(Tekst namenjen slabijim poznavaocima fantastike)
Ne tako davno, u ne tako dalekim zemljama, živeo je jedan Tolkin i jedan Džordž Martin. Zahvaljujući njima, uz naravno Dž.K.Rouling, fantastika je populizovana kao žanr. Čarobna bića i elementi magije počeli su da boje svakodnevicu ne samo deci koja su volela bajke, nego i starijoj populaciji, koja je sve više uživala u dobrim bitkama i zanimljivim spletkama.
Ipak, ono što mnogi ne znaju jeste – fantastika se još od davnina ukorenila u naš svet. Od pamtiveka, ljudi su imali potrebu da prenose sa kolena na koleno priče. Nekada se dešavalo da se u te priče uvuku i poneka bića ili nešto natprirodno što je ljude ostavljalo u šoku.
Folklor je, zahvaljujući bogatstvu mnogih naših predaka, sa svakom generacijom rastao i bivao sve maštovitiji. Svako stvorenje iz bajki je dobijalo svoj potpuni oblik, da bismo mi u današnje vreme, imali širok spektar istih.
I naravno, Srednji vek donosi konačni preokret. Kako je akcenat ranijih vekova bio na opismenjavanju i borbi za isto, u Srednjem veku, kada dolazi do širenja znanja, tako konačno dolazi i do procvata i u svetu štiva. Prvobitno su nastajale priče u kojima su se pojavljivali snažni i moćni vladari, sa tek ponekim aspektom fantastike. Možda najpopularnija priča iznikla u tom vremenu jeste priča o Kralju Arturu i Ekskaliburu.
Potom, fantastika sve više pruža svoje korene. Doba romantizma je pravi primer. Poštujući načela tradicionalizma i mašte, romantičarsko doba je pružilo plodno tlo za nastajanje novih mitova i legendi, da bi fantastiku polako preselio i u gotski žanr. Tu se javljaju duhovi i vampiri, koji su i danas popularni. Možda najpopularniji roman iz tog doba je „Drakula“.
Ubrzo, fantastiku u svoje ruke preuzimaju pisci poput Čarlsa Dikensa i Oskara Vajlda. Oni su težili nešto realnijem konceptu. Dikens je u svojoj „Božićnoj priči“ stavio svog glavnog junaka u nedoumicu – da li on zaista vidi duhove ili je poludeo. A Oskar Vajld vešto tka fantastiku u nešto mračnijem raspoloženju, sve više vodeći ka hororu.
Ipak, nešto veselije i znatno šarenije priče donose nam autori poput Luisa Kerola ili Dž.M.Berija, koji su stvorili popularnu „Alisu iz zemlje čuda“ i „Petra Pana“. Ubrzo nakon njih, fantastika nam je iznedrila i K.S.Luisa, pisca popularne „Narnije“.
Ipak, nijedno od navedenih dela nije dovelo do takve pomame kao što je to uradio „Gospodar prstenova“ i „Hobit“ od Tolkina. On konačno menja koncept „bajki“ ili samo uključivanje elemenata folklora i konačno formira žanr koji svi mi ovde obožavamo – fantastiku kakvu je danas poznajemo.
A ’90tih godina, čitavu pometnju dodatno pospešuje i „Točak vremena“, od Roberta Džordana. I nikako, ali nikako ne smemo zaboraviti Terija Pračeta.
Dodatnu popularnost, fantastika je stekla sa pojavom Harija Potera, koji je bio globalna senzacija. Čak i sada, autorka Dž.K.Rouling sedi na tronu zahvaljujući „Fantastičnim zverima“. Ipak, čim se pomene reč „tron“, zna se ko je profesionalac kada su u pitanju spletke na dvoru. „Igra prestola“ je donela još jedan preokret u ovom žanru, čineći je još prijemčivijom ljudima.
I iako je fantastika sada mejnstrim, ona je i dalje jedan od potcenjenih žanrovima. Ljudi i dalje ne vide i ne razumeju šta sve može biti ista. Često i brkaju pojmove poput epske fantastike i naučne fantastike. A neki je samo nazivaju bajkama. Ipak, fantastika će uskoro dokazati suprotno.
About Author
