U neku ruku domaća fantastika je ekvivalent jednog od sedam svetskih čuda starog sveta. Osamdesetih godina prošlog veka fantastika kod nas je bila na vrhuncu i jedan zemljotres ju je prelomio baš kao i Kolosa sa Rodosa. No, činjenica je da smo istovetno kao i Grci sa Rodosa imali resurse i čvrste temelje na kojima se lako mogla uraditi obnova ili restauracija. Ali, nestalo je elana i idealizma, glavni akteri predstave su ‘odrasli’ i počeli gledati sebe, a ne krajnji cilj.
Propuštene šanse po običaju bivaju vrlo brzo kažnjene, Kolos je otišao na kamilama, a srpska fantastika je svoj put na margine književnih kuloara započela sa prvim altruistom koji je pomislio: „ja ovo mogu sam“ i otvorio sebi izdavačku kuću da se igra. Urušavanje je poput lavine, kada jednom krene nezaustavljivo se vodi inercijom, takoreći domino efektom. Nestale su sve organizacije i koalicije koje su ugled mukotrpno gradile godinama, otvorena su vrata paklu, otvorena su vrata novom svetu.
Taj svet donosi sa sobom novinu – dekadenciju buke, što si glasniji više si u pravu. Mudraci starog sveta ne samo da ne osuđuju ovaj fenomen već ga asimiluju i apsorbuju. Tako su se uklopili u trendove koje diktira nova moda. Biti vidljiv, glasan i ne obazirati se na leševe iza sebe. Cilj opravdava sredstvo. To jest, sredstva se ne biraju, lični uspeh je iznad svega. Delikt počinjen time ima dokaz: truplo u blatu sa idenfikacionom pločicom srpske fantastike.
Pokret buka u modi je u potpunosti svestan ograničenja svog talenta i znanja. Buka zaglušuje one slične njima, sindrom rulje. I to ne bilo kakve; više puta sam se uverio u to da je rulja spremna na linč neistomišljenika. Da takvim ljudima dozvolimo aneksiju naše voljene fantastike? Preuzimanje bez da prstom mrdnemo, samo zato što su glasni? Neće da može dok sam ja na straži, a moja straža je počela!
Kažem no pasaran neznalicama, profiterima, egoistima, i svim nižim vrstama koje se usuđuju nazvati urednicima i piscima sa potpunom samosvešću šta su zapravo. Skorojevići i hohštapleri. Sveća je dogorela do prstiju, recimo bobu bob, a popu pop. Agresivnost napadačkog manevra više neće pomoći. Ovo je naša zemlja, makar i mrtva, nemamo kud i da hoćemo.
Rat baćo, rat! Dan kada kreće u boj ceo „narod“ moj, nema predaje nema povlačenja. Junaci, izbrisani smo sa svih mapa, samožrtvujemo se, otadžbina zove, fantastika zove. Vas nema više, ne brinite za živote, oni više ne postoje. Dosta je bilo, neću stati dok god ne pretvorim buku u modi u šekspirovsko mnogo buke ni oko čega. Neću stati dok ne restauriram Kolosa!
Kristijan Šarac