Koža u kojoj živim je važan film ako govorimo o Pedru Almodovaru kao autoru i o tome gde se film uklapa u njegov opus. Iako se melodrama provlači kroz sva njegova ostvarenja, ovaj film je ipak najkompaktniji i emotivno najsloženiji. Pogođen tugom zbog smrti svoje supruge i ispunjen besom zbog silovanja svoje psihički nestabilne ćerke – emocije koje se opasno prepliću dok planira svoju osvetu – plastični hirurg iz Toleda i ludi naučnik, Robert Ledgard, u svojoj modernoj tamnici eksperimentiše nad nesvesnim subjektom, istražujući da li se unutrašnjost može ponovo odrediti kroz potpunu promenu eksterijera.
Neprijatna prognoza naučnog napretka čini se idealnom prilikom da Almodovar svoj muški (queer) pogled usmeri na besprekorno žensko telo, te kroz ovaj film na zanimljiv način otelotvori prilično proučavanu vrstu perverzije. I ovde se on vraća porodici kao izvoru muke, utehe i samospoznaje; bori se sa strepnjom oko starenja; oslikava religioznost u sve sekularnijem svetu; a neočekivani obrt govori o postmodernim fantazijama prisvajanja roda, njegovim prednostima i nedostacima.
Iako kritikovan da napušta naučnu priču i skreće u tipičnu sapunicu, Almodovar uspeva da stvori jednu od najboljih slika „biološkog horora” (body horror ili biological horror).
Ovde ćemo pokazati paralelu sa gotskim žanrom kroz neke od glavnih tema i odlika žanra.
Gotski elementi
Prema Fredu Botingu, gotski žanr predstavlja neumerenost u pisanju kroz opskurnost koja opseda racionalnost i moralnost. Gotska atmosfera, mračna i misteriozna, signalizira povratak uznemirujuće prošlosti i izaziva osećanje terora i horora. Gotske figure bacaju senku na moderne tokove i napretke, ukazujući na njihove negativne strane i posledice, pretnje po humanističke vrednosti. Te pretnje se pokazuju kroz prirodne i natprirodne sile, deluzije, religijsko i ljudsko zlo, mentalne dezintergracije i duhovne korupcije. Gotski prostor su napušteni, izolovani objekti puni opasnosti, često u divljini ili na planinama, svakako teško dostupni. Arhitektura je ukazivala na prostorno i vremensko odvajanje, kao i od sadašnjih vrednosti. Ono što je isto odlika gotskog žanra jeste neumerenost emocija. Osećanja nadvladavaju razum, strast, uzbuđenje i senzacija premašuju društvene i moralne zakone. (Botting 1996: 1)
Upravo se ove odlike mogu videti i u filmu Koža u kojoj živim. Radnja filma je smeštena u izolovanoj, otuđenoj vili koja, ispostavlja se na kraju, predstavlja zatvor ili tamnicu. Gradi se klaustrofobična atmosfera kroz različite vizuelne detalje – video nadzor, izolovana kuća u lavirintu soba, bez ljudskog kontakta, sve to ukazuje da je bekstvo zapravo nemoguće niti se uliva osećaj sigurnosti (Pataki 2016: 6). Na tom mestu strašnih događaja je i laboratorija ludog naučnika, plastičnog hirurga, opremljena najsavremenijom tehnologijom, u kojoj izvodi nedozvoljeni nastrani eksperiment. Doktor Robert Ledgard je hirurg koji je opsednut korekcijom ostećenog tkiva kod žrtava sa teškim opekotinama, i kroz njegov lik ćemo videti kako jedna opsesija prerasta u svojevrsno ludilo.
Zalizane kose, u besprekorno skrojenoj odeći i sa sumnjičavim očima poput ptice grabljivice, doktor Robert Ledgard možda je najintrigantniji filmski psihopata od Hanibala Lektora. I, kao u filmu Kad jaganjci utihnu, ovaj film preplitanjem sablasnim, melodramatičnim i gotičkim, čini da se koža ježi, a srce lupa brže. (Riki 2011: 1)
U centru događaja je takođe i mlada, lepa žena, Vera Kruz, na čije telo doktor kalemi svoju specijalnu kožu i krišom je posmatra preko ekrana. Obučena u neutralno odelo, ona je Maja u njegovoj privatnoj galeriji, njegova kreacija, zatvorenik i pokusni kunić. Kada ne pokušava da se ubije ili pobegne, Vera praktikuje jogu, da ne bi poludela kao njen tamničar.
Ono o čemu je ovaj film zapravo – bezbojna tkanina Verinog kombinezona je prazan ekran na koji doktor Ledgard – i publika – projektuju svoje želje; podmukli Almodovar podstiče identifikaciju sa negativcem iz filma. Ali postavlja se pitanje – ko je ovde zapravo negativac?
Ono što tek kasnije saznajemo, kada se dovoljno identifikujemo i saosećamo sa bespomoćnom zarobljenicom, jeste da je ona tačnije muškarac nasilno zarobljen u telu žene, takođe zarobljen tu. Junakinja predstavlja fizičkog dvojnika pokojne supruge plastičnog hirura, koja je nakon teške saobraćajne nesreće ostala unakažena te izvršava samoubistvo naočigled njihove ćerke. Ćerka će nastaviti po tom obrascu i izvršiti samoubistvo nakon silovanja. Mladića koji ju je silovao, doktor Ledgard transformiše u ženu kao vid osvete, darujući mu lice svoje supruge. To je prošlost koja se vraća i opseda junaka priče, i motiviše događaje, i rasplet u filmu. Na taj način, Almodovar oponaša kategoriju gotskog žanra, po kojoj svaki zastrašujući događaj ima uverljivo objašnjenje.
Paralela sa Frankenštajnom
Verovatno najbolja asocijacija ovog filma jeste delo književnice Meri Šeli, Frankenštajn ili Moderni Prometej. Frankenštajn i doktor Ledgard nisu naučnici u modernom empirijskom smislu. Njihov projekat je prožet grandioznim spekulacijama o alhemijskoj moći, one koje, u kontektsu prirodne filozofije, obećavaju ne natprirodno znanje, već strašne tajne prirode, uma i tela, izloženim hemijskim i elektirčnim eksperimentima vremena. (Boting 1996: 67) Doktor Robert Ledgard predstavlja arhetipsku patrijarhalnu figuru, otelotvorenje maskularnih vrednosti – snaga, hrabrost, inteligencija, autoritet; ali kao i Frankeštajn, poseduje identičnu manu – probijajući granice naučnih visina nedostižnim običnim ljudima, oni su osuđeni željom da poseduju zabranjeno znanje. (Pataki 2016: 10)
Zabranjeno znanje koji obojica žele da poseduju je isto – pobeda nad smrću i njeno dejstvo. Dok Frankenštajn želi i uspeva da stvori život tamo gde ga nije bilo, doktor Ledgard, obuzet nekontrolisanim emocijama, opsednut je stvaranjem slike svoje tragično preminule supruge, za čiju smrt se oseća odgovornim. I ne samo to, već i da ponovo stvori realnost onako kako je on vidi i želi. Vodeći računa o psihološkim detaljima, oba dela predstavljaju stvorenja ili čudovišta, i kao individualni i kao javni horor: oba imaju autonomno postojanje koje se manifestuje kritičkom inteligencijom i efektima koje imaju na druge. To ćemo videti i na kraju filma, kada Vera, odnosno Visente ubije svog tamničara, pokazujući da je sve bila igra, pretvaranje dok se domogne slobode. Kako će njegovo prihvatanje svog novog indentiteta imati efekta na svet, ostaje da sami zamislimo.
Signalizirajući efekte ljudskih težnji za prirodnim i fizičkim moćima izvan granica čovečanstva, njihova ‘čudovišta’ predstavljaju strahove o postojanju i prirodnih i veštačkih mehanizama koji se pojavljuju transgresivno i destruktivno od nekontrolisanih želja i imaginacija u umu pojedinaca. Stvorenja tako predstavljaju gubitak spiritualnosti i uspon moderne nauke bez božanske misterije kao izvora. Ono što je zajedničko ovim ostvarenjima jeste to što su negativci istovremeno i žrtve i heroji – a dijabolično delovanje zamenjeno je ljudskim, prirodnim i naučnim moćima.
Seksualnost i drugost
Ideja koja se pokazala izuzetno popularnom među muškarcima tokom vekova jeste ta da je Bog, muškarac, bio razumljiv rezultat muškog narcizma i zavisti prema materici. Ljudi su generalno voleli da upoređuju božansko stvaranje sveta sa rađanjem, odnosno stvaranjem ljudskih bića kroz telo žene. To je bio san muškaraca tokom vekova – da se ne potčine ideji da ih je stvorio superiorni bog ili obična žena, već ideji o stvaranju ili rađanju samog sebe.
U prilog tome idu dela: Novela R. L. Stivensona je o čoveku koji stvara čoveka u laboratoriji koji je zapravo otelotvorenje njegove mračne strane ličnosti (Doktor Džekil i Gospodin Hajd); Doktor Frankenštajn stvara biće, hibrida (Frankenštajn); Dorijan Grej slika svoj portret koji vodi sopstveni život (Slika Dorijana Greja). Fridrih Niče je, takođe, voleo metaforu rađanja i koristio je samosvesno i ekstenzivno. Kao da drugost zaista ima veze sa muškim fantazijama o rađanju. Možda je razlog tome spoznaja da su sam patrijarhat i muški patrijarhalni identitet u krizi. Ako je patrijarhat bio izraz muškog narcizma, on je takođe ne samo promovisao, nego i institucionalizovao ideju da muškarci treba da vole ne samo sebe, već i samu muškost – i druge muškarce. Da li je ta ljubav trebalo da se izrazi emocionalno, fizički, seksualno ili čisto simbolički, zavisilo je od lokalnih kulturnih uslova. (Kejn 1999: 5)
Čini se da isprva film najviše podseća na stvaranje bića kakvo imamo kod Meri Šeli. Samo što, umesto roditeljske motivacije, u filmu imamo motivaciju osvetom. Inicijalna ideja preuzimanja uloge Boga prerasta u ovom slučaju u seksualnu vezu i želju za posedovanjem svog „božanskog“ dela. Ako uzmemo u obzir da je Vera zapravo rođenjem muškarac, doktor Ledgard stupa u homoseksualnu vezu, i to ni manje ni više nego sa silovateljom svoje ćerke, što tu vezu čini skoro pa incestualnom.
Pojavu figure „dvojnika“ u književnosti, prema Frojdu, treba posmatrati kao rezultat krize koja utiče na čovekov narcizam, preteći mu kastracijom ili čak smrću. Drugim rečima, moglo bi se reći da se ta drugost može tumačiti kao simptom krize dualističkog mišljenja (kriza razdvajanja duše i tela, itd.). Pojava dvojnika označava povratak potisnutog, svega onoga što je zakopano i projektovano na nekog navodno različitog „drugog“ – tipično žene, stranca, nekog iz „nižih redova“. (Kejn 1999: 8) U prilog tome ide činjenica da je Visente dobio fizički oblik Robertove preminule žene. Njegova opsesivna ljubav u kombinaciji sa njenom tragičnom smrću i njegovom nemogućnošću da to spreči, podstaknuta samoubistvom njegove ćerke, progoni ga kroz ceo film. Robert nije u stanju da brine o ženama koje voli, te pokušava da to ispravi sa Verom.
Doktor Ledgard je više žrtva sudbine i okolnosti svojih dela, nego li psihički nestabilna individua vođena svojim preteranim emocijama koja pokušava da odnese pobedu nad smrću zbog svoje narcisističke slave kao Frankenštajn. Na taj način, doktor Ledgard predstavlja heroja-zlikovca, pravu figuru gotskog žanra.
Sa druge strane imamo „stvorenje“ koje je doktor Ledgard stvorio i taj lik u filmu je, takođe, polarizovan. Isprva je ono bespomoćna heroina, zatočena od strane ludog doktora koji izvodi nad njom eksperimente. Almodovar nas polako uvodi u komplikacije radnje. Vera je u stvari Visente, muškarac silom pretvoren u ženu, heroina postaje zlikovac koji je silovao i uzrokovao smrt nedužne devojke, i perspektive se menjaju. Vrhunac osvete se dešava kada i sama Vera biva silovana, a Almodovar nas konstantno drži neodlučnim. Doktor Ledgard oduzima Visenteu muškost i mogućnost da povredi drugu ženu, a Vera ipak stupa u seksualnu vezu sa svojim tvorcem. U ovom slučaju imamo bukvalno sukobljena dva identiteta u jednoj osobi, drugost nasilno nametnuta, i ostaje samo pitanje da li će se prihvatiti ta drugost kao novi identitet ili ne. Ta borba oko pitanja identiteta predstavljena je i u filmu kroz eksterijer – haljine koje vise u Verinoj sobi podsećaju na duhove žena; uništavanje haljina koje joj Robert donosi predstavlja borbu sa kojom se Vera/Visente nosi. Iako deluje da je Visente prihvatio svoju ženstvenost, pa čak i manipuliše njome, ispada da je sve to prividno dok ne ostvari svoj cilj koji je Vera zacrtala čini se od početka filma – bekstvo.
Zaključak
Koža u kojoj živim ne ispituje površinu čovečanstva, već umesto toga istražuje tamu i horor ljudske duše. Ako je blistavost filma u suprotnosti sa tamom priče, nepodudarnost je perverzno zavodljiva. Film je netaknut kao Verina nova koža, uprljan kao Ledgardova duša, i kvrgav poput stabla bonsaija koja doktor neguje, biljnih verzija Vere. To je najsterilniji Almodovarov film, sa mnoštvom odlika gotskog žanra. Čak i kroz jako zasićene boje i bujne slike, film i dalje podseća na Gojinu sliku: istovremeno prelepu i užasnu.
Literatura
Botting, Fred (1996). Gothic. London: The New Critical Idioms.
Kane, Michael (1999). Modern Man. Mapping Masculinity in English and German Literature, 1880-1930. London and New York: Cassell.
Pataki, Jelena (2016). Gothic fiction elements in Pedro Almodóvar’s The skin I live in (2011). Osijek: Univerzitet u Osijeku
Rickey, Carrie (2011). A villain as chilling as Lecter. For the Inquirer. Web: https://www.inquirer.com/philly/entertainment/movies/20111104_A_villain_as_chilling_as_Lecter.html