Junaci – Džo Aberkrombi

Tri čoveka. Jedna bitka. Nijedan junak.

Džo Aberkrombi je dobro poznato ime, pre svega zbog svog crnog humora i odličnih likova. Karijeru je započeo „Oštricom“, koju je pisao u pauzama između honorarnih poslova. Knjiga je kasnije postala prvi deo trilogije „Prvi zakon“, u čijem se svetu odigrava i radnja „Junaka“, osam godina kasnije.
Njegovim knjigama je otpočelo moje putovanje svetom fantastike. Za mlađeg mene trilogija „Skrhano more“ bila je vrhunac književnosti, nisam mogao da se suzdržim da svima potanko pričam o njoj, a Aberkrombija sam smestio na sam vrh, dao mu titulu – omiljeni pisac. Zavoleo sam ga zbog lakoće čitanja, humora i zanimljive radnje. Nastavio sam da ga čitam, otkrivši „Prvi zakon“ (koji mi je prirastao srcu zbog likova kao što je inkvizitor Glokta). Zbog te ljubavi prema njegovim knjigama odlučio sam da dam priliku knjizi „Junaci“, jednom od njegovih standalone romana. Može se čitati posebno, ali više uživanja dolazi s poznavanjem priče koja leži u pozadini svega.

Radnja knjige počiva na trodnevnoj bici između zaraćenih strana – Saveza i Severnjaka. Te dve frakcije poznate su po svom ratovanju, a u njihovom velikom ratu, ovo je samo još jedna bitka. Tu i leži zanimljivost ove knjige – u kratkom, izdvojenom delu veće celine, ispričana je priča o čitavom ratovanju. Ciničnim stilom Aberkrombi predstavlja nesposobnost vojske, uzaludnost rata i težinu vladanja, teme koje se provlače i u njegovim ranijim knjigama. Tu je i dosta likova (kao što su Crni Dau, Ker, Bajaz…) s kojima smo već upoznati, kao i par novih.

Naređenja su izdata i vojske sporo gaze kroz severnjačko blato. Hiljade ljudi se kreće, iz mnogih pravaca, ka zaboravljenom krugu od kamenova, na bezvrednom brdu, u beznačajnoj dolini, a svi sa sobom nose mnogo oštrog oružja.

Trodnevna bitka oko parčenceta zemlje smeštena na sedamsto stranica – obimna knjiga, ali ne i dosadna. Poglavlja su kratka i uzbudljiva, humor je stalno prisutan, pa se knjiga pročita u dahu. Nema mnogo praznog hoda, sve dosta brzo protiče, ali se ništa ne gubi. Na kraju se oseća težina priče, njena pouka, a likovi kao da su stari prijatelji.

Likovi. Lako je saosećati se s njima, bez obzira da li oni bili Severnjaci ili vojnici Saveza. Kroz čitavu priču pratimo njihov sukob, i navijamo za obe strane. Između protivnika razlike nema, svako strahuje za svoj život. Težnje za tom zemljom oko koje ratuju ne dolazi od ljudi koji se za nju bore, već od onih, kao što je Bajaz, koji već dugo kroje sudbinu sveta. Još jednom Aberkrombi pokazuje kako se protiv nekih stvari ne može, koliko god se borili uvek postoji poslednja prepreka. Sve je uzaludno, jer neko je već odlučio.

Poenta čitave knjige je besmislenost rata. Oni koji u njega uđu željni da se bore, na kraju žele samo da pobegnu, a oni koji su već dugo tu ne mogu da pobegnu uprkos trudu. Ubijanje je poziv, i ma koliko u njemu bilo nečovečnosti ili nelogičnosti, neki se samo u njemu pronalaze, to je jedini posao koji obavljaju kako treba.

Priča se razvija iz perspektive šest likova, a svaki od njih prikazuje neki aspekt rata, bilo sa strane Severnjaka ili Saveza: Karnden Grlo, najpošteniji čovek na Severu, iskusni ratnik koji uvek postupa časno; kraljević Kalder, Betodov mlađi sin, slatkorečiv, ali kukavica; Bremer dan Gorst, kraljevski posmatrač Severnog rata i nezaustavljiv borac; Finri dan Brok, besna na nesposobnost vojske, željna da se domogne više pozicije; Kaplar Tani, ratni veteran, iskusan u izbegavanju borbe i okorišćavanju u najrazličitijim situacijama; Bek, mladi sedamnaestogodišnjak željan slave, kao što ju je njegov otac imao.

Sam naziv knjige – Junaci, ironičan je. U čitavom romanu nema nijednog junaka. Mi vidimo, zapravo, obične ljude u običnom ratu. Na primer, Karnden Grlo prekaljeni je ratnik, poznat Severu kao častan i „prav kao drvo“, možda čak i previše, ali pojave se situacije gde ni on ne zna šta je čast zapravo. Bremer dan Gorst iskusan je i vešt borac, majstor mačevalac, spreman da uradi sve da spere ljagu sa svog imena… ali, na kraju dana, i on je čovek – koliko god bio vešt na bojnom polju, ne može da reši svoje ljubavne muke.

Tokom tri krvava dana bitke odlučiće se sudbina čitavog Severa. Međutim, pošto na obe strane vladaju spletke, glupost, surevnjivost i ljubomora, verovatno neće prevagnuti ni hrabriji a ni jači…

Još jednom Aberkrombi pokazuje kako pravila nema – junaci su tvorevina legende, idealizovanje već prošlih trenutaka. Niko se ne bori za viši cilj, jer njega nema. Svi su porivi duboko lični. Izdvojio bih citat Mikija Mentla koji otvara finalni deo knjige: „Nikad ne morate da dugo čekate i daleko tražite, da biste se podsetili koliko je tanka linija između junaka i magarca.“ A ta linija, kao što vidimo kroz knjigu, ni ne postoji. Svi smo mi i magarci i junaci, i koliko god se pesama pevalo, legenda ispredalo, ili priča ispričalo o nama, to se neće promeniti.

Bitka se odigrava u dolini Osrunga, oko brda Junaci, na kome leži četrnaest divovskih kamenih blokova, spomen junacima od pre. Prvo poglavlje počinje upravo na njima, i tad upoznajemo Karnedna Grlo. Kroz njegove misli i nadanja, već u prvom pasusu, može se sažeti čitava poruka i ideja knjige:

„Prestar sam ja za ova sranja“, mrmljao je Grlo, mršteći se od bola u načetom kolenu pri svakom drugom koraku. Krajnje je vreme da prestane sa ovim. U stvari, krajnje vreme je odavno prošlo. Da se povuče i sedi na tremu iza kuće, s lulom, da se smeška i gleda vodu dok sunce zalazi, pošto je završio sve poslove za taj dan. Naravno da on nije imao kuću. Ali kada je bude imao, biće dobra.

„Junaci“ su interesantna knjiga, pre svega zbog koncepta i likova. Kao i sve Aberkrombijeve knjige, brzo se čita. Imao je on i bolje, nije ova knjiga ništa revolucionarno niti maestralno, ali vredna je čitanja. Dopunjuje čitav svet, još detaljnije nam ga otkriva, i produbljuje neke od likova. Iako nisam veliki obožavatelj Aberkrombijevih standalone romana, moram priznati da su „Junaci“ bili prilično dobri. „Osveta“ me je blago rečeno razočarala, tako da je ova knjiga bila pravo olakšanje. Nije bila naporna za čitanje, a kraj me je ostavio zadovoljnim. A za kraj ovog teksta, citat:

„Ja sam jebena kukavica.“

„Možda.“ Grlo palcem preko ramena pokaza na leš. „Eno ga junak. Reci mi kome je sad bolje.“

Ocena 7/10

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *