Ovih dana, nekako naizgled slučajno, stalno nailazim na različite komentare, od onih ozbiljnih, prekornih do onih šaljivih, vickastih, čiji je zajednički imenitelj: zaboravite kratku formu, to danas niko ne piše, bacite se na trilogiju.
Daleko od toga da osporavam trilogije i romane, autori i čitaoci vole da sa svojim junacima provode vreme, da im se posvete i dobro mi je poznat onaj osećaj kada zatvorim knjigu a dlanovi bride i čitalac u meni viče ‘hoću još’.
Jednako snažan utisak na mene zna da ostavi i kratka priča. Ali kratka priča je zahtevna forma, tesna, “potrošena ideja” i, čini se, nije mnogo cenjena ni među čitaocima ni među izdavačima. Trenutno, izgleda ni među samim autorima.
Da li je baš tako? Ili je kratka priča možda samo kolateralna šteta trenutno popularne književne forme (setimo se činjenice da je početkom prošlog veka u našoj književnosti dominantna forma bila pripovetka i da je roman zbog toga znatno patio).
Savremeni medij, internet, ponovo oživljava kratku formu literarnog izražavanja. I dok je kvalitet takve, svima dostupne mogućnosti izražavanja često više nego upitan, možemo očekivati da će u nekom narednom periodu kratka forma ipak uspeti da se ponovo izbori za svoje mesto.
Žanrovski, čini se da kratka forma u regionu, ponovo oživljava pokretanjem niza festivala fantastične književnosti, koje obično prate izdanja zbirki kratkih priča više autora. I dok kvalitet tih izdanja varira sa tendencijom popravljanja kvaliteta iz broja u broj, ostaje zapitanost imaju li (književno) mladi autori od koga da uče i na koji način. U moru kurseva, radionica i raznoraznih priručnika o tome kako pisati koji se pojavljuju i koji variraju u kvalitetu koliko i u formi, želela bih da se osvrnem na jedan, malo netipičan pokušaj prenošenja znanja – kroz primere samih kratkih priča.
Kada je u pitanju ova forma, naša žanrovska scena može da se pohvali autorom koji je u rangu svetskih majstora, Radmilom Anđelkovićem. Jedan od osnivača Udruženja “Lazar Komarčić” i nekadašnji urednik “Emitora”, Anđelković je svestrana ličnost, aktivan u umetnosti (najpre scenskoj a posle i književnoj) od najranijeg detinjstva, beležeći u svoju biografiju, osim toga da je diplomirao na Tehnološkom fakultetu, i to da je glumac, scenarista, kulturni aktivista, pedagog i, ono po čemu je značajan za ovu priču o pričama, – pisac naučne fantastike.
Upravo je izbor iz tog bogatog, trideset godina dugog stvaralačkog staža predstavljen kroz zbirku sa 42 priče podeljene u četiri segmenta. Prvo šta upada u oči je upravo sam naslov zbirke: “Kratke priče i Akvarijum za zlatnog karaša”. Ovo “kratke priče” posebno je naglašeno. Dakle, autor nam i pre nego što otvorimo knjigu jasno stavlja do znanja čemu daje prednost. I, zaista, već u Belešci pisca, Anđelković ističe dvojaku ulogu svog dela.
Sa jedne strane, ona jeste štivo namenjeno svim ljubiteljima žanra. Sa druge, autorova namera je očigledna, izabrane priče su tu da predstavljaju podstrek i smernice mladim autorima koji žele da se bave ovom (naizgled nezahvalnom) formom. Jedina priča koja po dužini odudara od ostalih, jeste upravo naslovna priča “Akvarijum za zlatnog karaša”, omaž jednom od autorovih izdavača, koji je posebno cenio ovu priču, prvobitno objavljenu u “Superpipu”, na slovenačkom jeziku.
Kroz zbirku se jasno vidi autorov razvojni put, evolucija i brušenje stila, eksperimentisanje unutar i izvan žanra, kao i širok spektar iskustva i interesovanja samog autora.
I deo – priče do 2000.godine
Iako tehnički ne baš sasvim savršene, početničke, ove priče odišu ‘starom školom’ i meni su nekako posebno legle. U njima se jasno oseti autorski pečat i prednost se daje motivu u odnosu na karakterizaciju.
II deo – priče iz Grbovnika
Ovaj deo čine uvodna prigovaranja iz romana “Grbovnik” koja je napisao Anđelković (roman je pisan u saradnji sa Danijelom Reljićem) i svako od ovih prigovaranja ima dovoljno samostalan narativ da može da se nađe kao deo ove zbirke. Jezik je lep, pripoveda se, odnosno prigovara neformalno, kao što se to nekad činilo, onako narodski, po krčmama (i kafanama). Priče iz Grbovnika čine i neku vrstu prelaza, tj. uvoda u deo sa pričama glavnog toka.
III deo – Glavni tok
Priče iz glavnog toka pokazuju svu lepotu različitosti koja se jednom piscu pruža. Kao pisac koji je već žanrovski ostvaren, Anđelković nudi izuzetno dobre priče glavnog toka, koje, oslobođene obaveznog fantastičnog motiva, možda najbolje oslikavaju aspekte na koje jedan pisac treba da se fokusira pišući kratku priču. Meni lično su se veoma dopale.
IV deo – radioničarske priče
Na radioničarske priče sam uvek (možda pogrešno) gledala kao na priliku da se određena ideja testira, da se odmah dobije povratna informacija i da se prione na ispravljanje grešaka. Da se uči na svojim i tuđim greškama. Zahtevi koji se postavljaju pred radioničare obično odgovaraju zahtevima koji su propozicije većine novih konkursa ili su, ranije, bile propozicije za objavljivanje kratkih priča u nekom od časopisa ili novina. Imate zadatu temu i veoma ograničen prostor da iznesete svoju ideju.
Stoga se kao logično nameće i poređenje između prvog i poslednjeg ciklusa u ovoj zbirci i ja bih htela da skrenem pažnju autorima ‘na usavršavanju’ na taj detalj.
Priče koje Anđelković nudi kao izbor u ovom delu su stilski daleko usavršenije od prvih priča koje otvaraju ovu zbirku. Rečenice su izbrušene, oslobođene početničkih viškova i grešaka a fokus se izmešta sa SF motiva, dodeljujući mu ulogu koju treba da ima: tu je da potpomogne karakterizaciju i sam narativ. Upoređene sa pričama iz prvog perioda, najbolje oslikavaju napredak, autor sve hrabrije eksperimentiše sa formom i stilom i zahteva od nas intelektualni pristup – nema lako uočljivog rešenja. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da su priče iz prvog perioda donekle ličnije i autentičnije.
Kada je u pitanju zbirka kao celina, iako je nesporno da ćete naići na priče koje vam nisu legle ili ih niste sasvim razumeli, širok spektar koji autor nudi ostavlja pažljivom čitaocu (i autoru željnom da nauči) više nego dovoljno prostora da istražuje, preispituje, opovrgava i u tom procesu otkriva bravure i sitne tajne zanata. Celine su pažljivo osmišljene tako ističu različite segmente na koje je potrebno obratiti pažnju. Spektar stilova je veoma širok, tema takođe. Kada jednom uhvatite nit ideje iza zbirke, počinjete neke stvari da posmatrate iz drugog ugla, i da posvećujete dodatnu pažnju pričama koje vam se možda nisu dopale ili ih niste sasvim razumeli na prvo čitanje. Ipak, morate znati šta tražite.
Svakako, ovu zbirku možete da čitate ne samo kao autor već i prosto uživanja radi, ali u oba slučaja je preporučljivo da za to odvojite vreme i da ne žurite. Zašto to kažem? Stilska i tematska raznolikost zahteva da se čita polako i da se odvoji vreme da se utisci i promišljanja o svakoj priči slegnu. U savremenom, užurbanom svetu, potreba da se izdvoji vreme može delovati kao luksuz koji autor zahteva od svog čitaoca. Ali ako sudimo po kompleksnosti ideje iza knjige, iako lako čitljiva zbog dobrog stila, ona ne pretenduje na titulu lake literature.