Žanr interaktivne književnosti (visual novels, interactive fiction) manje je poznat širem krugu ljubitelja igara. Zagriženi čudaci, međutim, poodavno uživaju u čarima priča koje se pripovedaju slikom i rečima, a ponajviše izborima samih igrača. Bez temeljnog znanja o ustaljenim oblicima interaktivne proze, teško je razumeti zašto je „Književni Klub Doki Doki” (Doki Doki Literature Club) podigao toliko prašine.
Standard, naime, ove vrste igara nalaže da se kroz priču koja se grana stiče naklonost jednog od nekoliko junaka (češće junakinja). Štaviše, počesto je cilj igrostrojitelja da igrači nekoliko puta pročitaju celu igru, ne samo kako bi prošli svaku ponuđenu putanju, već kako bi uspeli da „ulove” svaku od devojaka (ili dečaka, ako se radi o podvarijanti u okviru žanra).
Ova igra se oslanja na pretpostavku da je igrač bar u izvesnoj meri upućen u pravila žanra. Nudi zanimljivu pripovest čija se strava temelji na prividnoj nevinosti predloška, kako bi izgradila psihološki horor čiji se krak proteže izvan okvira igre, ne samo razbijajući „četvrti zid” već i zalazeći u meta-igru.
Kada se svemu ovome doda činjenica da su autori igre uspeli da ubace i prilično inovativnu mehaniku za pridobijanje naklonosti dama, sasvim u skladu sa pričom i zapletom, jasno je zašto je “Književni Klub Doki Doki” vrlo brzo stekao mnogo pratilaca i postao kultan.
Zaplet je gotovo kliširan. Glavnog junaka poziva najbolja drugarica, Sajori (Sayori), da se pridruži književnoj sekciji srednje škole. Upoznaje veoma ljupke dame, drčnu Natski (Natsuki), stidljivu Juri (Yuri) i naravno predivnu Moniku, predsednicu kluba. Kako to već, u ovim igrama, biva, glavni junak (tj. igrač) je stidljiv, gotovo šmokljo, ali uskoro postaje ohrabren činjenicom da se devojke utrkuju za njegovu pažnju. Svaki put kad jednoj pokaže naklonost, to ima uticaja na grananje priče. S obzirom na to da je posredi književni klub, između epizoda, igrač mora da sastavlja pesmu od ponuđenih reči. Svaka reč odgovara jednoj od devojaka. Sastav na kraju čita svakoj, ali najviše dotiče onu koja u pesmi prepozna „svoje” reči.
E, sad.
Igrač očekuje da na kraju balade smota jednu od devojaka, ali to se neće dogoditi. U tom neočekivanom ne samo da se nalazi obrt i snaga pripovesti, već i seme horora koje ne samo da klija, već počinje da buja. Posle gorke pilule koju proguta na kraju, igrač će se pitati da li je normalan, a uz pomoć jezivog, gotovo hakerskog, trika biće – ako ništa drugo – uzdrman.
Naravno da vam neću otkriti šta se tačno dogodilo, ali ću nagovestiti da je izuzetno dobro smišljeno i da vredi deset dolara, koliko autori predlažu da priložite, ako vam se igra dopala. Da, igra je sasvim besplatna na Stimu (Steam) i možete je razotkriti za nekih sat-dva igre, premda vam i ja predlažem da, ukoliko ste u mogućnosti, platite deset dolara. Osim zahvalnosti, autori će biti u mogućnosti da naprave nove sjajne igre, a kao nagradu vam daju paketić u kome su muzika, slike visoke rezolucije kao i crteži, skice korišćene u izradi ovog jedinstvenog dela.