Knjiga Novog Sunca – Džin Vulf

Čitamo li inteligentno? Mislim na način a ne na sadržaj. Da li smo naučili ono čemu su se generacije profesora borile da nas nauče ili smo jednostavno, omrznuli čitanje uz kritički osvrt i bilo kakvu dublju analizu? Da li volimo sve da dobijemo na gotovo ili uživamo u otkrivanju?

I šta je uopšte to inteligentno čitanje?

“Gledaoci će biti zadovoljni ako nema velikih odugovlačenja, ako osuđeni dobije dozvolu da nešto kratko kaže i ako to kaže dobro, ako podignuto sečivo zasvetluca na suncu trenutak pre nego što će se sjuriti dole, tako da oni dobiju vremena da uhvate dah i malo gurnu jedni druge i ako glava padne uz zadovoljavajuće obilno pljuštanje krvi. Slično tome vi koji ćete jednog dana zalaziti u dubinu biblioteke majstora Ultana želite da kod mene ne nailazite na velika odugovlačenja, da ličnostima bude dopušteno da govore samo kratko, ali da im govor dobro uspeva; želećete izvesne dramske pauze koje će vam biti signal da nailazi nešto značajno, uzbuđenje ćete tražiti u tekstu, baš kao i – zadovoljavajuću količinu krvi. “

Pojedini autori poput Džina Vulfa su izuzetno zahtevni za čitaoca u svom opusu. Bace vas u vatru, ostave da sami hvatate konce njihovog sveta (podlo igrajući na kartu razbuđivanja vaše mašte koja je navikla da dobije sve na gotovo), šamaraju vas nasumičnim, ponekad sporim scenama koje prividno nemaju jasno mesto i, čudna mi čuda, zahtevaju ponovno čitanje. Ili makar popularno “guglanje”.

I tu se vraćamo na početak. Koliko inteligentno čitamo? Da li smo samo lenji čitaoci, nevešti u razumevanju ili je možda vreme da neko vikne ‘car je go’?

Odgovor je, krajnje nezahvalno, obično negde između. I mnogo zavisi od čitaoca.

“Knjiga Novog Sunca” nije za svakoga. Iako čitljiva i lepog, jasnog stila, zahteva nepodeljenu pažnju, široko obrazovanje i – ponovno čitanje. To je slikoviti prikaz postapokaliptičnog sveta umiruće Zemlje, smešten milenijumima u budućnost u kojoj Sunce gasne a civilizacija kakvu mi danas poznajemo je samo (veoma) bledo sećanje. Sam zaplet deluje da je relativno jednostavan, ali samim tim i veoma pogodan i podložan za autorove manipulacije.

Možda nije loše napomenuti da ovaj serijal veoma široko shvata koncept naučne fantastike i da se tu Vulf u potpunosti oslanja na Klarkovo “da se visoko razvijena nauka ne razlikuje od magije”. U početnom, gotovo fantazi svetu, SF elementi počinju sve intenzivnije dominiraju kako se krećete kroz serijal, nudeći solidna naučna objašnjenja, pa je tako, recimo, prvi roman iz serijala, „Senka mučitelja“ osvojio i nagradu za najbolji SF roman i nagradu za najbolji fantazi roman (British Science Fiction i World Fantasy Award).

Iz tiganja u vatru…

Za početak, konce morate da hvatate usput, u hodu, jer vas Vulf uvodi u svoj svet najdirektnije moguće i bez mnogo objašnjenja.

Odmah na početku je i vaš trenutak istine. Hoćete li se upecati ili ćete knjigu odložiti.

Prvi izazov predstavlja jezik koji Vulf upotrebljava. U dodacima koji prate svaki od romana, pisac pokušava da iznese pojašnjenja iz krajnje zanimljivog ugla, ugla prevodioca jezika daleke budućnosti. Pojedini nazivi su piščeve novokovanice uglavnom francuskog, engleskog ili latinskog korena iz kojih, mahom, nije teško naslutiti o čemu se radi. Neke druge su mi ostale misterija.

U nekom trenutku, kada sam dobro poodmakla sa čitanjem, shvatila sam i da upravo to čime sam se ja oduševljavala (kao filolog), možda ozbiljno narušava uživanje u delu nekome ko baš i nije vičan u jezicima. Kao meni kad čitam matematičke ili hemijske formule.

Da stvar bude još komplikovanija, glavni protagonista, Severijan, kalfa u gildi mučitelja (mučiteljskom esnafu) ima savršeno pamćenje. Savršeno. Pamćenje. Ono šta će vam sigurno u nekom trenutku pasti na pamet jeste i to da se i od vas očekuje da ispratite to njegovo savršeno pamćenje. Upravo to savršeno pamćenje, poljuljava pouzdanost Severijanovog pripovedanja i to ne zato što on ima potrebu da slaže čitaoca (naprotiv, on uvek jasno navodi kada je slagao) već zato što nema onu osobinu da razlučuje bitno od nebitnog, da izbegne neprimerene asocijacije i prisećanja, čak i filozofska razmišljanja, što nas ostavlja da se krećemo u moru činjenica, imena i događaja čiju pravu svrhu nismo odmah u stanju da uočimo. Mada, moram da priznam, da je Severijan toliko puta to istakao (serijal je pisan u prvom licu), da sam u nekom trenutku počela da sumnjam u tačnost te njegove izjave o savršenom pamćenju, kao što je sam Severijan u nekoliko navrata počeo da sumnja u svoju ’zdravu pamet’.

Iako mučitelj po profesiji, Severijan je veoma dopadljiv, pomalo naivan ali u suštini pozitivan lik. Severijan voli svoj posao ili je, možda, bolje reći teži tome da ga obavlja dobro – mučenje posmatra kao i svaki zanat, jer, budući da je odrastao među mučiteljima, ne poznaje ni jedan drugi. Ipak, Severijan najstrašnije krši kodeks svoje gilde pokazujući milost prema ’klijentu’ iako je svestan posledica. Knjiga Novog Sunca prati njegovo sazrevanje kao ličnosti.

O Terminusu Estu i drugim imenima

Terminus Est – latinski; označava kraj, granicu, završetak. Označava i razdvajanje. Simboličan naziv višestruko simboličnog mača. Logično i prigodno ime za Severijanov dželatski mač, mač koji je moju pažnju privukao zahvaljujući činjenici da ima meko jezgro od tečnog metala (u ovom slučaju žive!) i to samo zato što sam imala priliku da se sretnem sa jednom drugom savršenom oštricom mekog jezgra, japanskom katanom. Moram da priznam da je to trenutak kada sam počela da obraćam dodatnu pažnju na suptilne slojeve priče iza priče i iz koga se izrodio još jedan niz pitanja.

Sverijan dobija mač pred odlazak na nameštenje u drugom, veoma udaljenom gradu, nakon što je za dlaku izbegao smrtnu kaznu. Terminus Est je vredna, savršena oštrica dostojna majstora a ne običnog kalfe, još kažnjenika. Zašto je onda taj mač dat izgnaniku, kada se zna da je predaja takvog oružja predaja vlasti nasledniku? Kalfa Severijan je nedostojan takve počasti. Zaboga, pa svega tren ranije bilo je pitanje, ne da li će umreti, već kako! Osim ako… njegov majstor zna nešto što mi ne znamo…

Oštrica, dvosekla, zatupljenog vrha ne služi za odbranu već da nosi pravdu. Prevelika je da bi se nosila o boku, pa je Severijan nosi na leđima. Prateći Severijanove misli i postupke nisam mogla da se ne zapitam da li je mač, u stvari, opterećenje Severijanu, da li ga nosi na leđima kao svoj krst (jer po opisu oštrica na krst neodoljivo podseća) umesto kao znak snage ili ponosa?

Ali vratimo se na samo ime. Da li reči ’terminus est’ imaju možda mnogo dublje i prefinjenije značenje od onog dželatskog i označavaju i konačni kraj jedne ere (dolazak dugo očekivanog Novog Sunca)?

Kada smo kod imena, čini mi se da svako nosi posebnu simboliku, bez obzira na to da li je u pitanju ime jedne od njegovih saputnica Dorkas (čiji identitet će se do kraja vrlo zanimljivo razrešiti) ili je u pitanju jezik Ascijanaca, naroda sa kojim ratuju.

Ukoliko počnemo, na primer, da analiziramo značenje samo ova dva imena, dolazimo do niza novih pitanja i još jednog potrebnog ’predznanja’ – poznavanja mitologije, posebno hrišćanske (kao u slučaju Dorkas). Osim toga, Vulf je suptilno iskoristio jednu sasvim legitimnu pojavu – seljenje mitova među religijama i narodima – kako bi izgradio uverljiv svet pun simbolike i alegorija koje u podsvesti ostavljaju onaj osećaj prepoznavanja, odnosno grade čvrste veze sa sadašnjim svetom (primer za ovo mi je ’legenda’ „Priča o studentu i njegovom sinu“ koja neodoljivo podseća, pa čak to i jedan od likova i navodi, na grčki mit o Tezeju i Minotauru).

Sa druge strane, Ascijanci i ascijanski jezik će čitaoca neodoljivo podsetiti na Orvelovu „1984“. U cilju sprečavanja pojave bilo kakve kritičke misli, vladari Ascijanaca nameću narodu upotrebu ’odobrenog govora’, odnosno citiranja zvanične propagande. Svaki, pa i najobičniji pojam morao je biti predstavljen uz pomoć propisanih rečenica i fraza. Posledica ovakve birokratizacije jezika (osećaj kao kada držite neko Rešenje ili Odluku i pokušavate da shvatite šta je službenik iza nje hteo da vam kaže na celoj stranici a što nije moglo da stane u jednu rečenicu) jeste zaglupljivanje i manipulacija masama – ljudi su dovedeni u fazu u kojoj ne samo da nema kritičkog mišljenja, već su u potpunosti nesposobni za bilo kakvo razmišljanje van zadatog okvira.

Za sam naziv Ascijanac ili ascijanski (povedena Terminusom Estom) pokušala sam da nađem latinski koren, upregla sam pamćenje da se prisetim časova latinskog i delovalo mi je da ima smisla: a-scijan-ac: a (ne, bez) i scio (znam) – a scio – bez znanja. Proveravajući validnost ovakvog svog razmišljanja, došla sam i do podatka da Vulf i nije izmislio ovaj izraz (!) već da on označava naziv za ljude koji žive u tropskom pojasu (inače poreklom iz grčkog – ascian je latinski za ’čovek koji nema senku’), sasvim prigodno, pošto su Ascijanci stanovnici toplijih predela prilično hladnog sveta Urta (Earth?). Drugo, dodatno tumačenje, podudaralo se sa mojim.

I tako možemo u nedogled… jer ovaj serijal, koji svakako ne robuje jednom konkretnom žanru, kroz jednostavnu radnju, dovoljno dinamičnu da nas tera na čitanje zaista zahteva ponovno i posvećeno iščitavanje. Serijal u originalnoj verziji obuhvata 4 kraća romana (što je pravo osveženje za čitanje između novih, višetomnih, obimnih serijala):

• Senka mučitelja
• Kandža Pomiritelja,
• Mač liktora i
• Citadela autarha

A Vulf je kasnije dodao i petu knjigu “Urt Novog Sunca”.

Nego, da se vratimo onom pitanju s početka. Čitamo li inteligentno? Ili možda autor veoma rizikuje tražeći toliko posvećenog čitaoca?

Činjenica je da svako od nas kao čitalac ima svoje preference i da će autori poput Vulfa uvek naći svoju publiku. Veliko je majstorstvo zanata kada čitalac poželi da se vrati nečijem delu, svestan i spreman da dodatno istražuje.

Međutim, ukoliko volite laka štiva, možda bi Vulfa, ipak, trebalo da preskočite.