u Francuskoj i Italiji došlo je do prvih ozbiljnih pokušaja da se stripu pribavi istinski društveni i kulturni ugled. Njegovo delo „Mali naopaki eseji, ali bez opakh primisli“ govori o pojavi masovne kulture. Šta se njome dobija a šta gubi.
List „Politika“ je u velikoj meri pomogao da snovi o stripu kao značajnom delu našeg stvaralaštva postanu java. Pa čak i sa tom dobrom voljom bilo je potrebno da se pronađu ljudi od talenta, znanja i spoznaja. U jednom tužnom delu naše istorije ni strip nije bio pošteđen pa je „prognan“ iz „Politike“ zahvaljujući ljiudima od nerazumevanja koji su višedecenijski strip na kome su generacije dorastale prosto izbacio. Postoji čak i anegdota koja govori o jednom prilično hrabrom momku Angelosu Angelopulosu koji je ugrabio mikrofon jednom prilikom i direktno na proslavi 25. maja u Beogradu pitao Josipa Broza Tita za što se svi kod nas toliko trude da se strip zabrani.
Inače, dotični se spremao da preuzme mesto Diznijevog opunomoćenika za Balkan. Odgovor je ušao u legendu i Bogdanovićevu rado pričanu anegdotu. Maršal se na to okrenuo prema najisturenijima u svojoj sviti i zaključio: „Boga ti, ljudi, šta vi to radite? A ja baš volim da čitam Paju Patka!“. Zahvaljujući ovome „Politika“ se nije više „usuđivala“ da provlači strip već na velika vrata nam dolazi „Politikin zabavnik“, ponovo.
Bogdanović je kraj sebe imao istaknuta imena kao što su Slobodan Ivkov (esejista i istoričar), Ranko Munitić (vizuelni mediji, upućenost u film kao i u animaciju i strip, autor nekoliko najboljih stručnih knjiga na ovim prostorima), Bogdan Tirnanić koga on pamti kao neverovatno brzog pisca eseja na zahtev.
U Beogradu je održan prvi „Gašin sabor“ (26.04.-11.05. 2018) na kome su dodeljene međunarodne nagrade najvećim autorima stripa iz Srbije i desetak zemalja, krajem osam izložbi počela je jedna nova vrsta kulturološke svesti kroz ovaj prvi festival karikaturalno-humorističkog i porodičnog stripa. Iako začet skromno, defilovalo je pedesetak programa, osamdesetak umetnika, naučnika, pedagoga i drugih stručnjaka kao i preko 500 učesnika iz sedam beogradskih obrazovnih ustanova.
Prema zvaničnoj evidenciji ovu izložbu posetilo je preko 6.000 posetilaca i to pretežno dece i omladine. Na radost nekih novih generacija. Festival je ušao u zajednicu frankofonih festivala stripa a evropski portali stripa nisu štedeli reklamu. Počeo je zvukom drndafona (kultni instrument Gastona ili vam Gaše Šeprtlje iz istoimenog stripa) koga je stvorio Predrag Ristić (Peđa Isus). Nakon stranih gostiju, govornika i sijaseta stvaralaca preko slavnih crtača Malog zabavnika ili prevodilaca kultnih dela (od Marsipulamija i Fantoma pa do Crne misli u izdanju Darkvuda i Belog puta) pa i kolekcionara i leksikografa, enciklopedista sa spiskom 10.000 jugoslovenskih strip izdanja za koje mnogi od nas nisu bili svesni da postoje možda u tolikoj meri, festival je krunisan upravo svom tom decom koja su pohrlila da sve to dožive.
Upravo na ovom festivalu Žika Bogdanovič dobija nagradu za životno delo u sferi stripa. Presrećan što je mogao da svojim očima doživi svu tu mladost i toliku zainteresovanost za umetnosti koje je negovao, stojeći ponosno među mnogim piscima pa čak i naučnim radnicima kao i da doživi da se strip vratio na velika vrata doprinelo je da o ovome živo govori i radi punom parom do svojih poslednjih dana. Epidemija je odložila sabor za neke sretnije dane ali nije i neće uspeti da zaustavi taj nalet koji je tih dana viđen niti silnu potrebu novih, mladih snaga da na temelju iskusnih pionira zidaju našu kulturu u neka nova nebesa.
Svet zna za nas a i mi za svetska dela. I za taj temelj smo zahvalni od sveg srca mnogima koji su se za to izborili, a posebno ćemo sa zahvalnošću ispratiti, pamtiti i negovati svakako velikana ovog poduhvata, Žiku Bogdanovića. Nije dočekao promociju svoje poslednje knjige „Prijatelji dragi, ne zaboravite ni stare filmove“ u kojoj se vratio svojoj ljubavi prema sedmoj umetnosti ali smo mi dočekali da možemo biti svetskog glasa u umetnosti.
Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeni putem medija.
Elena Alexandra