Nažalost, i dalje smo u karantinu zbog korona virusa, ali nas to neće sprečiti da se podsećamo nekih klasika koje neki od vas vole i rado im se vraćaju, dok će se drugi upoznati sa njima i postati članovi prve grupe. Zato sam za današnji čas spremio jedan roman koji je pravi dokaz da se kombinacijom dva slična žanra, naučne fantastike i horora, može napisati kvalitetno štivo.
Poznato je da su se žanrovi naučne fantastike, epske fantastike i horora razvijali nezavisno jedan od drugih, kao i da mešanje ovih žanrova nije bilo popularno zbog zgražavanja žanrovskih čistunaca, ali su se pojedini pisci odvažili na ovaj korak iz ekonomskih i kreativnih razloga. Jedan od njih čiji celokupni opus upravo počiva na spajanju žanrova naučne fantastike i horora je Ričard Metison (Richard Matheson), pisac i velikan žanra o kome će, kako ste već navikli, vaš profesor da kaže par reči u uvodu.
Ime Ričarda Metisona je sinonim za veliko poštovanje među ljubiteljima naučne fantastike i horora. U tome u prilog ide njegov plodan opus koji se sastoji od tridesetak romana od kojih su najpoznatiji Ja sam legenda, Čovek koji se smanjuje, Paklena kuća, Komešanje odjeka i Kad budan sanjam i stotinak priča sakupljenih u zbirkama. Uspeh njegovih priča i romana ga je odveo u scenarističke vode gde je pisao epizode za kultne serije poput Zone sumraka čije su antologijske epizode Čelik i Teror na 20,000 metara njegovih ruku delo, Zvezdanih staza i Marsovskih hronika rađenih po knjizi Reja Bredberija, još jednog velikana. Njemu, takođe, možemo da zahvalimo za brojne ekranizacije priča Edgara Alana Poa, poput Gavrana, Jame i klatna i Pada kuće Ašer, kao i na scenariju za Spilbergov prvenac Duel.
Koliko je veliko ime u žanru idu u prilog i brojne nagrade u njegovom vlasništvu od kojih vredi izdvojiti Svetsku fantazi nagradu za životno delo 1984. godine i Brem Stoker nagradu za 1991. godinu od Udruženja američkih horor pisaca i prijem u Kuću slavnih naučne fantastike 2010. godine. Ipak, uprkos svemu pobrojanom, prva asocijacija na pomen Ričarda Metisona je predmet našeg sadašnjeg predavanja i njegov magnum opus, roman Ja sam legenda (I Am Legend) napisan davne 1954. godine.
U romanu pratimo Roberta Nevila, poslednjeg čoveka na Zemlji, koji dane provodi popravljajući barikade na svojoj kući i u potrazi za hranom i neophodnim namirnicima, dok je noću primoran da se krije zabarkadiran od horde vampira željnih njegove krvi. Priča ima i drugi narativni tok koji nas vodi u Nevilovu prošlost neposredno pre epidemije vampirizma izazvane nepoznatim virusom. Ubrzo saznajemo da su vampiri najmanja opasnost i da se glavni neprijatelj krije duboko u njemu i počinje polako da ga izjeda, a mi možemo samo da prisustvujemo njegovom laganom sunovratu.
Dakle, šta izdvaja ovu knjigu od romana slične tematike? Upravo radnja kojom pratimo jedinog normalnog čoveka i njegovu očajničku borbu za opstanak. Robert Nevil nije super junak koji se naoružan kočevima, belim lukom i krstovima zaleće na hordu vampira. U pitanju je čovek od krvi i mesa koji se bori sa svojim demonima i sa samoćom koja počinje da ga iscrpljuje i da od njega pravi veće čudovište nego ona od kojih se krije i koje danju ubija. Sve ovo je verno prikazano Metisonovom laganim stilom kojim nas je naterao da sa Nevilom proživljavamo teške trenutke i da saosećamo sa njim, posebno u poslednjem poglavlju knjige sa završnom antologijskom rečenicom koja će vas navesti na razmišljanje. U prilog kvalitetu ide i to što je Nevil nosilac celokupne radnje romana. Dijaloga ima veoma malo, sve se svodi na pratnju njegove dnevne rutine.
Sam roman je doživeo tri filmske adaptacije koje se bitno razlikuju od izvornog dela. Prva i jedna od najupečatljivijih je Poslednji čovek na Zemlji (The Last Man on Earth) iz 1964. godine sa Vinsentom Prajsom (Vincent Price) na kojoj je i sam Metison radio, ali se zbog prepravki scenarija povukao i zatražio da se ukloni njegovo ime. Druga adaptacija je Poslednji čovek (The Omega Man) iz 1971. godine sa Čarltonom Hestonom (Charlton Heston) i treća i ujedno najslabija od ovih dve je Ja sam Legenda (I Am Legend) iz 2007. godine sa Vilom Smitom (Will Smith) u glavnoj ulozi. Takođe, ne treba zanemariti ni strip adaptaciju iz 1991. godine scenariste Stiva Nilsa (Steve Niles) poznatog po radu na vampirskom stripu 30 dana noći (30 Days of Night) i crtača Elmana Brauna (Elman Brown).
Koliki je uticaj Metisonovog romana ide u prilog tome što su mnogi poznati pisci i režiseri navodili upravo Ja sam Legenda kao izvor inspiracije. Jedan od njih je i Stiven King koji je upravo svoj roman Mobilni telefon posvetio Metisonu izjavivši da je Ja sam legenda i celokupan Metisonov opus direktno uticao na njegov rad. Takođe, treba izdvojiti i Džordža Romera (George Romero) kome su vampiri iz prve filmske verzije poslužili za kreiranje zombija u svojoj najpoznatijoj zombi franšizi počevši od Noći živih mrtvaca. O napisanim scenarijima i epizodama ne treba trošiti reči, kao i o specijalnoj nagradi koju je knjiga dobila 2012. godine od Američkog udruženja horor pisaca za najbolji vampirski roman.
Knjiga se prvi put pred domaćim čitaocima pojavila 1979. godine, u ediciji Kentaur, zahvaljujući Zoranu Živkoviću koji je i preveo ovo remek delo. Drugo izdanje je doživela 2003. pod okriljem izdavačke kuće Kojot, da bi četiri godine kasnije izašao u izdanju Čarobne knjige.
Uprkos tome što se ljubitelji fantastike i horora otimaju oko pripadnosti Ričarda Metisona Ja sam legenda je remek delo koje svaki ljubitelj mora da pročita i da ima u svojoj kolekciji. Kupiće vas za sva vremena pisanom reči i, kako sam već naveo, antologijskim završetkom.