Kad nas pitaju koji žanr najviše volimo da čitamo, malo nas je koji ćemo se zadržati isključivo na jednom. Jeste, svi mi ovde obožavamo i dišemo fantastiku, zavirujemo u horor i triler i okrećemo glavu od, recimo, ljubića. A kako znamo da ih ne volimo? Pa, jednom nam se omaklo da zavirimo u ostvarenja drugog žanra. Nije nam najbolje selo.
Ja sam, da vi ne morate, zavirila triput. Ljubavne knjige, uz dašak fantastike. Nisam namerno, tetke mi, bio neki izazov, a kad su fantastičari bežali od toga? Elem, znate onu čuvenu rečenicu u osvrtima – inače ne čitam (popuniti po želji), ali… Ovo je moje „ali“, i počela sam od Dženi Kolgan, jer koliko loše može biti nešto što je pisao neko ko piše dijaloge za Doctor Who? Onda sam se pitala koliko loše može biti viktorijanska detektivska avantura. Završila sam sa naučno-fantastičnim ostvarenjem i jednim androidom u glavnoj ulozi.
Jenny Colgan – Okus čokolade u Parizu
Jenny inače piše romane naučne fantastike i dijaloge za Doctor Who, ali baš za ovo literarno ostvarenje Vikipedija kaže da je čiklit.
Dakle, Pariz i čokolada.
Sedamdesetih godina jedna devojka iz Engleske odlazi za Pariz da radi kao dadilja, upoznaje majstora za čokoladu i zaljube se. Posle dva meseca romanse, ona mora nazad u Englesku, školu da završi, a njega zovu u vojsku. Dogovore se da se dopisuju i posle nađu i venčaju. Njena majka i majka dece koju je čuvala zeznu stvar, devojka ostane u Engleskoj, uda se za nekog dosadnog tipa i rodi mu decu. Nađe posao kao učiteljica francuskog jezika, u pedeset sedmoj godini oboli od raka i bude u bolnici neko vreme.
Tamo upozna devojku koja je deset godina radila u industriji čokolade. Jednog dana je nezgodno pala na poslu, ostala bez dva nožna prsta, moćno se skenjala zbog toga i pala u depresiju. U firmi su joj odmah dali otkaz, simboličnu otpremninu i kutijicu čokoladica. Mislim, ko se ne bi ubedačio?
Bakica učiteljica francuskog je poznaje još iz srednje gde joj je predavala, i sad dok leže u bolnici, obnavljaju francuski. Bakica joj sredi da ode za Pariz i radi u prodavnici čokolade kod njenog bivšeg ljubavnika. I ona, šta će jadna, ode.
U Parizu opšte rasulo. Ne zna gde je pošla, kuda da skrene, cimer ima ego pauna, soba mala, gazda dobar i debeo, gazdarica Engleskinja koja se pretvara da je Francuskinja. Na poslu katastrofa, uvalili joj da čisti. Nije isto uključiti mašinu u fabrici i ručno mućkati čokoladu, te kontaju da ona nema pojma.
Zaplet… šta ono bi zaplet? A, da!
Gazda ima sina s kojim ne priča. Devojka se zaljubljuje u sina. Gazda doživi infarkt jer je zapremine omanjeg morža. Svi se opet posvađaju – radnici u prodavnici sa gazdinom ženom, žena sa gazdinim sinom, žena sa devojkom, radnici sa devojkom. U svoj toj frtutmi, ona bolesna bakica iz Engleske, njena kolica i aparat sa kiseonikom idu za Pariz. Bakica želi da vidi svog bivšeg ljubavnika. Njen muž i devojka joj pomažu.
U isto vreme devojka je jedina koja može da spase prodavnicu čokolade dok je gazda u bolnici, nema veze što je tek došla i što ostali rade tu decenijama, ona će je spasiti. Nagovara gazdinog sina da joj pomogne, on neće. Kamen spoticanja u toj romansi su njena dva prsta što joj fale jer se gazdin sin rastravio kad je video da ih nema. Mislim, ‘ajmo praviti dramu gde je nema, nikako je nema dovoljno.
Jesam spomenula da je ovo romantična komedija? Kraj mora biti sretan, pa kud puklo. A kako… pa, pročitajte knjigu.
Amanda Kvik – U zagrljaju mesečine
U jednom zamku žive četiri mlade dame i njihova učiteljica. Njihov pokrovitelj namerava da ih proda na tržištu belog roblja čim završe sa obrazovanjem. Učiteljica Konkordija provali taj plan i odluči da uzme stvar u svoje ruke. Jedne noći, njih pet zapale zamak i pobegnu. Pomogne im misteriozni čovek koji se slučajno našao u blizini. Do kraja romana učiteljica Konkordija i taj misteriozni čovek Embrouz (bivši lopov, gospodin i detektiv) pokušavaju da shvate ko i zbog čega želi da naudi njoj i njenim štićenicama.
Verovatno ste po imenima glavnih karaktera pogodili da je on vitak, mišićav, glasa mračnog kao noć, a da je ona nekonvencionalna dama, tvrdoglava i sklona zapovedanju. Takođe mislim da žive negde u 18. ili 19. veku, sudeći po korsetima i činjenici da se žene nisu ništa pitale, a siročad na ulicama Londona uglavnom završavala kao nečije seksualne igračke.
U međuvremenu, naravno, imamo komični ljubavni zaplet. Prvo je Konkordija zapanjena Embrouzovom muškom snagom dok sedi ispred njega na konju, a on oblinom njene zadnjice. Onda je on zadivljen njenom mentalnom snagom, a ona njegovom spremnošću da stražari ispred vrata njene sobe. Kada se smeste u kući prijatelja, sreću se noću po hodnicima i biblioteci, on polugo, a ona u spavaćici. Maštaju ko će koga prvi da poljubi. Ona se zatelemba u njegova široka ramena, trougao dlačica koji nestaje u pantalonama, i tetovažu nekog misterioznog kung-fu reda na plećima. On samo želi da je opali. (U romanu se to zove ‘napastvovanje’, oko čega su njene štićenice toliko zabrinute da im ne daju ni minut nasamo, da se učiteljičin ugled ne bi pokvario. Sve su to pročitale negde u nekoj knjizi.)
Kad se konačno ‘napastvuju’, ostaje problem braka. Niko neće prvi da prizna da je zaljubljen. On se boji da zaprosi, ona neće da pristane ako on prosi iz osećaja časti. Na kraju se dogovore da, pošto je ona samostalna nekonvencionalna dama, ona treba njega da zaprosi. Možda i cveće da mu pokloni. Jedini je problem, šta ako on nju odbije?
Mark Levi – Sve što smo prećutali
Kada je imala osamnaest godina, Džulija je otišla u Pariz na studije umetnosti, nekim neodgovornim čudom završila u Berlinu onog sudbonosnog dana kada se Zid rušio i zaljubila se u prvog momka koji je preskočio sa istočne na zapadnu stranu. Odustaje od umetnosti, ostaje da živi sa njim. Nakon par meseci pojavljuje se njen otac, prebije momka a nju odvuče nazad za Njujork. Njih dvoje ostaju u kontaktu sve dok on ne pogine u nekom minskom polju na ratištu.
Dvadeset godina kasnije, Džulija je digitalni umetnik, spremna je da se uda za nekog drugog i mrzi oca iz dna duše. Na dan svadbe dolazi vest da joj je otac umro. Naravno da svadba ne može da se održi, treba oca sahraniti, sa verenikom se posvađati, kolege iznervirati. A kad konačno dođe kući, čeka je velika kutija na sred sobe a u njoj njen otac.
Stari tvrdi da je android s ograničenim baterijama i da je tu da bi se ispričali u narednih šest dana. Povuci-potegni, odrasla žena od četrdeset banki poveruje u tu glupost i ode sa njim na medeni mesec, da putovanje ne bi propalo. U njenu odbranu, žena crta animacije, dizajnira lutke i igračke. Mislim, nemojte se previše vezivati za android besmislicu, nije u tome poenta. Poenta je u odnosu između oca i ćerke. Ona ga mrzi jer joj kontroliše život, iako ga nikad nema, a on joj objašnjava da ne može da je kontroliše baš zato što ga nikad nema, ali da je tu uvek kad treba. Stiče se utisak da je android, zato što je staložen, u pravu i da je dovoljno da kaže „Otkud sam ja znao“, „Činilo se da je tada tako najbolje“, pa da sve bude u redu.
Dakle, dvadeset godina nakon što je razorio vezu, otac priznaje da je Tomas, onaj momak iz Berlina, zapravo živ i da joj je poslao pismo. Koje ona nije primila jer otac nije znao za njenu adresu a ona nije htela da mu se javi, pa je on kao zaboravio. I sad kad je skontao da će se ona udati, otac odlučuje da ni ovaj nije baš dobar za njegovu ćerku i da je najlakši način da joj sjebe brak taj da joj konačno uruči pismo.
Pošto je ovo knjiga u kojoj odrasla žena poveruje da joj je otac android, možete pretpostaviti šta je bilo dalje. Sledi jurnjava za uspomenom starom dvadeset godina. Kraj, naravno, mora biti sretan, što nije nikakva novost sa ovakvim tipom književnosti, ali poenta je u putovanju i pomalo sekiranju zbog zapleta br 1, 2 i 3, pa raspleta, pa…
Žao mi je što ne postoji scena u kojoj Džulija konačno shvati da ju je otac zajebao.
Imate li vi neke čudne izlete? Nešto što želite da podelite?
Autor: Danica Jakšić
About Author
