Početkom 1900. godine, u Francuskoj rođene su sestre: Emilija, Kristina i Lea. Njihov otac Gustav je bio nasilni alkoholičar a majka Klemens ni blizu majke a još dalje od primera za moral. Kada se rodila Kristina, Klemens je odlučila da joj je to previše pored Emilije i poslala je bebu kod sestre svoga muža. Nakon što je Emilija napunila 10 godina, Klemens saznaje da ju je njen muž napastvovao i surovo kažnjava dete tvrdeći da je mala Emilija zavela svog oca. Razvodi se i šalje Emiliju u manastir „Dobri pastir“, poznat po surovosti prema štićenicama, na „očišćenje“ grehova. Poludela od ljubomore i besa, iskaljuje se i nad Kristinom poslavši je da se pridruži sestri u manastiru pa na kraju najmlađu, Leu šalje kod praujaka rešivši sebe svih obaveza.
Devojčice su bile jako vezane oslanjajući se jedna na drugu u svojim teškim vremenima. Neki zapisi tvrde da se Emilija zamonašila jer je potpuno poklekla pod manastirskom strogoćom a drugi da je sigurnost videla jedino iza tih zidina. Kristina je s radošću čekala dan kad će stasati da sledi primer svoje starije sestre. No, Klemens nije bila oduševljena odlukom svoje najstarije kćeri da se zamonaši jer je imala u planu da joj manastir odgoji decu i kad stasaju za rad da ih uposli kao služavke. Plašeći se da ne izgubi buduće prihode ona smesta povlači Kristinu iz samostana i zapošljava je u domaćinstvu porodice Le Mans. Kako je u manastiru naučila dosta o vođenju domaćinstva, a u tetkinom domu o brižnosti i pristojnosti, devojčica se lepo snašla ne odajući ničim da su traume imale efekta. Oni su ljubazno brinuli o njoj, ali njenoj majci njena primanja nisu bila dovoljna pa ju je prebacivala od kuće do kuće. Ubrzo i Leu uzima iz mnogo sretnijeg doma i zapošljava je. Iako su Kristina i Lea bile dugo razdvojene razvile su prisnost i svaki slobodan trenutak su provodile zajedno.
Konačno je Klemens bila zadovoljna „isplatama“ svoje dece i Kristina 1926. dobija majčinu dozvolu da ostane na radnom mestu u porodičnom domu penzionisanog advokata Lancelina. Ubrzo postaje miljenica njegove supruge Leone i njihove mlađe ćerke Genoveve koja je još uvek živela sa njima. Taj odnos je omogućio da Leona primi na službu i Kristininu mlađu sestru kao sobaricu. Ukratko, sad imate predstavu o njihovom nesretnom životu. I taman kad bi smo pomislili da su našle kakvo takvo fino okruženje i neki mir ispašće da smo se prevarili. Sirota Emilija je u manastiru do te mere ubeđena da je grešnica umesto žrtve da je na kraju fanatično propovedala o veri i iskupljenju što je Kristinu dovelo do verskog fanatizma. Vrlo brzo njena opsednutost rajom i paklom je probudila nova interesovanja, kao što je okultno. Naime, negde je tragajući za odgovorima zalutala u nove svere potpuno sama i nedovoljno edukovana da ih razume. Uplašena paklom, tražila je način da ga izbegne, maštajući kako sama „sređuje“ đavola.
Sestre su retko izlazile. Nedeljom su išle u crkvu a ono malo slobodnog vremena provodile su kod raznih okultista tražeći način da zaustave đavola. Posebno su bile fascinirane vračarama i medijumima kojima bi plaćale novac skriven od svoje pohlepne majke da bi saznale šta kažu duhovi iz pakla ili pak šta ih čeka sutra. Jednom prilikom, sestre su dobile „pouzdanu“ informaciju od neke gatare da su zapravo u prošlom životu bile muž i žena što ih je obuzelo novom euforijom.
Za to vreme Lancelini su bili presretni što pod krovom imaju dve vredne i drage devojke koje ne jure udvarače niti slobodno vreme provode na igrankama. Da se razumemo, svi su pomalo radoznali i nema ničeg lošeg da sa društvom okrenete šolju od kafe ili unesete malo misterije tu i tamo. Niti su svi vernici bezgrešni niti su svi okultisti satanisti, to je valjda jasno. Ne izađe na dobro kad poput ovih sestara pobrkate stavke i hobi vam postane seciranje živinčadi u ime Boga. Bilo kog „boga“. Vremenom su se sestre pomalo osilile i porodica je počela da primećuje da se Kristina breca kad joj ukažu da je neki posao propustila ili traljavo odradila. Svedoci van kuće su za kasniji policijski izveštaj naveli da su njih dve bile mračne i hladne prema svima i da su zazirali od njihovog pogleda ili veštačkog osmeha kao i od njihovog novog hobija. U kući, njih dve su bile oličenje dragosti pa se porodica čudila što kad ih hvale svi su nekako uzdržani. Imale su toplu sobu, jele su koliko žele a plata im je bila iznad prosečne, gospođi Lancelin su se svojevoljno obraćale sa „mama“ dok su svoju majku nazivale „ona žena“. Imale su čak i sobu sa balkonom što je u ono vreme bio ozbiljan prestiž za poslugu. Njihov nov majčinski uzor se založio sa posebnom pažnjom da devojke ne šalju majci sav svoj novac što je rezultiralo da njihova pohlepna „majka“ Klemens Papin ostane bez ičega.
Međutim, domaćica kuće je vremenom postajala sve neprijatnija. Stalno je zakerala i opominjala ih. Jednom prilikom je Leu uštinula toliko jako da su joj ostale masnice, terajući je da klekne na kolena ne bi li podigla papir koji je propustila. Tada su se setre zaklele da sledećeg puta neće biti jer će gazdaricu da promene veštim magijama. Sestre su lokalnom isledniku kasnije rekle da su sigurne da su pogrešile u čaranju. Želeći da ih ona obožava dobile su suprotan efekat. I umesto kajanja više ih brinulo šta su izvele pogrešno. Naravno da dotični to nije stavio u policijski izveštaj a videćete i zašto.
Početkom februara 1933. godine, gđa Lancelin je sa ćerkom izašla na ceo dan u kupovinu a njen suprug je otišao u svoju kancelariju kao i obično. Lea je kasnije tvrdila da je struja nestala zbog njenog nesmotrenog uključivanja pegle ali zašto je cela kuća bila u potpunom mraku kad se porodica vratila nikad nije utvrđeno. Sem što bi se moglo reći da je bilo namenski. Nakon Kristininog objašnjenja za kratak spoj, gospođa je pobesnela do te mere da su devojke pobelele.
Kristina se našla u magnovenju. Možda se prisetila nasilja i vike, uspaničila ili je to uradila sa namerom no učutkala je gospođu tako što je jedan vrč iz svoje blizine slomila o njenu glavu. Ćerka je poletela da pomogne majci a Lea sestri. Kristina je van sebe od besa a Lea podvodljiva pa njihove žrtve nisu imale šanse. Kristina je izdala naređenje Lei da gospođi smska glavu o pod i da im obema izvadi oči. Skupljale su moguće naoružanje po kući dok je Kristina urlala da će ih sve masakrirati. Na gospođi je „isprobala“ čekić i nož u više navrata. Apsolutno ih nije dotaklo što su sirote žene vrištale i zapomagale. Kad je krvavi pir bio gotov sestre su istranžirale gazdaricu i njenu ćerku i spremile ih kao ručak po receptu za zeca iz kuvara (izdanje 1901). Od onoga što je ostalo, a to su intimni delovi, zabavljale su se praveći ukrase. Na kraju, sestre su se okupale, doterale i mirno pošle na spavanje. Iste večeri, gospodin Lancelin nailazi na zaključanu kuću i produžava na neku ugovorenu večeru predpostavljajući da mu je porodica već tamo. Kad ih nije zatekao, uznemiren sa prijateljem se vraća u pratnji žandarma. Jedino svetlo koje se naziralo bila je sveća u sobi služavki. Žandar je preskočio baštensku ogradu, provalio u kuću i ostao trajno traumatizovan kad pri svetlosti njegove baterijske lampe ukazala očna jabučica nataknuta na držač za sveću. Ovaj šok je samo doprineo opštoj euforiji oko njihovog vračanja. Ono što je ostalo od tela, nalik na kašu, su pronašli na drugom spratu umotano u jorgane. Plašeći se isprva da je strašna sudbina odnela i služavke on je pohitao na sledeći sprat. Kako nije dobijao odgovor na svoje kucanje, razvalio je vrata i zanemeo. Sestre su zagrljene sedele na jednom od kreveta dok je iz ljudskog mozga na sred sobe zjapio čekić.
Priznale su zločin skoro odmah braneći se samoodbranom ali ih to nije spasilo hapšenja za ubistvo. Sećate se doktora koji je uzimao anamnezu? Dogodilo se nešto neočekivano. Prvobitno se mislilo da je doktor prećutao priču o veštičarenju ili njihovom „braku“ iz prošlog života za kojim su žalile, da bi one umesto da odu u sanatorijum zapravo „omastile“ konopac. Ne, prećutao plašeći se… kletve koju bi mogle da bace ako ih raskrinka. Ne bi se ni crkvi dopalo da takvo svedočenje dospe na sud. Toliki je strah izazvan šaputanjima da su njih dve umele sa okultnim da je skoro cela čaršija odjednom svedočila kako im je žao njih dve i da zapravo ne misle ništa loše o svemu tome, što je zapanjilo vlasti nad očiglednim masakrom. Čak su i velikani tog doba, Žan Pol Sartr, Simon de Bovaje i Jan Genet pravdali devojke kao žrtve večite klasne podeljenosti. Naravno, njihov advokat ih je branio ludilom pominjući njihovo teško detinjstvo i kakve rođake koji su bili nasilni ili završili u ludnicama. One su insistirale da ona druga nema veze sa tim štiteći jedna drugu. Tri psihijatra su ukrstila mišljenja proglasivši ih potpuno svesnim svojih postupaka, kao hladnokrvne ubice. Zanimljivo je da to što su skuvale i jele ljudsko meso nigde nije pomenuto na suđenju ali je ta činjenica dodatno uterala strah u kosti već naplašenim vernicima u kletvu.
Na javnom trgu Le Mans, Kristina je trebalo da bude giljotinirana (1933) dok je Lea osuđena na desetogodišnju robiju teškog rada jer se smatralo da je bila pod moćima svoje starije sestre. Da, upravo moćima. Na tajnom većanju se i te kako i među sudstvom razmatrao uticaj okultnog iako nisu mogli to zdravorazumski da kažu naglas za zapisnik. Pre izvršenja presude, Kristina je doživela mentalni slom. Zakopčana u ludačku košulju jer je pokušala sebi da izvadi oči, vrištala je da želi da vidi sestru odbijajući i da jede. Dozvoli su im da se vide. Novi šok je usledio, Kristina je počela da okopčava Leu moleći je da pristane na telesni odnos. Molila ju je da se seti prošlog života i da joj ne slama srce. Sada vam je već jasno da je „proroštvo“ da su bili supružnici u prošlom životu donelo još nesreće u njihove već zbunjene umove. Mnogima, pa i meni, regresija i reinkarnacija su fascinantne teme, pa ne idu okolo viltajući poput centuriona koji su bili u nekom od prošlih života. Valjda je važno znati gde si u kom momentu, šta znam.
Priča o kletvi se širila, čak i najedukovaniji nisu ostali imuni na to pa je predsednik Lebron preinačio giljotiniranje u Kristinin doživotni teški rad. Nisu joj dozvolili da bude blizu Lee. Ponovo je štrajkovala glađu što je ovaj put urodilo plodom i ona umire u svojoj 32. godini dok je Lea puštena zbog dobrog vladanja ranije (1941). Lea odlazi kod majke u Nantes i zapošljava se kao služavka pod lažnim imenom. Ne postoji podatak kad je preminula ali postoji fotografija nje u poznim godinama.
Ono što se zna, je pregršt čudnih događaja koji su usledili. Razboljevanja, baksuzi, smrti ali ništa od toga nije moglo da se poveže dokazima sem možda zvanične stavke da se sve to dešavalo baš tamo gde je Lea, odnosno gde su se tri sestre kretale još od malena. No, takve stvari se dešavaju svuda pa ih za to ne možemo osuditi. Već su dovoljno osuđene „kletvom“ koja je izgleda njima naškodila najviše još od rođenja.
Veruje se da su sestre patile od psihijatrijskog problema, takozvanog ludila u paru koje je poznat kao paranoidni poremećaj. Kada su male grupe ili parovi otuđeni od spoljnog sveta ili izolovani od društva to dovodi do napetosti. Ta tenzija može dovesti u nekim slučajevima do iskrivljene perspektive okolnog sveta. Mnogi parovi koji su ubili su zapravo bili vođeni nesigurnošću, paranojom i opsesijom da se veza izoluje od drugih. Čest je slučaj i da u ovakvim odnosima jedan partner ima autoritet nad drugim.
Sahranjene su na groblju La Bouteillerie u Nantu. Njihovi spomenici su očuvani i uređeni što izgleda neobično za ostatke tako gnusnih ubica. Jedni kažu da to uređuje kakav poklonik radničke klase koji nije ljubitelj bogatih a drugi da ljudi to čine u strahu od kletve. Kako bilo, njihov nesretni život se na ovom mestu završava. Ja prva volim da „kopam“ po okultnom, nesvakidašnjem pa čak i bizarnom. Pomalo je to fasciniranost a pomalo iz mene progovara radoznali pisac vazda u potrazi za inspiracijama pa mogu negde da zaključim da njih dve do ovakvog kraja nije odvelo verovanje u nešto već nada da imaju prave „reči“ koje će ih spasiti. Svi bi mi hteli da nas pozovu u Hogvorts, manje više, pitanje je u koju „kuću“ će vas poslati šešir. Ipak je do nas.
S ljubavlju Elena Alexandra