Dela fantastike, naročito ona ponikla na gotsko-romantičarskom ili folklornom nasleđu, neizostavno moraju sadržati novelističku nit, izraženu pre svega u dramskoj kompoziciji i neočekivanom, iznenađujućem, šokantnom završetku. Da bi se utisak fantastičnog, neverovatnog, jezivog ili bajkovitog u potpunosti dočarao, ovo je jednostavno must-have elemenat svake fantastične priče, bilo da je ona iskazana u kratkoj formi pripovetke, bilo u ulančanim sagama.
Žanr zahteva – autor salutira i upinje se da ispuni. Ponekad toliko snažno da zaboravi da delo treba da, bez obzira na žanrovsku pripadnost, sadrži ideju, fabulu, sukcesivni, povezan i, bar na unutrašnjem planu dela, odnosno u svetu same priče, logičan sled događaja. Žanrovsku profilisanost, stoga, sebi mogu dozvoliti samo izuzetni pripovedači snažne imaginacije i sa jasno izgrađenom idejom o tome šta je to što žele da ispričaju. Jer se u svakom drugom slučaju ovakva usmerenost na zahteve određene vrste dobija ponavljanje banalnih i predvidljivih leksičkih nizova bez prave semantičke vrednosti.
Jednostavnije rečeno, dobijamo dosadan, već viđen, površan zaplet. Delo u kome se autorov napor oseća na svakom koraku i koje nas, ako izuzmemo ljutnju što nam neko nasilnim pokušajem da bude pisac fantastike oduzima vreme, ostavlja gotovo ravnodušnim.
Imamo, sa druge strane i one autore čija je jedina težnja da ispričaju svoju priču. Da puste da se taj početni impuls razvija i raste onako kako mu je predodređeno, a da ga oni na tom putu malo vode, a više prate i uobličavaju. To su oni stvaraoci koji znaju da priča, ako postoji, ne trpi silovanje, a ako ne postoji, nema te sile koja će je ni iz čega stvoriti. Oni koji poštuju ideju i dozvoljavaju joj da diše čak i po cenu toga da se krajnji rezultat ne uklopi u određeni, željeni žanr. U takvim se slučajevima na kraju ipak stigne do toga da se zakonitosti žanra uvaže i da se priča udobno i nenametljivo uklopi u fantastiku kao pravi delić slagalice. U takve autore, sudeći prema priči „Prezimljavanje”, spada i naša autorka Ana Jevtić Kos.
Priča je vođena realističnim stilom, a radnja „Prezimljavanja” smeštena je duboko u Sibir, u atmosferu koja jasno asocira na period najsnažnijeg komunističkog diktatorskog iskrivljavanja lične svesti i osećanja dužnosti. Ne čudimo se, zato, činjenici da jednoj mladoj ženi nije neobično što je upućena u rudarski kamp čije je postojanje zabeleženo samo u tajnim dokumentima, a u kome borave samo muškarci. Nije joj sumnjivo ni to što o pravom mestu na kome se ona nalazi niko neće biti obavešten. Jer „potrebna je Rusiji”. Rečenica u koju su idealisti verovali i koja je dovoljna da i nas ubedi u to da je moguće da se neko svesno i dobrovoljno uputi pravo u najstrašniju zamku. Predviđamo li već njenu sudbinu? Na ovom mestu, iako to još uvek ne vidimo, priča se razgranava u dva toka – spoljašnji, nečovečan, brutalan i skriveni, preteći, pun jezive slutnje, koji na kraju postaje glavni. Ne, predviđanja nam nisu u potpunosti netačna, ali…
Na početku, pored ovih lako uočljivih nagoveštaja, postoji nekoliko aluzija, tako suptilno upletenih da deluju kao da su u funkciji opisa i pojačavanja utiska realističnog pripovedanja, koje registrujemo nesvesno i počinjemo da ih uočavamo tek nakon drugog čitanja. One su tu, slično onom čuvenom Čehovljevom pištolju. Pomenute, skrivene na otvorenom, spremne da opale u trenutku kada suština priče treba da se razotkrije. To što ih ne vidimo jasno, što im ne pridajemo značaj i što nas završetak pripovetke u stilu najboljih novela ostavi bez reči, nije zato što nismo čitali pažljivo. To je zato što nas autorka majstorski vodi okolnim putem kako bismo zaronili u dubine ljudske psihe koju je oduzimanje prava na verovanje izopačilo, gurnulo u sumanuto sujeverne strahove i jednu zabludu zamenilo drugom. Što je čovek, ukidanjem prava na promišljanje gurnut unazad, pipajući po mraku starih verovanja koja više ne ume da protumači, zamenio teze i postao najstrašnija od svih zveri i demona u koje uporno odbija da poveruje.
„Prezimljavanje” se celim svojim tokom kreće po ivici fantastike, sasvim u skladu sa naslovom zbirke u koju je uvrštena. Smeštena u pseudorealistički stilski okvir, povremeno blizak stilu kriminalističkog romana, prožet promišljanjem suštine ljudske izopačenosti oličene pre svega u nedelanju naoko dobre duše Borisa Utkina, zaokružen idejom o solidarnosti i saosećanju, ali ne onom hrišćanskom, nego onom mnogo starijom u kome kazna za nedelo stiže na ovom svetu, ova priča na kraju pruža samu suštinu onoga na čemu je fantastika zasnovana – sukob svetlosti i tame, pravde i nepravde, i to one duhovne, iskonske, nagonske, arhetipske.