Prvi Istrebljivač (1982) je film koji se vremenom učvrstio ne samo kao filmski klasik, već kao jedan od filmova koji je svojim pristupom tematici proizveo novi subžanr i smatra se za jedan od najspekulativnijih filmova Holivuda tog vremena. Stavovi koji svakako stoje, ali ono čega se nije loše podsetiti jeste da nije uvek bilo tako. Naime, ništa u vezi sa produkcijom originalnog Istrebljivača nije sugerisalo da se radi o filmu za sva vremena, filmu koji ima i arhouse i Holivudske senzibilitete. Naprotiv, pričamo o filmu čiji je scenario prošao kroz više šaka, da bi na kraju bio preoblikovan da se uklopi u viziju reditelja sa istančanim okom za detalj i scenografiju, i da na kraju nakon osam verzija filma ekipa nije u stanju da se usaglasi oko toga je li glavni lik čovek ili ne! Sve to ovom filmu ide u prilog, jer sjajan film nije onaj koji je bezgrešan već onaj koji u datom trenutku ubode duhovnu suštinu vremena u kojem se pojavio i zrači izvesnom autentičnošću za to vreme. U tom smislu, originalnog Istrebljivača su učinile savršenim okolnosti koje nisu sasvim bile u rukama pojedinaca koji su na filmu radili, pa je samim tim tu komponentu nemoguće ponoviti… Ali bez obzira na to, eto nas u 2017. i eto nama novog Istrebljivača.
Isčekivajući ovaj film po glavi su mi se motale dve stvari: 1. Hoće li novi film ispuniti očekivanja i ostati dosledan duhu originala?; i 2. Hoće li Denis Vilnev napokon napraviti loš film? Ukratko… I da, i ne…
Svako ko od novog Istrebljivača bude očekivao apsolutno isti doživljaj, biće barem malo razočaran. Ovo je po mom sudu više novi film Denisa Vilneva nego novi Istrebljivač, ukoliko sudimo po osećaju koji ostane nakon filma. To nije nužno loše, ali to neće biti slučaj za svakog gledaoca. Ono šta je zanimljivo je da iako je „Istrebljivač 2049“ sadržajniji u smislu priče, koja je u prvom delu na-oko prosta, novi film uspeva da deluje manje dinamično i sporije od originalnog Istrebljivača. Što mnogima sigurno zvuči čudno, jer nisam siguran da je neko u istoj rečenici ranije objedinio pojmove Istrebljivač (1982) i dinamično, ali u odnosu na tempo koji Vilnev uspostavlja, svakako da jeste.
Prva stvar koju je Ridli Skot uradio kada je prihvatio da radi na originalnom Istrebljivaču je da u priču, koja je mahom bila smeštena u enterijere, premesti delimično u eksterijere i da nam bolji utisak o tom svetu u kom likovi obitavaju. Ovde imamo prevladavanje enterijera. Svakako da novi film ima sjajnih sekvenci na ulicama i opet imamo glavnog protagonistu koji se vozi letećim kolima po kiši, ali ništa od toga nije do te mere atmosferično. Iako su se dosta trudili, mislim da nikom neće eksplodirati mozak od kombinacije sjajnog prizora Los Anđelesa 2019. uz muziku Vangelisa sa početka prvog filma. U novom delu, muzika je znatno mračnija… Na trenutke podseća na poznati Vangelisov zvuk, ali samo na trenutak, i brzo se to izgubi. Muzika je ovde više podloga sporoj dinamici filma nego što oživljava pejzaže kao u prvom (što ovakvom filmu i odgovara). Da nisam pročitao da je Hans Cimer radio muziku za Istrebljivač 2049, nikad ne bih pogodio, potpuno odstupa od onoga šta obično dobijamo od njega. Ono šta takođe ’izostaje’ je prepoznatljivi neo noar osećaj cele stvari. Iako Rajan Gosling istražuje u ovom filmu znatno više od Harisona Forda u prvom, ovaj film nema taj osećaj neo noir priče. Film više deluje kao post-apokaliptična distopija sa malim obrtom na Matrix-ov „the one“ zaplet, koji jeste dobro izveden.
I na kraju, pitanje svih pitanja… Na koju se od postojećih verzija, ovaj film nastavlja? Odgovor je… na sve! Čak bih rekao da ga je moguće gledati i bez gledanja prvog dela, ali ono što mahom zanima ljude je da li novi film prelama u korist tumačenja da je Dekard čovek, ili replikant? Zapravo, i dalje je nerešeno jer je i ovaj film moguće gledati na oba načina i na kraju ne menja ishod. Što nije loša stvar, i ostavili su taman dovoljno tragova da svako može da odluči za sebe.
Pored svih zamerki na konto odsustva noar estetike, mora se priznati da ono šta jesu napravili izgleda izvanredno. Ne izgleda generisano kao u većini modernih filmova, već se vidi uloženo vreme i trud da to izgleda ujedno futuristički a ujedno i nama blisko. Ovde na autentičnosti dodaje tehnologija koja gličuje, replikant koji kuva ručak na šporetu i uzgaja beli luk… (samo mi nije jasno zašto su promenili svetleće kišobrane?!) Gluma je generalno dobra. Većina glumaca je pružila ono šta se od njih očekuje, mada Rajan Gosling, Robin Rajt i Harison Ford mahom prednjače i ono materijala što im je dato nadograđuju svojim umećem.
Ono šta bih naglasio svima koji planiraju da film pogledaju je da ga nikako ne gledaju u 3D-u! Prosto rečeno, ne dodaje mnogo na iskustvu. Nije ni da mora, jer je vizualno svakako impresivan, ali je za vreme projekcije bilo očigledno da je reč o nekoj post-konverziji u 3D. Da bih tek nakon projekcije našao intervju sa Rodžerom Dikinsom koji je moje sumnje potvrdio. Što, naravno, nije uticalo na iskustvo jer je Dikinsova fotografija odlična kao i uvek. Svi su u suštini odradili svoj deo posla kako se i očekuje od njih. Samo je pitanje da li je to ono šta su fanovi originalnog Istrebljivača tražili. Džerard Leto će uvek biti ekscentričan, Rajan Gosling će biti zagonetni ćutolog… A film Denisa Vilneva neće biti lagan a ni brz.
Posle svega ovoga ispada kao da kudim novog Istrebljivača. Naprotiv, meni se lično film dopao (zbog čega ne otkrivam mnogo o radnji) ali, takođe, smatram da valja razgraničiti šta je šta. Iako ovaj film nastavlja pitanja identiteta iz prvog dela i od implikacije ih postavlja kao centralni konflikt i dalje razrađuje svet u kojem se priča odigrava, ovo Istrebljivač nije. Nije ni mogao da bude, iz razloga koje smo nabrojali, ali ga to ne čini lošim filmom. „Istebljivač 2049“ je svakako jedno nesvakidašnje filmsko iskustvo koje je autentično na sebi svojstven način i svakako da ga treba iskusiti u bioskopu!