Kalauz boga rata

Zamišljam Dinarski masiv prućen po Balkanu, pribio je leđa uz ivicu Jadrana, samo što se ne preturi, izgužvan kao čaršav posle nemirne noći – zbrčkan, naboran, zarozan. Orosio se, spavalica, voda mu kapa s čela, prska iz pukotina i cedi se s kamenih čireva, slapovima useca tamne gudure i džade ponornice, rovari po gnjilom tresetištu Peštera i Romanije, i u beloj peni popodneva šiklja na polja i doline šćućurene u senci krečnjačkih nabora: na zetsku i rašku dolinu, kosovsku i metohijsku, dolinu Lima i dolinu jorgovana…

***

„Negde… u dvanaestom, trinaestom veku, čini mi se…“, reče Neven Maslać, iznenada prekinuvši tišinu u kolima, kao što je to imao običaj da uradi, da samo iznenada utiša muziku i krene da drži banku. „Ili beše jedanaesti? Nema veze sad, elem, bio je tu neki Nemanjić, Uroš ili Stefan, ne znam, ne sećam se, svi su, uostalom, oni bili Stefani, he he…“

Neven Maslać je kratkovido čkiljio preko volana, uzgred dodajući kikot svojoj mucavoj anegdoti. Marija Sklodovska ga je gledala, možda zainteresovano, možda umorno.

„Nego… Odlučio je taj kralj“, nastavio je Maslać predavanje, s nesmanjenim uživanjem, „da dočeka svoju plemenitu gospu i buduću ženu – ta ti je bila od onih zapadnjaka, Anžuja, što su se tabali sa Normanima – i  u njenu čast, posadio je, ili je bar naredio da se posadi – retko su, po svojoj prilici, kraljevi ujedno i baštovani – elem, naredio je da se duž čitave doline posade drva jorgovana, da mladoj princezi budu dobrodošlica, da joj oslade pomisao na prvu bračnu noć, baš pre nego što nastavi na jugozapad, u ono carstvo, u onu krševitu vukojebinu gde smo i mi sada krenuli, ako me razumeš, he he…“

Marija Skladovska je pogledala kroz prozor automobila, istačkan od blata, vode i soli: oko njih beše samo ravnica od  snežne pokorice, blještavobela, i kuće sa obe strane magistrale, jednospratne i dvospratne, pravougaone i nedovršene, kao oguljena lica od sivog maltera i kreča, neograđenih terasa, sterilno belih PVC prozora usečenih u ciglenom zidu, svih tih  poluizgrađenih kuća umetnutih međ’ šuplje skelete od betona, nasukanih i napu[tenih gradilšta, i nizova plehanih ograda, i  sprejom i naftnim mrljama učvrljenih natpisa „vulkanizer“ i „centriranje trapa“, „jagnjetina ispod sača“ i „domaći ajvar“ na buđavom kartonu,  i rovova od blata i mraza, i benzinskih stanica idiotski šarenih na bljuzgavom decembarskom svetlu, i reke Ibar, crne i zapenušane, koja bi povremeno iskrsla između drvoreda, i potom nestala iza golog šaša i rastinja u snegu…

Nije bilo ni traga jorgovanima.

„Inače, kome šaljete ovu turu?“, upitao je Neven Maslać, onako uzgred, kao da je pita šta bi mogli danas da ručaju. „Ko je ovogodišnji naručilac?“

„O poslu se ne priča pre nego što ga okončamo“, reče Marija Sklodovska. Imala je neodređeni istočnoevropski naglasak, s uvijenim i otegnutim slogovima na kraju reči – mada je akcente menjala često koliko i putne isprave, što će reći, odveć često za jednu čestitu, ćudorednu osobu. Čas nemački, čas francuski, čas šuškavo slovenski naglasak, a o trenutnom državljanstvu nije vredelo ni nagađati.

„A kada ga okončamo?“, upita Maslać, navodno nezainteresovan.

„Onda neće biti potrebe da se na tu temu vraćamo…“, odgovori Marija, ne odvraćajući pogled sa musavih prozora i smrznute doline jorgovana bez jorgovana.

***

Zamišljam surove škrape okrenute ka istoku, nalik na smrskanu šoferšajbnu od krečnjaka, i izvijene magmatske korice oštrije od bilo kog žileta, i vrtače pritisnute plavom tminom, i cirkonbeli vapnenac što štrči poput slomljene kosti, i skrckane morene razbacane kao gelere, i lednike od snežnog praha, kako u svojim kristalnim rešetkama još uvek tumbaju zrake nekog mrtvog, davno zaboravljenog sunca, drevnog sunca istovetnog ovom našem, umornom, starom, što sa golemom mukom visi na mutnosivom nebu, te čađave zvezde razmazane poput sladoleda od vanile po hromu…

***

„Sol Invictus!“, kaže Maslać, prenagla[eno i svečano, ne skrećući pogled sa posoljene magistrale. „Nepobedivo Sunce! Tako su mu tepali Rimljani! Tako su rimci hrabrili zvezdu u njenim porođajnim mukama! Da se što pre iskoprca iz materinskog mraka!“

Čudan je taj Neven Maslać, zaključila je Marija – i to ne prvi put tog dana – još uvek nesigurna kako prema tom saznanju da se postavi. Na stranu što je Maslać raskupusan kao knjiga iz biblioteke, u flekavoj trenerci i izlizanoj kožnoj jakni, debeo, mastan, bubuljičav, retke crne bradice i zanemarljivih brčića, s perutavim pramenovima kose zadenutim iza rumenih ušiju, što je, dakle, oduran i u higijenskom i u estetskom smislu, i na stranu to što vozi kao manijak, već je pravi problem to što ga čovek ni za glavu ni za rep ne može uhvatiti.

„Boga Dionizisa, zaštitnika proleća i seksualne opačine, međutim…“, nastavlja predavanje Maslać,  „raskomadale bi podivljale karakondžule, dok su Egipćani cenili da Ozirisa potrga brat mu, Set. Slaveni su, pak, za koledarski prosinac istesterisanog  Horsa bacali u jamu – oduvek su voleli jame ti Slaveni, nema šta, pa znaš onu koledarsku iz Maćedonije: „padnalo grede, utepalo dede“… Ili tako nešto… „

Bilo je, pak, neke logorejičnosti u Maslaću, koja je vidno odudarala od svečane mutavosti monaha sa kojima je Sklodovska do sada imala posla: umesto ponoćnog obreda, prašnjavih hrisovulja, teatralnih zakletvi i napeva, i zapaljenih sveća i i pozlaćene škrinje sa darom (bogato plaćenim, dakako), Neven Maslać je čačkao nos, kikotao se kao neurastenik, i pljuckao je dok priča, i priča, i priča, i priča i ne prestaje, u nedogled…

„Dok je onaj simpatični Ješa imao daleko humaniji tretman, mora se priznati, taj ti je samo provodio dane u bezbožničkom mraku… Nekršteni dani, tako ih zovu, i to bez komadanja bogova, ne još, u svakom slučaju, he he…“

Viđala je Marija Sklodovska i gore stvari tokom svoje karijere. Uostalom, bila je huškač prve klase, i znala je s kime može imati posla. Kolege s južne hemisfere, po Latinskoj Americi i Africi, morali su sarađivati sa svakakvima, sa bruhama, i kanibalima i ostalim polusvetom od kojeg se mrzne krv u žilama, i pored kojih Maslać deluje gotovo pristojno. Mada, proverila ga je: taj je preko interneta proricao sudbinu, i babama prodavao grobljansku vodu. Šarlatan, reklo bi se, premda je loža tvrdila suprotno.

„Ali, sve mu se svede na isto, kako god da okreneš…“, reče Maslać i namignu Sklodovskoj. „Svodi se na jednu jedinu stvar, zgodnu i nezgodnu za nas…“

Marija se pravila da ne primećuje namigivanje, gledajući u sve ređe kuće kako promiču iza stakla.

„A to je ona stara: dok mačke nema, miševi kolo vode…“

***

Zamišljam žilu korena kako prisnim zagrljajem mrvi stenu čitav milenijum, i zbrčkanu koru namrčenog hrasta, i utvarnu belinu breze, i inje kako se poput katarakte taloži na očima stenovitih kumira, i zamišljam tupu kupolu Golije, maglom i kišom obavijenu, i rogatu priliku boga rata kako se meškolji u dubokim lagumima planinskih karaula…

***

„Pa-pa, dolino kraljeva…“

Brda – siva, tamna i smeđa – istačkana snegom, uzdizala su se poput otškrinute kapije kroz koju se jedva proturio crni Ibar, i uz njega magistrala. Kuća više nije bilo.

Autostoperka je u toj sivočemerštini delovala poput ofucane kuhinjske krpe koju će vetar svakog trenutka oduvati. Visoko je podigla palac, kao da odobrava njihov izbor.

„’Oćemo da je povezemo?“, upitao je Neven Maslać, istovremeno odgovorivši na svoje pitanje. Zastava je zakočila uz smrad gume i paljevine.

Marija Sklodovska je znala: takve stvari nikada nisu slučajne, ne kada je posao u pitanju. Pa ipak, ukipila se na mestu suvozača; nikada do sad nije morala lično da učestvuje u tome…

„Sad mora da bude potpuna tišina“, šapnuo je Neven Maslać. „I dodaj mi tu kutiju soli, malo da raspemo okolo…“

Marija se osvrnu, a vrata kola su se polako otvorila, kao da pridošlica okleva.

„I daj malo tog badnjaka…“

Autostoperka je otvorila vrata i gotovo nečujno se smestila na zadnje sedište. Ukočena Sklodovska joj je jedva mogla razabrati lice u retrovizoru – bledo i neupečatljivo, bezlično lice, i prazne oči.

„Kuda, sestro?!“, upita Maslać, dodajući gas.

Pridošlica promrmlja nešto – ali je to Skladovskoj pre zazvučalo kao škripanje trulog drveta.

Planine su se sklopile iznad njihovih glava.

***

I dok se bogovi večitog rata i snošaja meškolje, zamišljam njihovu decu, konačno slobodnu, makar i na kratko: slinave čeljusti škrguću iz dubine klisura, i kosmate kandže rovare kroz les, i vrisak poslednjeg drekavca s Prokletija promuklo odjekuje kroz čkiljavu svetlost dana…

***

Tmasto nebo je potamnelo kao modrica, i farovi bi samo povremeno osvetlili snežni kristal što je vejao kroz kanjon. Planine, nalik na ogromne hrpe šljunka, kao faraonske piramide zatrpane kamenim sedimentom, izranjale su ispred njih, jedva propuštajući ledenu reku i napukli put.

U kolima nisu progovarali – Neven Maslać je konačno umukao, mada je Mariji sada zbog toga bilo žao, pogotovo jer se gošća na zadnjem sedištu, gledano u retrovizoru, rastočila u ogromno igličasto zubalo u gnjilim desnima, i oči joj je prekrila bela mrena, i krastave kandže bi čas posegle ka vozaču, čas se vraćale, oprljene krupnim zrnima soli, bele i ružičaste soli potrgane iz utrobe zemlje, iz daleke Vjeličke, iz severnjačke magle i močvare, mada je mirisala na sumpor i hrast…

Kad bi se Marija okrenula ka autostoperki, ova bi samo mirno sedela.

„Još samo malo…“, promrmljao bi Neven povremeno, ali nije se dalo zaključiti da li misli na oštre meandre magistrale, ili na trenutak svitanja.

***

I zamišljam trupkanje neupokojenih koraka u staroj vodenici, i blede prste poput lokvanja u žabokrečini, zamišljam decu boga rata kako se u najdužoj noći kao dažd spuštaju na drumove i raskrsnice,  na trgove i pijace, nad groblja i kapele, kako se halapljivo nadvijaju nad dolinama poslednjih ljudi, skučenim, šćućurenim, uplašenim selima i varošima, i kako udišu grozu i bedu i beznađe što se poput stega vijori nad svakom kućom, nad svakim leproznim i smrznutim plemenom, nad belim tornjevima džamija i  crkvenih zvonika od tesanog kamena, nad  uflekanom kaldrmom, žutim fasadama, i hladnjačama nasukanim u prašumi rečnog rastinja…

***

Jutro ih je dočekalo na izlazu iz kanjona – mada i ne beše to pravo jutro, jer pomračina se tek malčice razmakla, da otkrije azurno plavi sneg na krivo sraslim ulicama, i na kosim krovovima od biber crepa, i potklobučenim zidovima uspavanih novopazarskih čatrlja. Razleglo se krckanje i šuštanje lošeg snimka, pre nego što se otegnuti zapev mujezina zakotrljao ulicom. Otegnuto zazivanje onoga što spava.

Poslednje slogove ezana ispratio je  kenjkav, prozukli plač novorođenčeta koje to nikada nije bilo, novorođenčeta što napušta neobeleženi grob.

Neven Maslać se iznenada nasmejao, i mahnuo glavom ka zadnjem sedištu.

„Kakva noć, a? I posle kažu da je bolje kada one matore bradonje to zapakuju! Pa gde to ima?“

Marija Sklodovska se osvrnula – na zadnjem sedištu se gnjezdilo jedno kokošije jaje, prekriveno sukrvicom.

Nasmešila se; zaista je drugačije ovako, kada ubereš ključ, umesto da ga dobiješ u zlatnom kovčežiću, uz berat i zakusku.

„Ali, molim, Maslać garantuje prvoklasan kvalitet“, reče Maslać. „Nema greške! Ovogodišnji nakot, a ne neke podvale od prošlog veka…“

Žuto svetlo prvih kafana je prošaralo plavi sneg. Točkovi su proklizavali po bljuzgavici.

„A je li…“, reče Maslać. „Možeš sada da mi kažeš gde ide ove godine? Šta su glavonje planirale? Donbas? Faludža? Ili nešto novo? Da nije možda u komšiluku?“

Marija se samo zagonetno nasmešila, i posegla rukom ka zadnjem sedištu. Kokošije jaje beše otežalo, i ledeno na dodir, umazano, sluzavo i lepljivo. Pažljivo ga je stavila u kutiju, pored čitavog niza sličnih.

„Hoćemo li piti kafu?“, rekla je Marija, obrisavši maramicom sukrvicu sa prstiju.

***

I zamišljam Dinare, Karpate i Rodope, sklupčane kao štence u korpici, i auzornoplavu baricu Mediterana, i zamišljam gluvo morsko dno, i na gluvom morskom dnu zamišljam devedeset miliona  kostura kako korakom rovari duboki mulj, korak po korak, mic po mic, i zamišljam devedeset miliona kostura kako u grobnoj tišini šapće pitanje koje se brže-bolje razbije o talase, pitanje što se cedi kroz usne koje grickaju crne murine, pitanje jedno, bez odgovora, zauvek, sačuvano u štrokavoj morskoj peni:

 „Gde su moje srce i džigerica…“

Autor i ilustrator.

Filip Nikolić

Izvor.

Štavionica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *