Ekstrovertni Mrgud je stigao na AVKF! Uz zvučni efekat zrikavaca koji označavaju poražavajuću tišinu shvatam da većina ljudi nema pojma ko sam.
Za sve one koji su nisu imali prilike da čitaju moje skribomanske izlive besa spakovane u bedni pokušaj humora i provokacije da se prvo predstavim.
Ekstovertni Mrgud je alter ego Marka Manevskog. Dok je Marko naizgled prilagođeni primerak u ljudskom društvu, Mrgud je večiti buntovnik protiv svega i svačega. Negde gde se ova dvojica susreću i sarađuju jeste kada me iznervira opšta glupost ljudskog stanja. Tada se susretnu i napišu kolumnu u kojoj pokušavam da dokučim poreklo gluposti koju sam u tom trenutku zatekao, a naročito ako te gluposti kvare ono što volim.
Jedan od razloga što posedujem i gram ovakvog kritičkog razmišljanja jeste fantastika i svi njeni oblici i potomci. Kad sam bio klinac fascinirano sam uživao u pričama iz mitologije, basnama i, bajkama sve dok mi ćale jednog dana nije pustio dva kultna filma: Konan Varvarin i Zvezdane ratove. Od tog momenta pa nadalje, nema knjige, filma, serije, crtanog filma, igrice nastalog u širokom polju između ova dva sveta, a da ga nisam konzumirao sa apetitom zmaja. Zašto zmaja? Zato što svaka priča koja dotiče fantastiku mora da ima bar jednog Zmaja ili se ne može smatrati pravom fantastikom.
Pre nego što krenete da kucate komentar, ovu poslednju rečenicu sam stavio samo da bih otvorio vrata ka ostatku ovog mog predstavljanja, jer budimo realni, svima je dosta takozvanih „origin” priča. Moram malo da bocnem sve fanove, pogotovo ako ste već počeli da pišete rečenicu: „Samo zato što Igra Prestola ima zmajeve, ne znači da….”
Dragi fanovi fantastike, romana, stripova, filmova, serija i svega ostalog. Moram da vam kažem da ste upropastili svaki od ovih formata. Trenutna situacija u kojoj smo zatrpani franšizama, rimejokvima, kopijama, lošim adaptacijama, mediokritetnim nastavcima, nije toliko krivica industrije koja ih proizvodi koliko je rezultat toga što smo mi kao fanovi ta originalna umetnička dela stavili na oltar i napravili religiju oko njih koja isključuje svaki dalji kreativni izraz.
Evo primera koji je svima poznat. Originalna trilogija Zvezdanih ratova je kolekcija fenomenalnih filmova, koja je u suštini veoma jednostavna bajka namenjena deci, koja poručuje da dobrota i svetlo pojedinaca koji ne odstupaju od svog integriteta ima moć da promeni svet i pobedi zlo, ma koliko veliko i moćno bilo. Luk pobedi Vejdera onda kada spusti svoj mač, kada mu se obrati kao ocu. Poruka o tome da ljubav pobeđuje zlo. Šta ti treba više od ovoga? Ali kada je Lukas odlučio da snimi filmove o tome kako zlo pobeđuje tako što dovoljno uplaši ljude i uzme im slobodu u ime sigurnosti onda su horde fanova kmečale kako ih je izdao i kako ovo nisu pravi filmovi iz univerzuma Zvezdanih ratova. Znate šta se onda desilo? Dizni je poslušao i dao nam tačno ono što smo tražili, isti film samo malo drugačiji. Sram da ih bude. A kada su sa jednim od tih filmova krenuli malo da eksperimentišu – opet plač i škrgut zuba. Na kraju su samo rekli: e jebite se, evo vam, nekako se Palpatin vratio.
Ruku na srce, nisu se mnogo potrudili da to budu dobri filmovi, ali malo ko je od fanova to kritikovao sa filmske strane.
Ako možete da nam dajete jedan te isti film koji mi volimo, ništa da se ne menja, ali da bude drugačije i kreativno i zanimljivo, ali ništa da se ne menja. I naravno, moja religija je bolja od tvoje.
Beskrajne debate o tome šta je bolje Zvezdani ratovi ili Zvezdane staze? Igra prestola ili Gospodar prstenova? Iskulirajte ljudi, to su samo filmovi, to su samo knjige. Pre ćeš čuti nekog teologa kako kaže da nije sve iz Biblije baš najpametnije, nego što će neki fan Tolkina prihvatiti da možda nije znao baš da piše ženske likove ili da je bilo šta manje od najvećeg literarnog genija.
Beskrajne debate o tome da li je neka serija nova Igra Prestola ili je neki film novi Gospodar Prstenova. Naslovi: „Da li je Veštac novi PLIV” nepobitno vode naslovima: „Zašto Veštac nije PLIV i gde su pogrešili”. Zamenite Vešca sa čime god hoćete. Na ovaj način dolazimo do toga da jedno delo ne može imati vrednost samo za sebe, već je ima isključivo u odnosu na nešto drugo što nam se svidelo. Samim tim ako B nije A onda B ne valja.
Količina utrošenog vremena na beskrajne debate tipa Marvel ili DC je unazadila čovečanstvo više nego pad Rima. Tako da nemojte da mislite da naše beskrajno naklapanje nimalo ne utiče na producente iz Holivuda. Oni su jako sposobni da osluškuju glas populisa.
„Mali, Mali! Odi ovamo.! Šta kaže raja, šta hoće?”
„Čestiti vođo, kažu žele novu Igru prestola”
„Pa kako sad novu? Zar nismo završili sa tom zavrzlamom? Nema druga.”
„Jesmo gospodine Holivud, ali oni bi još. Ako može da bude nešto novo, kažu, neki novi materijal, da bude originalan, ali da bude nekako sledeći PLIV.”
„Auh oca im očinjeg! Idi nađi neku knjižurinu pa da snimamo!”
Naravno, da bi se narodu dalo ono što traži nađe se novi materijal, krene da se prilagođava, ali ne da bude najbolja verzija sebe, već da bude nova verzija nečeg starog. Kada to ne ispadne kako treba, jer ne može da ispadne kako treba, horde fanova se pobune jer nije to to. Onda čika Holivud izmišlja toplu vodu, agendu, sve i svašta, samo da bi ponovo ukačio tu žicu.
Najgori greh koji su fanovi ikada počinili jeste što su počeli da produciraju. Da parafraziramo legendarnog Frenka Zapu kada je pričao o muzičkoj industriji. Nekada davno odluke o tome šta i kako će biti snimano donosili su matori likovi koji pojma nisu imali o mladima i njihovoj kulturi. Njihov pristup novim idejama bio je: „Jebem li ga, otkud znam? Snimi pa ako ima interesovanja uložićemo još love”. Ovaj pristup doveo je do toga da se mnogo inovativnih ideja, naročito u domenu fantastike, realizuje. Kad su skapirali da to radi, rekli su daj tamo nekim klincima pa nek pročešljaju i snimaju te stvari. U početku su ti klinci super radili, ali onda su odjednom promenili priču. Umesto NEMAM POJMA PROBAJ metode prešli su na ĆUTI TAMO JA ZNAM BOLJE ŠTA VALJA metodu.
Mnogima od nas ova dela znače daleko više od običnog filma ili samo knjige. Za mnoge su ovo svetovi koji su nam omogućili da odrastemo relativno normalni jer smo imali gde da se sakrijemo od ružnoće sveta. Ipak, moramo da se sklonimo u stranu i pustimo stvari da se same razvijaju. Da, znam autori su nas izdali mnogo puta glupim nastavcima, filmadžije lošim adaptacijama, ali možda smo i sami za to delom krivi. Umesto da se prepustimo viziji autora, insistiramo da je naša vizija i neki kanon od kog se ne sme odstupiti to što je apriori.
Pa šta i ako nam se ne svidi? Možda i nije nama namenjeno?
Ne želim da kažem da treba odustati od kritike, ona je važna kad je barem delom objektivna. Ono od čega treba odustati jeste dogmatizam i rigidnost, jer na kraju dana to je samo knjiga, samo film, samo igrica. Niko nije nama uništio ništa, niti ikada može da oduzme to što kao ljubitelji žanra steknemo.
Možda je bolje ostaviti malo prostora da kultivišemo te stečene vrednosti umesto da pravimo sabore gde ćemo da utvrđujemo „veru”. Tad možda i bude više strpljenja da uživamo u novim stvarima.
A Holivud ko Holivud, uvek će pokušati da nam podvali nešto, vreme je da prestanemo da se pecamo na to.