Ne pamtim kada sam toliko željno čekao izlazak neke knjige iz štampe. Informacija da je, nakon Sosekijeve Duše, stigao najčitaniji roman u Japanu me je zaintrigirala i naterala da se detaljnije informišem, kako o tematici, tako i o piscu i njegovom veoma turbulentnom životu. Sama tematika vezana za depresiju, samoubistvo i osećaj neprihvatanja nije nepoznanica u književnim krugovima, ali šta ako se neko od samog svog postojanja osećao da ne pripada ovom svetu i ljudima uprkos svom blagostanju kojim je bio okružen?

Izopštenik – Jozo Oba

Roman Izopštenik (Ningen Shikkaku) ili kako je još drugačije preveden kod nas Nečovek je najpoznatije delo japanskog pisca Osamua Dazaija (Osamu Dazai). Može se reći da ima crte poluautobiografskog dela pošto je pisac, poput glavnog junaka Jozoa Obe, bio sklon depresiji i porocima. Dazai je odrastao bez roditelja pod starateljstvom starijeg brata što je uticalo na njegovu psihu i na mračnu tematiku kojom se bavio u svojim delima. Zbog svog alkoholizma i sukoba sa porodicom nekolikoputa je pokušao samoubistvo i nažalost uspeo je u tome iz petog pokušaja, upravoubrzo nakon što je završio svoj magnum opus, Izopštenik.¹

Kada biste sreli Jozoa Obu na ulici pomislili biste da se radi o ostvarenom čoveku pred kojim je blistava budućnost. Potiče iz dobrosotojeće porodice, visokoobrazovan, talentovan za slikanje, ima sve karte za uspeh. Ali, ispod te maske krije se jedno nesigurno i nesrećno biće koje zazire od kontakta sa drugima i koje za sve udarce i nedaće pronalazi krivca u samome sebi.

Živeo sam život pun srama je rečenica kojom počinje ovaj kratki roman. Time nas Jozo uvodi u svoj život, putujući od ranog detinjstva pa do kasnih dvadesetih godina. Odmalena je bio svestan da nešto nije u redu sa njim, da se ne uklapa u društvo, da je ništa drugo dostranca u ovom svetu. Sve nedaće prima sa ravnodušnošću smatrajući da je on sam uzrok svemu tome, čak i kada je reč o seksualnom zlostavljanju od strane slugu kome je bio izložen kao dečak. Kako bi prikrio svoj osećaj nepripadanja izvodi gluposti, preuzima ulogu pajaca i tera ostalima smeh na lice. No, kako odrasta sve više počinje da se kreće stazom autodestruktivnosti i da svojim postupcima povređuje ljude oko sebe. Odaje se alkoholu, počinje vreme da provodi sa prostitutkama, crta pornografske stripove što baš ne priliči sinu visokopozicioniranog čoveka. Kako njegova ispovest odmiče tako i mi sve dublje tonemo u ponor u koji Jozo gleda.

Uprkos laganom stilu ovo nije knjiga za svačiji ukus. Kroz tri poglavlja pratimo sunovrat jednog čoveka za koji je sam kriv i kome doprinosi svojim ponašanjem. Iako je roman kratak (ima svega oko stodvadesetak stranica) preporučujem da se čita po poglavlje dnevno kako biste mogli da upijete svu gorčinu koja nastaje nakon čitanja ovih strana.

Kada uporedimo Dazaija sa Jozom Obom možemo zaključiti da je Jozo Oba zapravo njegov alter ego. I sam Dazai se tokom života osećao otuđeno, vodio je promiskuitetan život uz alkohol i morfijum na koji se navukao u kasnijoj fazi svog života. Stiče se utisak da je Izopštenikom ispričao svoju bolnu ispovest i pozdravio se sa svetom koji ga je tištio.

Nikad čovek – Đunđi Ito

Popularnost romana je iznedrila brojne adaptacije što u filmovima, animeima i mangama. Ipak, izdvojila se manga adaptacija iz ruku najpoznatijeg horor mangake, Đunđija Itoa. Njoj će biti posvećen ovaj pasus pošto domaći čitaoci mogu da uživaju u njenoj maestralnosti zahvaljujući izdavačkoj kući Stalker, koja nas je pre toga počastila grafičkom adaptacijom Osmog putnika i Drijevoom Noći. Dok je roman verno dočarao unutrašnje stanje našeg protagoniste, manga je išla korak dalje i prikazala nam je doživljaj i posledice njegovog nauma da ostane sakriven i glumi pajaca. Povredi svakoga sa kim dođe u interakciju što biva praćeno čudovišnim prikazama koje ga proganjaju podsećajući ga na nečoveštva čime on dublje tone u svoj ambis.

Dok smo u romanu osećali određenu dozu empatije prema parazitu po imenu Jozo Oba, u mangi je on prikazan kao samoživo đubre koje zamrzite kako odmičete sa stranicama. Svako sa kim dođe u kontakt biva nepovratno uništen. Često to radi svesno zarad toga da prikrije svoju nakaznu prirodu. Posebno se da primetiti surovost prema ženskom rodu.

Što se tiče Itovih promena one su same nadmašile originalno delo. U mangi se pojavljuje i sam pisac koji se upoznaje sa Obom kome ovaj priča svoju priču pa tako dobija inspiraciju za svoje delo. Šta tek treba reći o poslednjoj stranici mange koja je po meni jedan od najmučnijih završetaka. Neću ništa spojlovati, preporučujem vam da izdvojite pare i kupite mangu i ako možete uživate u Itovim groteskama. Manga je podeljena u tri tankobona i za razliku od Uzumakija, Gjo i Tomie koji su čistokrvni horori, ovo je surovo realna priča koja se bavi jednom od najtežih tematika, depresijom i nepripadanjem.

Ne treba zaboraviti ni Itov perfektan crtež o kom ne treba trošiti reči. Nisam siguran koliko bi manga prošla da je Ito nije crtao pošto je uspeo u njoj da dočara i morbidnosti u svom stilu.

Zaključak

Roman  je dostupan u Tanesijevom i u izdanju Žir izdavaštva. Za one koji vole tvrdokoričena izdanja i odličnu naslovnicu preporučujem izdanje Žir izdavaštva. Dazaijev roman spada u vrh književnosti i uspeo je da nadmaši Kamijevog Stranca. Jozo Oba je kompleksniji lik od Mersoa i za razliku od njega sam bira svoj put patnje i samouništenja.

Uprkos laganom stilu ne preporučujem da čitate ovu knjigu ako ste depresivni ili tokom lošeg vremena. Sačekajte da budete otvoreni da uđete u psihologiju jednog mizantropa i da eventualno proniknete u studiju ove jedinke.