Najduže su noći u godini uvek najstravičnije. Ne zato što je mrak po sebi zloćudan, no zato što se u njemu svašta krije, a još se gore nešto skriti može – ako bi tako ushtelo. I ne zato što je loše da Mati jednom o godini odrema, a i šume i polja sa njom – nego zato što stud ume tako prokleto da podseća na jezu strahom ‘zazvanu.
Priča se da Pleme Medvedovo snuje celu zimu. Laži su to najobičnije. Ako su Medvedi u nečemu uspeha imali, to je to što su ubedili Prvog Čoveka da tokom zimskih, najdužih noći, miruju. Čovek je znao za jadac, ipak, negde u dubini duhova svojih i duhova saplemenika svojih, pa je često – a u svernim krajevima pogotovo, nove Sunčeve godine slavio usred najljuće zime, ne bi li neke svetlosti natrag dozvao i svoje neprijatelje medveđe od studenog mraka razodenuo.
Kada bi se razdanilo i snegovi okopnili, njihov rutavi narod je postajao uočljivim.
***
Svaki je junak imao svoj put, govorilo se. A šaman plemenski je – ako i nedovoljno vešt da besne Duhove umiri, bio hrabar. Malo su ga zglobovi boleli, malo je hramao, još je i manje spavao. Novogođe se bližilo, taj početak novih lovnih sezona i novih beračkih poduhvata. Štap je tek za zeru ostavio kraću senku no jutra prethodnog.
Ali Medvedi prete od kada je veka. Pretili su u doba pripovesti ove naše, prete i danas. Medvedi pretnje i ostvaruju. Sa običnom se zverju u koži medveđoj nositi – to nije ni bila tegoba. Ali sa zverju u kojoj Duh one sorte čije ruho nosi hodi, opak, zloban i visoke mudrosti – to je drugačije bilo. Čoveku su, ili makar ovom plemenu Čovekovom, potrebni bili saveznici. A Zubati i Surlati mrzeše na sve Čovekovo, iz povoda nekog ovome plemenu neznanog. Kome ići, pitao se šaman. A znalo se, kada naredna godina otpočne – ako li se noć ta pregura – plemena bi Čovekova bezbednija od pretnji bila, a hrana bi, makar tako s početka, sama dolazila i na ražanj skakala. Potom bi i polja procvetala, Mati bi nudila darove, deca bi na kratko bezbrižna bila… do naredne zime i zimskih dana.
Šaman tako upita one od Duhova koji pleme svoje nisu odabrali, no razobličeni hodili – oni kroz kamen sleđen progovoriše, i nestade ih, jer ih kamen nije mogao održati u svom tvrdom mesu. Vrhovni lovac upita iznutrice jelenske i ptice noćne, bez činjarija zaludnih i pustog uzdanja u ono tuđinsko. Dve se strane nisu složile. I tako se šaman sa lovcima zavadi.
„Vukovima idemo!“, govorili su lovci.
„Ne, nego ONOME!“, odbrusio je šaman, još od gljive, zlokobno krvave, musav.
I tako je otpočela velika utrka. Potraga za saveznicima, koja će se završiti time što će jedna, od dve otuđene strane, iz Naroda odstranjena biti – ako li ne stigne prva, ili ako li traženi prijatelj odbije prijateljstvo. Jer, ko nije u pravu – taj se ne može našim zvati. Takav je Zakon.
U kušnji velikoj, zavejani i sa ledenicama u kosama i ostalim dlakama, krenuli su. Lovci u čoporu, kao i sve grabljivice. Starac sam, na štapu i hromoj nozi – kroz led i sneg.
„Deda, nemoj to činiti, nemoj sam ići!“, reklo je unuče. „Pusti nas makar da se opremimo!“
„Umukni, rode,“ odgovorio je šaman, „jer samo ja mogu ove pute proći, pa makar i odleteo potom na bubnju nebesima… a vama života u mesu još treba!“
I uz te ih je reči napustio, vidno pripit, pečurkama nažvakan, i bolno očigledno star.
***
Pre polaska, obe su strane u jarugu bacile nečije, tuđe – naravno, dete. Moralo se Majci dati natrag, govorili su i jedni i drugi, i oni verujući a i neverujući – iako im Mati nije ništa potraživala, no davala kako je i kome stigla i mogla – i nikad više, i nikad manje. Nešto će tu decu pojesti: vepar ili mačka besna. U noćima najmračnijim, onim pred Novu godinu, srca ljudska otvrdnu a duše su spremne sebičluku se, i koristoljublju, odati.
Utrka je tako s početka bila krvlju obojena, i kršenjem kostiju odbubnjana.
***
Zlo je nebom sijalo, tih noći dugih i dana prekratkih, dok je starac hramao svojim putem. ONAJ je, kazivalo se, zverskija stvar bio od plemena u kome je nekada kore brezove i vrućeg mesa jeo, i sa sabraćom i sestrama delio. Zato su ga i izgnali.
Ali, teška doba teške mere ištu, šaman je sebi mrmljao u bradu, srca sleđenog u grudima i drobi zgrčene – u istome gladne i željne da isprazni onoga čega u njoj nema. Želeo je okrenuti se, više no išta na svetu, želeo je da Čoveku ostavi mogućnost da sam svoje muke razrešuje. Vratiti se babi i unučićima, a i da oni lovci – čiji je zanat mu i sina i kćer odneo – svi isto jurtama natrag pođu. Ili da umru u putu – ako već ne može drugačije, reče sebi i strese se zbog zgađenosti sobom.
Još jedno tri dana hoda, četiri na ovim starim bangavim nogama, i sve treba da je gotovo. Šaman je znao da ga Onaj očekuje. Jer, znao je da zver bestelesna njuši korenje zemlje koje nikada izjesti ne može – i da od korenja sve čuje što se zbiva. Jer sva su korenja pod Majkom uzajamno svezana.
Stižem o noći Nove godine, pomisli, plodne i bogate, mesnate i sočne godine koja otpočinje o prvom zraku svitanja, obećanju budućih, boljih dana.
Vazduh je mirisao ne samo po studeni, nego i po zlu jezovitom. Kao da su se sve peći Materine potrošile, a u pepelu sumornom uzelo da se leže nešto iskonski pogano i pakosno, i da pliva po vetrovima svuda nad šarom Materinim, odmah kako se ispili. Šaman je hramao na tri noge – onom trećom drvenom, i ronio suze. Nisu sve bile prostom hladnoćom izazvane.
Neke su tekle gorke, a neke samo slane. I hladne.
***
Pleme Kurjaka se nikome ne klanja, niti šeni. Možete verovati da je tako, ali Vučji zloduh gleda samo sebe i svoj najbliži rod. Možete misliti da je pseto obično, da ste ga krotili, ali ako je makar jedan od Predaka njegovih nosio Duha u sebi i u plemenu Duhova bio, okrenuće vam se na grla vaša mekana.
A i ako se ne okrene, a jeste među Duhovima plemena tog bilo nekoga od dedova njegovih, uz vas će biti i na vas gledati SAMO DA DOJAVI NJIMA kakve su vam slabosti.
Svi ćete umreti, grla krvavih. Ja se niti sa običnim vukom ne bih kladio, a kamol’ sa gladnim i promućurnim Duhom u mesu zveri rođene da ubija. Ili, što je još gore – rođene da se nadmeće sa svojima.
***
Put je lovaca težak bio, ali imali su i težih kušnji za života. Među njima ne beše jednog koji nije imao makar jedan pogrešno srastao prelom, makar tuce ožiljaka, makar jednog mrtvog sabrata ili posestrimu iza sebe. Jer, ne zarastaju svi prelomi – i ne pretekne svak’ kroz ranjavanje. Ni kada ne bi rana svo crveno More istočila iz čoveka, znao se često u nju useliti zloduh bestelesni, te je izjesti.
Među njima nije bilo nikoga ko nije makar jednog bližnjeg svog ostavio u divljim bespućima da umre i mesom nahrani ptice i velike mačke.
Put je lovaca mnogo brdovitiji bio, no onaj šamanov. Uz glečer su se čak ispinjali, dvojicu su dokusurili da ne bi stajali uz njih dok umiru i čekali da se oproste, jedna je žena u klisuru pala… Ali lovac uvek nastavlja. Jer pleme celo od lovca zavisi, znano je.
Lovac se nikada ne pita zašto Dusi jedne zverinje vrste svi u plemenu jednom zverinjem skupa žive, a oni, manji dusi što šetaju meso čovečije i u istom trvolje, svi podeljeni po plemena stotinu borave. Tome neka se šamani upituju, veli izreka koju i danas mnogi lovci koriste.
Lovci su bili nadomak cilja, noć pred onu kada se Nova godina čeka, a nekoliki dan pošto sunčev luk na nebu počne rasti, a senke počnu da se skraćuju. O polasku ih je bilo dva tuceta. O pristizanju u selo Vučjeg Naroda ih beše samo tuce.
***
Među Plemenom Medvedovim življaše jednom davno jedan gnusan Duh. I toliko od njih ostalih, zlih Duhova, gnusniji beše, da mu telo rastrgoše, u novo mu meso svoje sorte pristupa zabraniše – i on razobličen po jamama sada vijori, i stud pećina pod Majkom studenijom još čini. Gadost je njegova velika, a toplote za njega nema – i za njom, razobličen takav, večno mu uskraćenom – žudi.
Ljude mrzi, šapuće se. Ali, u strahu Medvedovo Pleme besedi – Medveda mrzi više no Čoveka.
Novoga li tela uzme ikada dok je veka, ono umreti neće. Kažu da se Duh Izgnanog Medveda ne može izgoniti iz novoga mesa u koje uniđe, ako je to meso sâmo na to pristalo. I još brbljaju stari da, vrati li se ikada vrućem mesu i krvi: ima neranjivim da postane, jer tolika je žeđ njegova za istima.
Uvek se, zato, deco, držite toplote ognja, i nikada ne tražite gde biste se u šumi rashladili.
Jer nijedno meso nije dovoljno ludo da u sebe pusti Izgnanog Medveda.
***
„Prognaniče,“ viknu hromi šaman, „jesi li tu?“
„Odgovori, proklet da si,“ nadodaje, „jer znam da si ovde. Nebeski su Dusi ovde oblakom uprli!“
Jama je duboka bila, i široka. Okno je bilo dovoljno široko da propusti surlaše – po tri uporedo, mada previše strmo za njihov soj. Jama je ispijala toplotu iz sveta. Tako se zasigurno moglo znati da je Izgnani tu.
Tu sam, Duše koji se moći Duhova odrekao, odgovori nešto.
Šaman, drhteći, pokuša da izbesedi dugačko i naširoko – da moli i kumi, ali iz usta mu, sa vrućom parom, izađe samo jedna reč.
„…Pogodimo.“
Pogodićemo se.
***
„Budale,“ reče poglavica Čopora Vuka, pošto su se gosti najeli, naspavali i seli da pregovaraju. „Zar, posle svega što ste nam učinili, mislite da među nama dogovora ima?“
***
Kazivanja svih naroda na ovom tlu govore isto. A ta priča zasigurno potiče od te mučne noći Novogodišnje, najmučnije od svih koje su joj prehodile ili sledile. Šuma se ućuti, stud iz zemlje probije i vetrovi se ustave, kada se to dogodi. I zato svi naši narodi mrze da čuju tišinu što uši para kada huk umine.
Rečeno je u svim plemenima Čovekovim ovako: u noći ovoj, a često i u noćima dugim oko nje – tokom dvanaestinu dana i noći trinaest, dvanaest pokodlačenih sužanja vuče saonice nekakve. Ožiljci su im po njuškama ispisani. Duboke, crne i obolele brazde, kao da su uzajamnim tučama izazvane i nikada izvidane: uši, obrve, čak i usne su ponekima potrgane i u tišini kasa njihovog landaraju preko čeljusti. Sužnji gledaju svet mešavinom zlog i očajavajuće tužnog izraza očiju – očiju hladnih, utonulih u glavu, krvavim odsjajem obogaćenih. Kuda prođu, kandže njihovih predugih i jako ružnih šapa ostavljaju ispise o noći neizmernog mraka i tuge nepremerive, suza neizbrojivih i poriva zverskog koji se ustaviti ne može. Šamani neki vele da ovi to pokušavaju svoju priču da ispričaju, i da upozore – ali ispisi nikada ne preteknu, no zavejanim završe odmah po prolasku povorke. Ko ume da čita ispise u snegu, taj će pročitati – spazi li ih uopšte.
Na saonicama tim bangavim, sužnji u krzno odeveni – a priča se da su vučje kože već nosili na plećima kada su Vucima u selo došli, budale – sedi još bangaviji jedan, ogroman i prehranjen. Ne zna se da li je čovek puti javorove, ili beli medved. Kada siđe, hramlje, a u šapi drži dugačak štap. U drugoj mu je šapi naprtnjača jedna, i u nju stavlja najsočnije komade loja ljudskog i njihovog vrućeg mesa. Kažu da često plače, kada pokuša da dođe sebi – žaleći za onom noći kada je pleme svoje zverskom duhu prodao i podao, svoje najbliže rastrgnuo – žaleći ali ne mogav’ da se odupre porivu Zloduha kog je na plećima nosio… i žaleći, tada kao i sada, i kao što će zauvek žaliti, što ne dade Duhu Čovekovom da sam razrešava svoje nedaće.
Ovu je priču mom čukundedi pričao moj kunđel, koji kaže da je jedini iz tog plemena pretekao. Ali nije mogao, ili nije hteo, da se seti gde se to selo nalazilo. Kazivaše mnogi „znalci“ posle toga: kad kročiš na sleđen proplanak na kome se vidi da ništa nije raslo, a koji je studeniji nego što bi smeo biti, da se unazad povučeš – kao i kada spaziš otisak ljudske šake u snegu.
Autor: Relja Antonić