Kraj detinjstva – Artur Klark

Kraj detinstva (Childhood’s End) je knjiga Artura Klarka koja se smatra za jedno od njegovih prvih remek dela, zajedno sa Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night), koja je 1948. godine izašla kao novela, da bi je Klark 1953. izdao kao roman[1]. Kraj detinjstva je takođe izdat 1953. godine i predstavlja jedno od omiljenih Klarkovih dela, kako za čitaoce, tako i za kritičare. I samom piscu je knjiga među njegove dve omiljene[2], a 2004. godine je bila nominovana za Retro Hugo nagradu.

Možda negde tada sam na knjigu naleteo u beogradskom Platou, a njen naslov me je privukao ne zato što sam imao neko predznanje o knjizi, već zbog Ajon Mejden (Iron Maiden) pesme istog imena[3]. Za Klarka sam znao šta predstavlja u svetu književnosti i naučne fantastike. Nekih 12 godina kasnije sam bio više nego voljan da utiske iz knjige podelim sa prijateljima sa kojima zajedno čitamo razne naslove i posle pričamo o njima.

Sama knjiga je proistekla iz Klarkove priče Anđeo čuvar, koju je napisao 1946. godine, ali je po svom izlasku Kraj detinjstva ostao neizmenjen, s izuzetkom prve glave koju je Klark preradio 1989. Fascinantno je čitati knjigu i videti kako većina ideja koje se provlače stoje, bez obzira na to da knjiga danas ima 63 godine.

Priča knjige je susret čovečanstva sa vanzemaljcima, ali bi takva njena karakterizacije bila previše plitka. Klark se u knjizi dotakao više tema i istražio njihove posledice i implikacije. Sama knjiga, iako kratka[4], je podeljena u tri dela koji predstavljaju faze kohabitacije čovečanstva sa vanzemaljcima.

Faza jedan

Knjiga je napisana kada su sećanja na razaranja Drugog svetskog rat još uvek bila sveža, a nad čovečanstvom je već bila senka nuklearnog doba i Hladnog rata. Klark je tu krenuo sa svojom prvom idejom: da li bi samo intervencija više sile dovela do prekida ratova i nasilja koji su oduvek bili odlika čovečanstva?

Dotadašnja istorija je ukazivala na ljudsku sklonosti ka konfliktu i destruktivnosti bez obzira na tehnološke i društvene pomake koji su zabeleženi kroz vekove, a poslednji rat je pokazao da tehnološki napredak samo vodi ka većem razaranju, uz realnu mogućnost totalnog uništenja ljudske civilizacije.

Dolazak Vrhovnika (Overlords), kako ih je Klark nazvao, za mene predstavlja metaforu za tu ideju. I ono što vidimo u prvom delu knjige je upravo suzbijanje te težnje ljudi da se sukobljavaju i ubijaju zbog različitih ideja i stavova.

Kroz sučeljavanje čovečanstva sa nesavladivim Vrhovnicima, Klark se nadovezuje na ideju koju nam je predstavio H. Dž. Vels sa svojim Ratom svetova: da vanzemaljska rasa koja je u stanju da plovi kroz svemir i dođe do naše planete sigurno poseduje superiornu tehnologiju koja je za nas nepojmljiva i nesavladiva. To nas na nekom kosmičkom nivou čini decom, što je ideja koja nam je nametnuta naslovom.

Posmatrajući odnos čovečanstva i Vrhovnika u prvom delu knjige, vidimo i odnos deteta i roditelja, gde dete testira autoritet roditelja samo da bi videlo da ne može da mu doskoči – što je ono što na posletku i vodi do pacifikacije čovečanstva i prihvatanja Vrhovnika.

Ali uprkos okupaciji, Vrhovnici se ne postavljaju prema čovečanstvu kao tirani, već ograničavaju samo dve stvari: nasilje prema drugima, uključujući i besmisleno ubijanje životinja, i istraživanje svemira. Što se tiče ostalih karakteristika jednog ljudskog društva, poput društvene organizacije, politike i religije, Vrhovnici ove stvari prepuštaju čovečanstvu, da sa njima postupaju kako im volja.

Međutim, njihov dolazak svemu tome daje istu težinu kao i pravila koja bi neko dete u svojoj glavi i svom poimanju stvarnosti izmislilo za sebe. Kako dete raste i sazreva, ono odbacuje ta pravila kao nezanimljiva, i istu sudbinu doživljavaju sve religije, osim budizma. Politička uređenja isto gube na težini, pošto Vrhovnici imaju način da suzbiju svaki nagoveštaj njihovog odlaska ka nepoželjnom ekstremu.

Kroz celu prvu glavu Vrhovnici su enigma za čovečanstvo, kao što su roditelji enigma za malu decu. Oni su tu. Oni moraju da se poslušaju kada nešto kažu, ali sveukupno zahvaljujući njima se stvara ambijent u kome dete može normalno da raste i razvija se.

Sa zaključkom prvog dela, Klark nas suočava sa neočekivanim obrtom koji usput nameće pitanja: šta su izvori naših iskonskih strahova, i da li sa adekvatnim vremenskim otklonom te strahove možemo da prevaziđemo. Klark konačan odgovor na prvo pitanje ostavlja za sam kraj knjige, ali je svakako ubeđen da druga dilema može da ima pozitivan ishod. Posle 50 godina kohabitacije čovečanstvo je spremno da prihvati vanzemaljske okupatore, bez obzira na njihov stvaran izgled, kao što je normalno da mi prihvatimo roditelje – kao garante naše sigurnosti i daljeg razvoja ka zrelosti.

Faza dva

U drugom delu Klark nam predstavlja svet kakav je nastao pod nadzorom Vrhovnika, ali i otvara novo pitanje: da li utopija koju Vrhovnici stvaraju otvara ili ograničava čovečanstvu mogućnosti za lični razvoj?

U savršenom svetu, bez oskudica i egzistencijalnih pretnji, čovečanstvo nema potrebe da se bavi manuelnim poslovima. Tehnologija Vrhovnika omogućava efikasnu proizvodnju svih materijalnih potrepština. Ljudi su slobodni da istražuju stvari koje ih lično zanimaju, naspram odvajanja vremena i energije na stvari koje su im potrebne za preživljavanje.

Ova sloboda pretvara Zemlju u igralište za sve, gde se stvari uče i otkrivaju zahvaljujući entuzijazmu i iskrenoj radoznalosti, naspram očekivane koristi koja često utiče na motivacije pojedinca. Međutim, Klark nam pokazuje i drugu stranu medalje koja je utopija. U svetu u kome je sve moguće i nema izazova, kreativne aktivnosti poput muzike, poezije ili slikarstva gube svoju draž.

Ono što nam na prvi pogled deluje kao idealna situacija je na neki način i distopija u kojoj se sada nalazi čovečanstvo. I tu se javlja nagoveštaj ideje da čovek, bez obzira na stvarnost oko sebe, nikada ne može da bude zadovoljan sa trenutnom situacijom i uvek teži da zna šta postoji dalje od onoga što mu je poznato.

Zabrana Vrhovnika da se istražuje kosmos na čovečanstvo deluje kao ograničavanje deteta uz obrazloženje da nije dovoljno veliko, da će to što hoće moći da radi tek kada poraste. Koliko god da je takav stav roditelja ispravan, uvek se nađe dete koje želi da uđe u taj svet odraslih sada, a ne kada za to dođe vreme.

Klark u knjizi ne koristi mnogo likova, niti im daje previše dubine, ali u drugom delu mi upoznajemo osobu koja predstavlja dete koje želi da bude odraslo, uprkos svim blagodetima trenutnog života. Klark nam završava drugu glavu sa odlaskom tog deteta u svet odraslih.

Još jedna ideja koja se provlači u drugom delu, a posle nastavlja u trećem, jeste pozadina naših verovanja i pitanje u kojoj meri ima nečeg konkretnog u našoj fascinaciji sa postojanjem nečega. Ova ideja se naslućuju sa otkrivanjem prirode vanzemaljaca na kraju prvog dela, ali se potom nastavljaju u drugom kada Vrhovnici pokazuju veliko interesovanje za ljudsku fascinaciju sa magijom i mentalnim sposobnostima.

Faza tri

Moj utisak je da je za Klarka svaka faza u knjizi ekvivalenta fazi odrastanja deteta. U prvoj fazi je čovečanstvo malo dete koje je tek postalo svesno sveta oko sebe i uči kako da se ponaša u njemu. Druga faza je starije detinjstvo, kada dete počinje da gradi neki identitet i da uči stvari dok živi u bezbednosti roditeljskog doma. Tako treća faza predstavlja pubertet, kada počinjemo da sazrevamo i formiramo se kao osobe sa jasnim identitetom.

U trećoj fazi se pojavljuje grupa ljudi koja želi da formira neki svoj identitet i način života, drugačiji od onoga što su im Vrhovnici omogućili do tada. Ovo je u mnogome nalik tinejdžerskom buntu, mada ne dovodi do očiglednog sukoba između ljudi i vanzemaljaca. Kao sa pravim tinejdžerima, nekada je bolje pustiti ih da prođu kroz svoje bubice nego se sukobljavati sa njima po tom pitanju i izazivati gori po sve ishod. Vrhovnici ne sputavaju ove ljude i tako omogućavaju trećoj fazi da se razvija svojim prirodnim tokom.

Ova faza vodi ka konačnom sazrevanju čovečanstva, ali to sazrevanje nije sudbina odraslih stanovnika Zemlje, već samo njihove dece. Istovremeno, naše dete iz druge faze, koje je htelo pre vremena da vidi svet odraslih, biva suočeno sa svojim stvarnim mestom u širem svetu, i ujedno shvata da je kroz svoje nastojanje da pre vremena uđe u taj odrasli svet zapravo nepovratno izgubilo deo sopstvenog detinjstva.

Knjiga se završava tako što deca čine evolutivni skok, ostavljajući za sobom roditelje koji ne mogu da ih prate u tu novu stvarnost čiji su oni sada deo. Neki se mire sa time, ali većini smeta ideja da je sudbina njihove dece sada van njihove kontrole. Klark ovde pravi paralelu sa odlaskom deteta iz porodičnog doma, da živi sopstveni život onako kako samo odabere, što za roditelje često može da bude nepojmljivo.

Čak i uz prihvatanje da su im deca otišla svojim putem, roditelji često zapadaju u situacije gde jednostavno ne razumeju odrasli život sopstvene dece, a posebno da im neke stvari iz njihovih života nemaju istu težinu.

Klark to kroz knjigu prikazuje konačnim uništenjem planete Zemlje, i to od strane dece koja su otišla, ne zbog neke njihove malicioznosti, već zato što im u njihovom odraslom svetu, čiji postaju deo, sama planeta ništa ne znači. Ovo je nalik detetu koje kada poraste proda roditeljski dom zato što za njega on nema istu emotivnu težinu kao za roditelje koji su ga možda gradili ili u njemu odrasli.

Pored ideje da odrastanje dojučerašnju decu vodi u svet u kome nužno nema mesta i za roditelje, Klark nam nameće i pitanje da li evolutivni skok vodi do neminovnog raskola sa prošlošću. Živimo u visokotehnološokoj stvarnosti u kojoj je našoj deci možda nezamislivo da žive na način na koji smo mi kao njihovi roditelji bili naviknuti, dok se istovremeno osećamo glupo dok ona u hodu sa dostupnom tehnologijom rade stvari koje su nama nepojmljive. Milenijumima unazad su drevne civilizacije izgradile građevine čiji nastanak je danas nama nezamisliv bez moderne tehnologije koju koristimo. Za života smo bili svedoci tehnološkom skoku koji nas je kako starimo učinio suvišnim u modernom svetu.

Ali Klark se poigrava sa još jednom, poslednjom idejom: linearnost vremena. Da li postoje uzrok i posledica i da li oni moraju da postoje sukcesivno ili je linearno shvatanje stvarnosti vezano za naš način razmišljanja i shvatanja sveta u kome živimo, a ne za njegovu stvarnu prirodu?

Ova ideja zatvara priču koju čitamo u jedan predefinisani krug, ali kako je cela priča na nekom nivou metafora za odrastanje, taj predefinisani krug možemo da vidimo kao faze razvoja deteta kroz koje svaki roditelj prolazi, a poznate su nam na osnovu nekog genetskog iskustva čak i ako lično još nismo prošli kroz njih.

Promenjeno prvo poglavlje

Kao što sam pomenuo na početku, Klark je 1989. godine preradio prvo poglavlje knjige. I dok prerađivanje može da utiče na ukupni doživljaj sveukupnog dela, u ovom slučaju ono vrlo malo menja. Svakako sve ideje koje knjiga nameće opstaju u obe verzije knjige.

Prvo poglavlje je svega dve strane, ali knjizi daje određeni ton koji u originalu može da učini neke stvari iz prvog dela čudnim. Kako sam Klark objašnjava u uvodu izmenjene verzije, kada je prvobitno pisao knjigu, put u svemir je bila naučna fantastika i niko nije mogao da pretpostavi da će svega četiri godine od objavljivanja knjige prvi satelit otići u svemir, još isto toliko godina kasnije i prvi čovek, a da će za još osam i put na Mesec biti realnost.

Prerađivanjem prve glave Klark je hteo da uzme u obzir taj ogroman tehnološki skok i da oda priznanje onima koji su hrabro napravili te prve korake – Gagarin i Armstrong pre svih. Početak je takođe originalno pisan iz mračne perspektive hladnoratovske stvarnosti, što na samom početku stvara osećaj tenzije koji u ostatku knjige ne postoji.

Sa izmenjenim poglavljem, mi smo od početka u post-hladnoratovskom svetu u kome ne postoje neminovne pretnje za opstanak čovečanstva koje bi prouzrokovale tenziju. Sa ovom izmenom, ostatak događaja iz prvog dela nam ne odskače toliko, pa nam je kao čitaocima lakše da ih prihvatimo kao takve.

Zaključne misli

Sve pomenute ideje su upravo ono što knjigu čine fascinantnom za čitanje. Čitaocu može da smeta nedostatak jasnog protagoniste i radnje koja ga prati, ali ako prihvatimo da Klarkov stil pisanja odgovara nekom istoričaru koji opisuje vremensku epohu, onda ćemo čovečanstvo u celini videti kao glavnog junaka ove knjige – što ono u suštini i jeste.

Za razliku od ostalih Klarkovih knjiga, Kraj detinjstva je više bazirana na filozofskim idejama nego na tehnološkim dostignućima. To je ne čini ništa manje naučnom fantastikom, koja u suštini uzima tehnološke, kulturne ili socijološke trendove i izvodi ih do nekog naprednijeg stadijuma da bi nam predočila moguću budućnost.

Po završetku knjige svako će na svoj način da protumači šta je to kraj detinjstva. To jeste možda trenutak kada zakoračimo u svet odraslih, ali fokus Klarka kroz celu knjigu je na odraslom stanovništvu Zemlje, i tek donekle u trećem delu knjige na decu. Ali čitajući knjigu, na njenom kraju vidimo da ljudi, suočeni sa izvesnim krajem, gube svaku nadu.

U tom smislu, bar za mene, kraj detinjstva predstavlja trenutak kada više nismo u stanju da gledamo ka budućnosti i očekujemo stvari. Na neki način, doklegod se mi razvijamo i vidimo sebe u boljoj situaciji sutra u odnosu na danas, i možemo da se radujemo nečemu novom i drugačijem, mi ostajemo deca. Onog trenutka kada svaka mogućnost nestane iz naših života, mi to prestajemo da budemo.

U knjizi, Vrhovnici predstavljaju one koji su došli do kraja detinjstva, rasu koja je dostigla svoj tehnološki vrhunac i više nema gde. Kao gospodari fizičkog sveta oni su sebi zatvorili vrata ka daljem razvoju, ka mogućnosti da na kosmičkom nivou sebi nađu mesto koje ih ne ograničava na to da budu staratelji nad rasama koje, za razliku od njih, mogu da evoluiraju u viši oblik.

S jedne strane, Vrhovnici su upozorenje na opasnosti ograničenog pogleda na svet. Bez sposobnosti da stvari vide van fizički opipljivih i matematički dokazivih okvira, oni su sebe zatvorili u intelektualnu kutiju iz koje ne mogu da izađu. Istovremeno, kao staratelji oni predstavljaju roditelje koji znaju i prihvataju da će posle njihovih godina truda deca nastaviti dalje u svet čiji oni neće biti deo, svakako ni izbliza onoliko koliko su to bili dok su njihovi štićenici samo bili deca.

Posle svega napisanog, mogu samo reći da je ovo jedna od knjiga koje treba pročitati, i koja će vas uprkos svom jednostavnom pisanju i strukturi nagnati na duboko razmišljanje. Činjenica da je toliko ideja smešteno na relativno mali broj strana je svedočanstvo tome koliko je veliki um Artur Klark zapravo bio.

---

[1] Ovo delo će kasnije poslužiti za Grad i zvezde (The City and the Stars), izdat 1956.

[2] Druga je Pesme daleke zemlje/The Songs of Distant Earth iz 1986.

[3] Tekst same pesme nema direktne veze sa knjigom, mada jeste inspirisan idejom beznađa koje je jedan od motiva knjige.

[4] Engleska verzija koju imam ima svega 200 strana.