Pored filmova o superherojima, horora u svemiru i obradi već postojećih dela, očekivao sam nešto realistično, a opet sa dozom fantastike, čisto da razbije monotoniju. To sam i dobio u delu „Senovita devojka“ (Shadow Girl/Above the shadows). Ovo je pravo osveženje za filmofile koje privlači paranormalno, onostrano i misterija.
Dok uz naraciju ulazimo u priču koja prati glavni ženski lik Holi, imamo dovoljno vremena da saznamo šta ju je nateralo da postane ‘nevidljiva’. Po njenom iskustvu, to se jednostavno desi dok ne obraćate pažnju. Tragična priča s početka, okidač je za zaplet, mada se tu nudi i pojašnjenje za slučaj nevidljivosti. Holi nas upoznaje sa svojom porodicom, predstvalja nam likove, ali ujedno i sebe, kao i brzinu kojom ona nestaje naočigled svih. Za nju niko ne mari od članova porodice, te je osuđena da se stara sama o sebi. Često korišćena fraza za depresivce „da ste u prepunoj sobi, a opet sami“, ovde se pokazala kao surovo tačna. Film nije zasićen sumornim scenama, niti ima naznaka da ovo treba da bude delo koje će vas emotivno iscrpeti. Junjakinja je prilično jakog karaktera i nema mentalnih slomova.
Na početku, Holina majka nam daje tematiku društvene prirode. U dijalozima koje vodi sa ćerkom, daje nam se na znanje da smo svi mi individue i da moramo pronaći ugao s kog ćemo posmatrati spoljašni svet. Ovde postoji jaka simbolika i emotivni motiv kada majka ćerki daje kaleidoskop. Poređenje ove naprave s ljudskom percepcijom suptilan je način da se ideja prikaže.
Na dalje, Holi slobodnim korakom ide kroz život, ulazi u prostorije gde je pristup zabranjen, ne obraća pažnju na zakone i pravila, jer za nekog ko je nevidljiv – sistem nema načina da sprovede kaznu. Scenarista Klaudija Mjers, pažljivo je osmislila kakav bi to život mogao da bude, da nikom ne upadate u oči kao da se svi prave ludi ili jednostavno ne znaju da pred njima po/stoji neko. U ovakvim segmentima gde Holi govori o svom problemu i snalažljvosti, nalazim dosta uverljivih razloga da se saglasim sa svim rečenim.
Teško je odrediti kom žanru pripada ovo delo, jer se podjednako kobinuju drama i spekulativno. Iako sam rekao da je po sredi ljubavna priča, nemojte očekivati patetiku i podilaženje strastima. Fantastika dominira, ali nije napadna niti se umetnički preterano izražava kroz scene. Holi nam kazuje kako je došla u to stanje, tako da kroz dijaloge i dešavanja samo dodatno učimo.
Ono što je važno naglasiti jeste da junakinja nije duh, nije ni projekcija te ljudi reaguju na njen dodir podjednako dobro kao i predmeti, samo si im ‘kaleidoskopi’ naštimovani na drugačiji način i to je ono najizraženije u filmu. Mi znamo da je ona osoba od krvi i mesa, jer vidimo da vodi normalan život pored toga što ima poteškoća sa interakcijom. Odatle i pravila kojih se Holi pridržava, a ona su jednostavna i logična: uvek pazi na saobraćaj, jer niko neće prikočiti za nju i nemoj ići u veliku masu ljudi, jer kada se skup naelektriše i počne stampedo, niko se neće zaustaviti zbog nje ili stati da joj ukaže pomoć.
Susret sa Šejnom, nekadašnjim šampionom u mešovitim borilačkim veštinama koji posle kraha karijere radi kao isterivač u jednom od ekskluzivnih klubova, dolazi kao pozitivno iznenađenje za Holi i publiku. Stavljeno u pozadinu, razlog zašto je ona njemu vidljiva polako isplivava tokom gledanja. Zabavno je gledati ih kako se bolje upoznaju kroz dijaloge, tako dodajući i na izgradnji likova. Komplikacije koje ovaj par doživi, rezultat su iskustava i trauma koje vuku za sobom. Zaplet je nešto već viđeno u drugim dramama, sledi segment lepog i uspeha, da bi se to ponovo svelo na početni nivo, ili čak u veću tragediju nego što je bilo u početku. Ovaj obrazac se ne menja tako često, mada i sa njim može da se napraviti dobra priča. Pogledajte film, videćete i sami.
Stare rane se otvaraju, nekadašnji prijatelji i poznanici, kao i ljubavi, vraćaju se da dovrše posao od pre i stiče se utisak da beg od personalnih demona nije moguć. Isto važi za Šejna koji se posle duže pauze vraća u ring i Holi koja pokušava da se ‘pojavi’ pred porodicom. Kako se oni nose sa tim pritiskom, pritom da oboje žele nešto svoje da ispune, ostavljam na vama da saznate sami.
Dobre strane
Holi koju igra Olivija Thirlbi, poznatija kao kadet Anderson iz „Dreda“ (2012) sa Karlom Urbanom, lepo je postavljen lik snažne i karakterne žene. Da li je to zbog svoje sposobnosti ili je to odlika njene ličnosti, junakinja ne pokazuje strah i ne čeka mnogo pred akciju. Ona zna koja je njena misija, poseduje fokus i odlučna je pri izvršavanju. Šejn Blekvel koga tumači Alen Ričson, takođe je dobro formiran lik i dopada mi se kako su njega predstavili. On je borac, ali neguje empatiju i ostaje skroman, dok se ne pomami za uspehom i slavom. Služi kao upozorenje mladima da je put do vrha trnovit i da ih tamo može sačekati razočarenje. Po tome kako on postupa, vidi se da je naučio lekciju od pre kada je bio šampion i proživeo gubitak karijere, prijatelja i devojke. Ova dva lika, veoma su mi realni i uverljivi.
Izbor tima u kastingu je načinio pravi potez, tako da likovi ne samo što su psihički usklađeni, već su to isto i po fizičkim odlikama. Za Holi moram da kažem da mi je lepa na neobičan način, na nekom svetlu joj se gubi lepota, dok na drugom ona blista. Šejn je već druga priča, jer njega često stavljaju u mračnije kutke. Interakcija ovo dvoje je igra svetla i senki, toplih i hladnih boja, s tim da se emocija u liku kosi s onim što karakter svetla pokazuje. Kad govorim o svetlu, celokupan film sadrži povremene kadrove gde senke, boje i kontrast arhitektonski-lepih predrgrađa sa ruralnom okolinom kazuju svoju priču. Neonska svetla označavaju veštačko, plastično, mrtvo društvo lišeno ljudskosti. Sa druge strane, prirodno svetlo ili stone lampe u sobi, dodaju toplinu i žar u već izolovane i emotivne scene. Slična metoda pripovedenja kroz sliku i boje, odvija se i sa likovima dok su u kadru, tako da u zavisnosti od položaja i osećanja likova, ton scene se menja pred našim očima. Verujem da se režiser dosetio kako da ovo delo približi refrakciji unutar kaleidoskopa i očara nas time.
Pored već navedene doze realnosti oko Holine sposobnosti, sjajnom poslu glumaca i zanimljivog kadriranja, moram da pohvalim režiju za odluku da film posdseća na neko starije vreme. Nema previše tehnologije za koju bismo rekli da je moderna, ili bogatih i raskošnih scenografija da se unesu detalji nevezani za radnju. Ako ih i ima, tu su čisto kao ukras, jer je sva pažnja posvećena zapletu.
Dijalozi su informativni koliko treba, nema govora u prazno, što može delovati kao da su srkaćeni ili odesečeni iz veće celine. Ipak, to teče sasvim lepo i prijatno je slušati njihove razgovore. Od poznatih glumaca, dobili smo Megan Foks, poznatu iz „Transformers“ sage, kao Džulijanu, modela i glumicu koja je bila Šajnova devojka tokom vrhunca karijere i Džima Gafigana, stend ap komičara koji igra Holinog oca. Možda vi ne marite za to, međutim, angažovanje glumaca koji nisu sa ‘A liste’ pokazalo se kao bolja opcija za donošenje poruke u filmu. Nije li vam dosadilo da jednog glumca ili glumicu viđate u jednogodišnjoj produkciji, a onda ih nigde nema? Film može biti kvalitetan i kada su manje plaćeni glumci u njemu.
Simbolika ovde igra sporednu ulogu, stalno se iskazujući onda kada joj se ne nadate. Rekoh da se javlja u početku s kaleidoskopom. Ta sprava u minijaturi visi oko Holinog vrata kao uspomena od majke i koliko god da skrećete pogled, privlačiće vam pažnju. Pored te naznačene simbolike, javlja se i vetar, ali samo kada sve ide u Holinu korist, dok izostaje kada je junakinja u problemu. Sva simbolika ovde je vezana za osobu ili ljude. Slike, u njima se ona ne pojavljuje. Ogledala, u kojima nedostaje njen odraz. Trač časopisi za koje pribavlja slike, namerno je grub, odbojan, gotovo otrovnog izgleda.
Loše strane
Zaplet da Holi pomaže kik-bokseru da povrati karijeru mi je neočekivan i pomalo naivan. Nemam ništa protiv sporta, ali me interesuje odakle ta ideja? Priča s ovim delom funkcioniše, lepo se uklapa, samo što mi je čudno da nije nešto ležernije za emociju kojom film odiše. Možda se scenarista i režiser Klaudija Mjer opredelila za MMA borca da svojom veštinom i požrtvovanjem parira junakinji. Ovo je možda priča o slučajnim strancima, ili legendama o onim ratnicima kojima pomažu muze i duhovi da se vrate natrag u igru. Voleo bih da znam šta je poslužilo kao inspiracija, jer ovako bez objašnjenja i razumevanja, naginjem ka tome da je izbor bio zbog finih prikaza muške telesne građe.
Kraj je uvek problem kod filmova, jer za kraj nema mnogo opcija ukoliko se cilja originalanost. Uglavnom se nudi srećan, tragičan ili nedorečen kraj sa najavom za mogući nastavak. Ovde su poslednje scene bile rezervisane za niz događaja koje zatvaraju tokove radnje gde Holi izvlači sve najbolje iz ljudi pa i iz sebe. Pošto su njene sposobnosti realno prikazane kroz akciju i reakciju, nedostaje mi izvučena težina iz njenog pređašnjeg života, neki trag da se sve doživljeno odigralo u nekom trenutku. Pored popularizacije krajeva s opcijom za nastavke, ovde je kraj poravnjan s dogodovštinama i ne odudara od ostalih segmenata priče. Tu i leži problem, suviše obično se radnja završava, svi su srećni i sve se vraća u normalu. Lični rast Holi i njeno shvatanje sveta proživljava transfomaciju, ali nedostaje mi jači završetak.
Momenti gde se na umetnički način prikazuju bitni delovi, nisu dovoljno naglašeni da bude jasno da moramo da obratimo pažnju, niti zašto se to prikazuje. Ovi momenti podbacuju svojom vrednošću za bit dešavanja, dok se krajnje nebitni delovi savršeno dobro ispoljavaju, možda i bolje od važnijih.
Megan Foks je epizodna uloga, ni približno onoj Megan kada joj je slava bila na vrhuncu. Komična misao mi se javlja da je ovo priča o njoj kako pokušava da oponaša lik Šejna u potrazi za nekadašnjim lovorikama. Drago mi je da je vidim da ponovo radi i verujem da joj nije bilo lako da bude sporedna uloga glumici koja je tek u zaletu.
Zaključak
Cilj filma je da nas podseti na empatiju i kako individua može da utiče na svet. Prvo je to bilo praveći skandale, rušeći karijere i uništvajući živote bez osvrtanja, zatim pomažući nesrećnima da stanu na noge. Kaleidoskop, ukoliko malo pomerite njegove prstene, dobićete potpuno novu sliku, različitih boja i oblika. Ukoliko napravite male promene u svom životu, vaše oči će videti više stvari u okruženju. Ako pak napravite male promene u vašoj psihi i stupite u kontakt s pojednincima, društvo će se otvoriti za vas. Odjednom, više niste nevidljivi. Društvo i okolina počinju da reaguje na vas.
Međuljudska interakcija i ekstrovertnost pobija introvertnost i izvlači dobre strane iz individue. Naravno, ta individua se mora zainteresovati za promenu. Ljudi su socijalna bića, nama je potrebno društvo da bi funkcionisali, da bi i mi sami znali da postojimo kada nas neko registruje.
Svakako je poruka lepa, razumna i poučna. Film vredi da se pogleda u više navrata, svaki put sa više pažnje na detalje. Privlačna mi je ideja i koncept Holinih sposobnosti. Ona nije neka opasnica, radi kao paparaci, i u dubini duše obična osoba sa svojim željama i snovima. Upakovano u slučajnu ljubavnu priču sa dosta razlika u životnom stilu, ali i zajedničkim karakteristikama u svima nama, od ‘5 Marvina’ sa peticom kao maksimumom, film „Iznad senki“ ocenjujem sa ‘4,5 Marvina’. Na vama ostavljam da isti pogledate i prenesete svoje utiske. A do tada, ne zaboravite da ponesete peškir i postupate bez panike.