U čekaonici je polumračno, a prozori se mogu otvoriti tek centimetar, dva. Neki jak mehanizam ne dozvoljava da se gurnu dalje. Kao da je živ, prozor se rve sa mnom. Čekam da progovori svakog momenta, da mi se zlurado nasmeje, da skoči i pritisne me. Osim mene i njega u hodniku nikog nema. Niko neće primetiti moj sramni poraz dok me staklo ćudljivog prozora lišava trodimenzionalnosti. Ne mogu da promolim glavu i udahnem vazduh, a ovde, u ovoj čekaonici, kao da vazduha i nema.
Prisećam se scene iz davno gledanog filma: faraona zakopavaju u grobnicu-piramidu; sa njim i podanike određene da ga prate na tom putovanju. Otvoreni su poklopci, čija je namena jasna samo izvršiocu tog posebnog zadatka, i pesak je pušten da prolazi kroz prokopane otvore. Pratioci shvataju da je sa svakim gramom peska koji se uliva, ulaz u piramidu sve manji. Koliko dugo će imati vazduha? Piramida je veća od kovčega, veća i od sobe, od kuća i palata u kojima su živeli. Ali, koliko je u njoj vazduha ostalo, nakon što su se zatvorili ulazi, nakon što je iscurilo zadnje zrnce peska?
Guram ruku kroz prozor, kao da ću njome uhvatiti neki atom čistog, lekovitog kiseonika. Ruka izlazi do polovine podlaktice i ni milimetar dalje. Očajnički širim prste, pa skupljam, hvatam spoljašnjost, ali mi ona isklizava, neuhvatljiva i neodređena kao i sve ostalo na svetu. Vraćam je, uplašen pomišlju da će ćudljivi prozor jednostavno griznuti.
Nemirno šetam pred vratima. Ne sećam se ko mi ih je pokazao, ni zašto sam tu. Odnedavno imam problema sa pamćenjem. Počelo je sasvim bezazleno pre nekog vremena, koje više nisam u stanju da odredim. Ležao sam u bolnici; pamtim da mi je veći deo tela bio zarobljen skenerom. Iznad moje glave bio je crveni poklopac, ali ne potpuno zatvoren. Bio je polukružnog oblika, kao kapica neke kapsule, presečena po sredini. Štaviše, kapica je bila dupla, ali to sam video tek kad se zatvorio prvi sloj, a zatim i drugi – osiguranje da sam potpuno zatvoren, i da više nema dodira između mene i spoljne sredine. To je to, pomislio sam, taj put je odsečen. Srce je počelo divljački da mi lupa. (Polako, polako, proći će to, sve se može izdržati, samo bez panike, dobro je, sve je dobro.) Još par minuta sam grozničavo razmišljao o tome kako da krenem u suprotnom smeru, zanemarujući činjenicu da ležim. Pod nogama nisam osećao nikakvu prepreku, i ta mi je misao donela privremeno olakšanje, sve dok nisam utonuo u san.
Zanimljivo je kako čovek odmah pokušava da pronađe izlaz, čak i kad izgleda da je bilo kakav izlaz nemoguć. I kad ne može okrenuti glavu, on se ipak osvrće. Svi receptori rasporede se po čitavom telu. Zatežu se mišići koji nisu bili aktivni godinama. Telo se sprema da puzi, skoči, da se zguri, skotrlja, ukoči, produži ili smanji. Sve – razum, instinkt, volja, pažnja – služi samo da se pronađe otvor. Ne svetlo, samo otvor. Potrebno mu je samo malo vazduha.
Imam rupu u pamćenju, od trenutka zatvaranja crvenog poklopca, pa sve do boravka ovde, ispred čekaonice. Jedino što me stvarno brine je nepostojanje sećanja na trenutak buđenja. To bi bila moja tačka stabilnosti, nešto na čemu bih lakše izgradio nastavak svog života.
„Znate šta“, čujem unjkav i razvučen, poznat glas, „svi ljudi se dele samo u dve grupe. Na pažljive i nepažljive.“
„Ali nisam mogao znati, ne bih bio grub da sam znao da je bolesna; nije to morala da krije od mene, ona je kriva!“
„Mene to, znate, uopšte ne interesuje, pustili smo snimak i videli vaše ponašanje. Vi ste bili nepažljivi. Onaj ko je pažljiv, takav je svakog dana, uvek.“
„A šta da mi se pao neki drugi dan?“
„Oprostite“, kažem glasno, kucajući na vrata iza kojih se odvija razgovor, „hoću li ja uskoro doći na red? Nemam vazduha. Loše se osećam.“
„Izvedite nepažljivog, prosledite ga; pauza pet minuta pre sledećeg suđenja.“
Vrata se otvaraju i dva stražara izvode čoveka jadnog izgleda, gurajući i mene sa vrata.
Vraćaju se brzo, a iz kancelarije monoton glas kao sa raskrsnice počinje da deklamuje: „Možete ući u sudnicu…Možete ući u sudnicu…Možete ući u sudnicu…“
Ulazimo, sedamo. Stražari su pored mene, jedan s jedne, drugi s druge strane. Sudije nema. Niko nije izašao, niko nije ni ušao, a dobro znam da sam malopre čuo ženski glas, tačno određeni, poznati glas. Drugih vrata nema sem ovih kroz koja sam upravo prošao. Nije mi jasno šta sve to treba da znači.
Preda mnom je ekran i tastatura na stolu. Odjednom, ekran se osvetljava i glas iz zvučnika mi se obraća: „Možete izabrati sudiju…Možete izabrati sudiju…Možete izabrati sudiju…“
Osvrćem se u neverici. Kompjuter će da mi sudi.
Na ekranu su ponuđene tri opcije. U pitanju su glasovi voditeljica popularnih tv emisija. Moje je da izaberem. Meškoljim se na svom mestu, a ramena mi dodiruju snažne nadlaktice stražara koji sede kraj mene. Mogu li izaći u znak protesta? Reći – ja ne priznajem ovaj sud? Mislim da ne mogu. U nedoumici sam šta da kliknem. Poznajem glasove koji mi se nude na ekranu. Prvi glas je meketav i razvučen; nikad nisam mogao da ga podnesem, uprkos reputaciji koju je voditeljka izgradila političkim provokacijama. Druga od voditeljki čije su glasove pozajmili za ovu aplikaciju – vrska, glumeći devojčicu. Godinama sam je zvao boginjom izveštačenosti. A treća? Treća se glupo osmehuje. Jedina prednost u odnosu na prve dve je u neutralnosti njenog glasa. Predajem se i izabirem broj tri.
„Dobar dan, dobar dan, nadam se da ste lepo putovali i da vam je sasvim dobro ovde kod nas“. (Pomislih da će reći u emisiji, ali nije rekla.) „Način na koji ovde donosimo odluke o tome ko ste zapravo i kakva je vaša krivica, je sledeći. To je zapravo nešto kao loto sistem. Svi su vaši dani, od rođenja do današnjeg dana, ubačeni u bubanj – u ovaj kompjuter – povezan sa velikim sistemom. Zavrtimo bubanj, i ja izvlačim jedan dan. Samo jedan dan. Tako ostvarujemo najveću moguću humanost, sličnu zemaljskoj. Neki to zovu najboljim od svih mogućih svetova. U moru dana, po sistemu potpune slučajnosti, biramo samo jedan. Neko ima sreće, neko ne, ali na to ste valjda navikli. Pripremite se.“
Zapanjeno posmatram bezlični ekran, čekajući da se na njemu pojavi slika. Izabraće jedan proizvoljni dan i sudiće mi na osnovu njega… Godinama sam radio, ulagao napore, učio, odricao se koječega, nakon mnogo rada video tek polovične rezultate, težio ka boljem, patio, voleo – i sad se neće uzeti u obzir suma, ukupna vrednost svega toga. Čemu je sve to služilo? Gde je sve to vodilo? Do ovog bubnja iz kojeg će, slučajnim odabirom, mašina izabrati jedan dan, samo jedan dan koji će poslužiti softveru da odluči ko sam ja?
„Imate sreće, imate sreće“, izgovara mašina takvim glasom da mi se u svesti pojavljuje slika nasmešene žena koja zadovoljno trlja ruke. „Datum koji smo izabrali za vas je 20. jun 1982. godine. Koliko ste tada imali, dvanaest, trinaest godina? Svakako niste mogli nešto strašno da uradite u tom uzrastu. Sad ćemo odgledati film: ceo vaš dan od trenutka buđenja, pa do spavanja, lepo se smestite“ (vežite pojaseve, polećemo – nije to rekla, to ja dodajem, od muke i jada), „ a kad se film završi popričaćemo o njemu. Vi se samo lepo smestite; sve će to brzo proći, nećete ni osetiti, neće vas mnogo boleti, samo je malo neprijatno, tu smo mi, ne brinite.“
Kreće moj dan. Običan dan dečaka od dvanaest, trinaest godina. Kako slika kreće, sve više ulazim u sebe negdašnjeg. Raspust je. Dečaci iz zgrade i okoline već se neko vreme zabavljaju na nov način, praćkama koje su im napravili očevi. Molio sam i ja mog da mi napravi – od žice prevučene žuto-zelenom plastičnom izolacijom – istu takvu, savijenu u pravilno slovo „U“, sa drškom pogodnom za dečju ruku i gumicom vezanom na vrhove tog U. Naravno, i municijom od malih parčića žice, potkovičastog oblika. Onaj ko je imao praćku tih dana bio je faca i čuvao je svoje blago kao najveću dragocenost. Ko nije, tražio bi od drugih. Možda bi je dobio na kratko, a možda bi mu neko samo odbrusio – nek ti otac napravi, što si dosadan. Tako sam i ja zatražio jednu od mog starog. Zaboravio sam da je on jedan od onih ljudi koji se klone stereotipnih rešenja. „Ne brini, sinko“, rekao mi je prethodnog dana, „evo idem da odsečem neku dobru, račvastu granu, i imaćeš praćku lepšu i bolju nego iko drugi. Praćku kakvom sam se ja igrao kad sam bio tvojih godina“.
O ne… Nije shvatio. Ja neću praćku kakvom se on igrao. Neću neku posebnu praćku. Hoću istu praćku kakvu imaju Pera, Mika i Laza. Zašto mu je bilo toliko teško da pronađe u kutiji za alat parče žice, da mi je savije u pravilno slovo U sa drškom i da mi veže gumicu? Mogao sam to i sam, da smem da diram njegov alat. I onda je celo popodne deljao i deljao, kao Đepeto. Na kraju mi je vezao debelu gumicu, „koja se neće tako brzo pocepati“ i dao mi svoje remek-delo.
Bila je to lepa praćka. Samo, kad izađem na ulicu, Pera, Mika i Laza će umreti od smeha.
Ja sad moram da je iznesem, jer sam je tražio i otac mi je napravio, a ona je džinovska, duplo je veća od one kakvu svi nose. Pa još u obliku slova „Y“, kao da sam iz nekog filma sa predratnom tematikom. Kao neko jadno, naivno, neugledno seljanče, koje je pošlo da čuva ovce. Mogao je odmah i frulu da mi napravi. Zašto roditelji nikad ništa ne urade onako kako im tražiš?
Teče moj dan, i ja ga posmatram, a u stomaku mi se nešto steže. A i vazduha nema.
Šetam celo popodne dvorištem, slobodan kao ptica na grani. Da je bar domaći, pa da imam neki izgovor da uđem unutra. Ovako, ako dođem a da me nisu bar tri puta viknuli sa prozora, pomisliće da sam bolestan. Počeće da me pipkaju, merkaju, i da mi gledaju grlo. Onda će da krene ispitivanje – s kim si se potukao, ko te iznervirao, gde je Pera, gde je Mika… Pa – šta su rekli za praćku, jesu li se oduševili. A ja ceo dan izbegavam Peru i Miku, a naročito Lazu. A onako bih potrčao sa svojom novom praćkom, vičući još izdaleka – gledajte, imam je i ja, šta ćemo sada da gađamo…
Minuti se sporo vuku, a ja se krijem iza zgrade. Devojčice, koje se tu obično igraju sa lutkama, podižu pogled s vremena na vreme i začuđeno me gledaju. Penjem se na drvo, na staro mesto, i posmatram svet odozgo. Još malo i pašće veče; bio je to jedan dug i dosadan dan…
Konačno, mamine mazice odlaze. Smešna mala stvorenja. Čim jedna ode, preostale je ogovaraju. To sve dobro znaju, pa se nijedna ne usuđuje da ode prva. Šta će biti kad porastu? Učiteljice, doktorice, voditeljice? Sudije? Evo ih, ustaju, i kupe svoje krpice. Ostajem sam. Silazim sa drveta i vrtim se još neko vreme, neodlučan šta da radim sa sobom, a i sa praćkom, koja me opterećuje i smeta mi kao čir. Odjednom, pada mi na pamet sjajna ideja. Zakopaću je. To je to. Evo, baš ovde, gde su do malopre sedele na prekrivaču, oblačeći svoje lutke, glumeći mame.
Zakopavam praćku i odlazim u stan, privremeno rasterećen, pomalo zagonetan, nekako neodređen, s pogledom u stranu, kakav imaju oni koji nešto kriju, koji su upravo počinili neki zločin, koji su upravo nešto zakopali.
Ostatak večeri pravim se da sam dobro dete, i skoro da počinjem i sam da verujem u to, ali, znak koji polako počinje da mi se na licu pokazuje, za koji ću mnogo godina kasnije saznati da se zove „Kainov“, svedoči o tome da sam nešto drugo, nešto sasvim drugo…
„Šta vam je, jeste li normalni, nisam ja nikakav zločinac“, počinjem da vičem, kao da je kompjuter neko kog zanimaju moji izgovori, „ bio sam dete, imao sam, koliko, dvanaest godina, zakopao sam praćku, pa šta, sutra sam odmah, čim je svanulo trčao u dvorište da je uzmem nazad, ali nije je više bilo! Neko mi ju je ukrao, neko je gledao, neko je uživao u mom užasu kad sam video da je nema… Koliko sam se samo preznojavao od muke očekujući svakoga dana da me otac pita gde je praćka! Zar ćete vi sad dodatno za to da mi sudite?“
„Gospodine, odgledali smo jedan vaš dan, jedan vaš proizvoljno odabran, običan dan. Videli smo ko ste i kakvi ste. Ništa nismo izmislili. Ništa nismo dodali. To ste vi. To je vaš život. Na svetu postoje samo dve vrste ljudi – zahvalni i nezahvalni. Vi ste nezahvalni.“
„Ma čekajte, šta je sa svim ostalim danima? Ja sam to popravio. Ja sam to celog života popravljao. Nemoguće da se to uopšte ne računa. Kakva je to pravda? Samo jedan dan? Pa to nije normalno. Šta da mi se pao neki drugi dan?“
„Pravda kao u školi. Nekad ne znaš samo jednu lekciju, a baš nju te pitaju. Nekad samo jednu znaš, i samo nju te pitaju. I taj školski sistem funkcioniše, zar ne? A onaj pravi, onaj najbolji đak, on uvek zna sve lekcije, njemu se ne može desiti da slučajnim izborom bubanj izbaci pogrešan dan. Ko je zahvalan, taj se budi i uspavljuje sa zahvalnošću, nikog ni za šta ne krivi, svet dočekuje i ispraća sa osmehom, ne piše sveske uvreda i niko mu baš ništa nije dužan. Zahvalan je svakog dana, uvek. Odvedite nezahvalnog.“
„Molim vas, stanite. Nije mi jasno… Ko je to tako osmislio? Mogu li da se žalim? Hajde da bubanj okrene još jedanput, samo još jedan dan, molim vas!“
„Samo jedan dan, to je princip.“
„Vi ne razumete, gospođo sudija… Nisam ja nikakav zločinac. Ja sam običan čovek. Ja samo nisam hteo da se razlikujem. Hteo sam da budem isti kao svi drugi. Obično dete. Išao sam odmah ujutro da je iskopam, ali nije je više bilo. Nisam znao. Nisam znao da su potezi neopozivi. Da je sve tako jednoznačno, tako fatalno. Da nema vraćanja… Ko je to tako zamislio? Vazduha, molim vas… Vazduha…“
Objavljeno u zborniku Tragom Natasijevića
Autor: Jadranka Milenković
