Neprijatelj već odavno beše među nama, a da mu nikako nismo mogli ući u trag. Šta sve nije pokušano, nebrojeno puta, uvek bez uspeha. Od najmodernije tehnologije našeg doba, sve do magijskih bajalica iz zaboravljenih eona, jednako behu jalovi pokušaji modernih naučnika i žreca prošlosti. Prokletnik bi uvek nanjušio svežu krv na kilometar, poput ajkule bi nepogrešivo kružio oko žrtvi što su nezaštićene bazale prljavim ulicama grada. Tako ga i nazvasmo, Krvoslednik. Nekako je zgodno, a i sasvim tačno opisuje podlu prirodu nemani.
Pokisao od ledene kiše spolja, kisnuo sam i iznutra dok sam natapao organe jedinim formalinom pogodnim za izgubljene slučajeve poput mene. Stvar s viskijem je bila sigurna opklada za smrt – znao sam da će me ubiti ranije pre nego kasnije. Nisam ga niti razblaživao, već sam konzumirao isključivo čistu tekućinu na telesnoj temperaturi, ne bih li osetio svaki molekul kako me nagriza pre nego što se izgubi u krvotoku i krene da natapa sinapse. Prokleto sećanje mi je zavisilo od alkohola, jer se vraćalo u monstruoznim klasterima i pomračivalo mi svest. S druge strane, bilo mi je važno da se sećam jer je to bio jedini način da uhvatim Krvoslednika i osvetim njenu smrt.
I eto ga ponovo, smisao mog života dolazi nakon veće količine vatrene vode. Jedini je problem što je taj smisao čista i proždiruća bol koja para po šavovima čitavo biće što izgara u njenoj vatri neutehe. Živim za to da se setim, a kada se setim, boli poput stotine rana inkvizitorskih predstava za povlašćene.
„Mili, da nije malo pretoplo u sobi? Otvoriću da uđe vazduh dok se ti istuširaš.“ Njene reči su ponovo odzvanjale u našem malom stanu, usred tihog kvarta, naseljenog mirnim porodicama. Naš mali raj, koji je samo povremena dreka mnoge komšijske dece narušavala u toku dana.
„Naravno, samo nemoj dugo, kiša će.“ Uzvratih dok mi se pramen neobično hadnog vazduha uvlačio pod majicu. Stresoh se i uđoh u kupatilo.
Moja užasna navika da slušam petparačke podkaste na omiljenom jutjub kanalu me je koštala sreće u životu. Nju je koštala i više od toga. Dok sam se pario vrelom vodom, slušao sam preko telefona nekog šarlatana koji je govorio o mehanici okultnog univerzuma, tvrdeći da je taj svet moguće objasniti na temeljima njegove spekulativne fizike. Naravno, referenci nije bilo, ali beše jako zanimljivo slušati tipusa kako se dovija da odgovori na neprijatna pitanja vrcave voditeljke. Govorio je o nepoznatim stvorenjima, toliko užasnim da ih nikakva ljudska imaginacija ne može uobličiti u funkcionalnu formu. Tvrdio je da se hrane ljudskom energijom, svešću, ali i telesnim izlučevinama, te da se, poput grabljivice koja prvi put proba ljudsko meso, prizemljuju i ostaju dugo na gozbi u našoj zoni postojanja, kako je to nazvao. Kako dolaze do nas? Ko bi to znao, usledio je odgovor. Jedno je sigurno, umovi ludaka, opasno psihički poremećenih osoba su pravi katalizator ovakvih stvorova.
„Kako to mislite, umovi ludaka? Nešto kao serijske ubice? Da li ga takvi tipovi privlače?“ voditeljka je pokušavala da zadrži nivo razgovora, pitanjima na funkcionalnom nivou.
„Serijske ubice su sasvim bezazlene pojave u odnosu na samo jedno od stvorenja o kojima govorim.“ Glas gosta se nešto produbio, akcentujući svaku sporo izgovorenu reč.
„Dakle, imamo posla sa čudovištima, ne sa ljudima?“
„Sa oba. Potrebno je da to stvorenje ima dobar nosač kako bi se ugnezdilo. Inače bi svaki čovek, pa i većina psihopata, sasvim poludeo i postao katatoničan od samog dodira takve stvari.“
„Dakle, tražimo super-psihopatu? Nekoga ko voli krv više od svega?“
„Može se reći, iako to baš i nije najpreciznija odrednica. U simbiozi sa nepojmljivim užasima negativnog postojanja, to baš i nije više čovek. Verujem da ni na standardnim pregledima ne bi sve bilo kako treba. Verovatno bi se pokazalo da je savršeno zdrav, u smislu da su mu sve somatske osobine daleko iznad proseka, ili bi se pojavila neka nepoznata i nelogična abnormalnost ili anomalija, ko će ga znati.“
„Da li aludirate na Krvoslednika, kada pričate o simbiozi čoveka i bića iz, kako kažete – negativnog postojanja?“
„Grom vas spalio, ne izgovarajte mu ime! Šta mislite, da on ne čuje kada ga spomenete? Ne zaboravite da može da prati određene vibracije, poput zveri kad nanjuši krv ranjene žrtve.“
„Kako znamo da je muško u pitanju? Možda se neka žena sveti drugim ženama dešavalo se i ranije.“
„Želim da odem iz studija, vama je ovo zajebancija, a možda su vam upravo dani i sati odbrojani.“
Batica je demonstrativno napustio studio, a u kratkoj pauzi nakon koje su usledile reklame, sam čuo neobičan zvuk i ponovo osetio onaj ledeni vetar kako mi se uvija oko mokrog tela i tera me da zadrhtim. Štaviše, sada sam bio siguran da sam i za vreme tuširanja na momente mogao da čujem isto krkljanje i klokotanje, ali nisam pridavao značaj. Otvorena vrata kupatila su puštala ledeni vazduh. U svakom drugom slučaju bih se prosto okrenuo čemu god drugome, ali toliko niska temperatura nije bila uobičajena. Naročito ne usred avgusta.
Osećaj je nalagao telu da se primiri i bude oprezno, a nadbubrežne žlezde su radile toliko jako da mi se činilo kako sam mogao da čujem zvuk adrenalnih brizgaljki. Parališući strah je popustio tek toliko da sam uspeo da, onako go i naježene kože, lagano otvorim vrata i zakoračim u mračnu ledenicu od hodnika. Ugašena svetla i lupa širom otvorenog prozora u prizemlju nisu bili dobri znaci. Stidljivo sam zurio u tamu pokušavajući da razaznam oblike i poznate konture prostorije, ali mi nije uspevalo, a hladnoća me je samo još jače stezala, toliko da su mi se kapljice vrele vode na telu već pretvarale u inje. Ponovo klokotanje, zvuk stotine sićušnih mehurića koji nekontrolisano krčkaju usred lonca koji nekako ključa na temperaturi ispod nule. Takav kontrast mi je načisto ubio svest, a onda sam, vođen ko zna kakvom inercijom, zakoračio u tamu i nagazio na još uvek toplu i veoma lepljivu tečnost. Okliznuo sam se i tresnuo iz sve snage potiljkom o pod. Mračilo mi se pred očima, dok me je pretežak gvozdeni miris isparenja sa poda terao na nagonsku reakciju povraćanja. Ipak, ono što se dešavalo iznad moje glave, a dolazilo je sa plafona mi je blokiralo sve pokušaje da racionalizujem položaj u kojem sam se našao.
Mrak u hodniku nije bio jednake gustine na svim mestima, a masa ameboidnog oblika, nešto što je pulsiralo iz pretpostavljenog centra jezovitog postojanja je obuhvatalo većinu mog vidokruga. To je zračilo hladnoću, pa ipak, kako mi se primicalo, osetio sam da je unutar same prikaze ključala još uvek topla tečnost, da se mreškala u probavnom sistemu, uzaludno tražeći put van.
Nekoliko bljeskovitih pojava se prikazalo iznad mene, poput desetina očica povezanih pažljivo ispletenim svetlosnim nitima, što su me gledale i odmeravale. Bio je poput kosmosa punog sazvežđa, samo u mom hodniku, negde na plafonu i sada se lagano slivao na dole. Magloviti oblak se zgušnjavao i poprimao humanoidnu formu, premda je nestalno i naizmenično menjao oblike, nalik košmarnim prikazama svih mogućih avetinja što ih je ljudska mašta ikada izmaštala. Jedino je mreža sitnih zvezda u njegovom telu sijala poput sablasne božićne jelke, valjda na taj način komunicirajući sa mnom. Naposletku je stajao iznad mene, nešto topliji nego malopre, a kroz transparentnu kožu se mogla videti upravo popijena krv koja se sada beše sasvim smirila, stopila s domaćinom. Čak je prestala da klokoće i prešla je u mirne tokove zverinjeg krvotoka. Zvezdani čovek pun ljudske krvi, ta bizarna misao mi je zadnja proletela kroz glavu.
Tama je donela puno toga sa sobom, a zaborav je bio jedini blagoslov. Dugo sam padao u dubinu nepojamnog ambisa nekog neprijateljskog kosmosa i tamo doživeo stvari za koje nisam siguran da želim da ih se ikad višesetim.
***
Memljivi pab sa natrulim drvenim šankom. Spolja se ne vidi, redovno ga lakiraju, ali se ljuspice slojeva laka stalno iznova pojavljuju i otkrivaju jadno stanje iznutra. Ko zna koliko li crva već jede tu dasku, a možda su to potomci crva koji su izjeli moju dragu pre mnogo godina, ko bi to znao. Navaljen na nesigurni oslonac, naručujem još jedan dupli viski od barmena.
Neka dva lika za stolom tik iza mene pričaju o stvarima o kojima nemaju pojma. To mi na trenutak skreće misli sa scene koju na dnevnom nivou preživljavam, svaki put sa jačim intenzitetom. Lakše je slušati dve pijane budale, nego ponovo biti u lokvi krvi usred mračnog hodnika, sa tim stvorom iznad glave. U lokvi njene krvi, koja je u sebi imala moju krv.
„Znaš li šta je ustvari ta zver? Ja ću da ti kažem, al nemoj se smeješ, važi? To ti je vukodlak, pravi pravcati! Ne gledaj me tako, razmisli. Napada samo žene koje imaju menstruaciju, popije im pola krvi tu na licu mesta, dok ostalo iscuri, a tela im odnese ko zna gde, da bi ih tamo proždirao. Kao kad kolješ svinju, ili tele, prvo ispustiš krv, razumeš?“ prvi od dvojice je obrazlagao svoju teoriju.
„Vukodlak, pa još i mesar, nije nego! A šta ćemo sa muškarcima koje je pobio, to se ne računa, a?“ onaj drugi se nadovezivao.
„Ne znamo da je on, niti jednog nije odneo sa sobom, to je neko drugi! Ovo je neki vukodlak koji mrzi žene, kao Džek Trbosek.“
„Dakle, Trbosek je bio vukodlak?“
„Ma, ne, budalo. Trbosek je bio psihopata i mason, jesi gledao film? Onaj doktor, Gal, kako se već zvaše, taj ti je ubijao žene u satanističkim obredima, ali je kraljevska porodica sve zataškala jer su i oni masoni.“
„Ne preteruj. Prvo, vukodlaci su romantičarske izmišljotine pijanih seljaka, pa posle napaljenih tinejdžera. Krvoslednik je nešto drugo. Šta on uzima? Krv, batice, krv. On je neka vrsta vampira. Ne baš kao Bela Lugoši, ili onaj Klaus Kinski. Više kao Maks Šrek, nešto onostrano.“
„Hoćeš da kažeš da je moja teorija o vukodlaku smešna, a zauzvrat nudiš – vampira?“
„Nešto kao vampir-vanzemaljac, ne baš pravi vampir. Ne mislim da beži od belog luka i verovatno glogov kolac ne pomaže.“
„Vanzemaljac? Ozbiljno? Draga, daj ovamo još dva bladi merija, ali njemu bez votke, samo mu metni naceđeni limun u paradajz!“
Simpatično je bilo slušati dva pijana štrebera kako razmenjuju naklapanja o stvarima u koje se nimalo ne razumeju. Da su videli i osetili delić onoga što sam ja, ne bi se usudili da reč prozbore o tome više ikada, verovatno bi u ludnici zavijali na svaki pun mesec, ili malo jači pljusak.
„Drugari, da li je slobodno?“ privukao sam stolicu i na sačekavši odgovor, na šta se trezniji pobunio.
„Samo malo, ko si ti? Ako si čuo šta ova budala lupa o vampirima i vanzemaljcima, to je zato jer piće podnosi k’o demon crkvenu bajalicu.“
„Ne, zapravo sam sklon da verujem da je njegova teorija bliža istini valjda zato što je pijaniji od tebe. Svakako priča o vukodlaku nikako ne pije vodu. Pa, nije svaki put u vreme ubistava bio pun mesec!“ odgovorio sam i naručio novu turu.
„Ja sam se zajebavao, on je mrtav ozbiljan. A, odakle ti znaš da je on u pravu, šta si ti, neki pandur?“ izgovori kurčevito, ali ga je moj ledeni pogled bez treptaja naterao da zauzme odbrambeni položaj. Sada mu je već strah bio prisutan u pogledu.
„Ne brini, nisam klasičan pandur. Možda sam neka vrsta inspektora, ili još bolje – lovca na čudovište.“ Neverica ga je svog preuzela i mogao sam da osetim kako mu krv ključa u venama. Topla, pijana krv.
„Ko si ti, prijatelju, kada tvrdiš da toliko puno znaš? Neki Van Helsing modernog doba?“
„Van Helsing je bio pička, ovaj izgleda kao zajeban tip.“ Umešao se i drugi, sada već blago trezniji.
„Može se reći nešto kao Van Helsing, ali ne i pička. Obojica ste me provalili. Hteo sam samo da vam kažem da ne izgovarate to ime, često se pojavi nakon toga. Prokletija nekako uvek čuje kad ga zovu.“ Smireno sam objašnjavao.
Nisam siguran koliko je potrajao razgovor s dvojicom nesrećnika, znam samo da sam se pred zoru zatekao sav pokisao i isprskan krvlju, pored njihovih leševa. Ponovo prekid filma i ponovo moje krvave ruke nad novom žrtvom zveri. Još otkako je ona otišla, to se dešava stalno, sa svakom žrtvom, a zakleo bih se da sam sanjao duboke prostore nepoznatog kosmosa u kojima sam se budio i pored prethodnih žrtava. U krvi nekih od njih sam čak plivao eonima daleko unazad, kada vreme prestaje da gubi smisao, a prošlost i budućnost se stapaju. Zver je uvek uspevala da mi promakne za dlaku, samo je ostajao trag njene neuhvatljivosti i gnusni zločini nakon kojih sam se kupao u mnogim lokvama krvi. Ne, nema reinkarnacije, ne mislim da sam živeo mnoge živote, sve vreme živim ovaj jedan, dok mi se svest rasteže i krivi kroz brojne vektore prostorno-vremenskih hodnika i gudura. Jedino me je njena smrt zaista vratila u ovo postojanje, koliko da postanem svestan da smo, kao ljudski rod, lovina sve vreme. Ne znam ni koliko je moglo proći od njene smrti, možda tek par desetina godina, đavo će ga znati. Samo znam da je tu oronulu zgradu zamenila moderna građevina, koja će završiti srušena, kao uostalom i čitav bastard od grada koji se povezivao u biomehaničku celinu sa nečim užasnim. Da, mislim na njega, vremenom je postao gradski egregor, a ja njegova senka koja ga u stopu prati, dok joj stalno izmiče prokleta drugost metafizičkog zla iz ko zna koje galaksije.
***
Pamćenje se vraća iz džepa potisnutih fobija. Nikada nisam želeo da ponovo proživim buđenje nakon padanja u ambis, gde sam jednu čitavu malu večnost sanjao nedosanjan kosmički san u kojem sam sledio crvenu nit sopstvenog postojanja, svoju krv i seme pomešane u crnoj materici univerzuma. Probudio sam se usred užasa koji, s ove vremenske distance, deluje smešno, ali tada me je sasvim slomio i učinio da jedna duboko skrivana priroda izađe iz mene. Krv je bila oko mene, a ja sam bio nasilno odvojen od mesta u kojem nikakve zemaljske brige nisu imale značaja, bačen pravo u svet niskih emocija poput ljubavi i mržnje, da patim za jedinom osobom prema kojoj sam ikada osetio trunku nečega ljudskog. Seme usađeno na mestu mog privremenog boravka je klijalo u meni, još uvek krhko i nesigurno, stidljivo se probijalo krčeći put kroz naslage ljudskosti koje su bolele. Kako samo boli biti čovek među ljudima u svetu patnje. I sva ta lepljiva krv dragog mi bića iz koje sam izrastao kao ponovo rođen, slučajnim odabirom od strane nečega što nikada neću razumeti, a što prepoznajem samo po hladnoći kojom ledi sve što životom pulsira, dok probira hranu među sasvim posebnim pojedincima.
„Momak, poslednji put te pitam, olakšaj nam svima. Šta se desilo sa tvojom verenicom? Da li si je ubio i sakrio telo? Ako jesi, na neki način ti se divim, to si majstorski uradio.“ Obraćao mi se glavni pub, koristeći klasičan postupak za saslušavanje tipova poput mene. Makar je verovao da sam od njih.
„I tebe impresionira tehnika?“ odvratih s napola odglumljenim oduševljenjem, koje sam, tobož, jedva uspevao da sakrijem. Sitne okice su mu zasijale kao u krmka kad nabije kurac u ženku. Imao sam ga, ali sam igrao njegovu igru.
„Naravno, na neki način sam oduševljen. I, znaš šta još?“ teatralno se okrenuo ka kameri u ćošku plafona, kočopereći se poput pauna, spreman da zada poslednju udarac i dobije priznanje pred svima. Jebalo mu se za moju dragu, za razliku od mene koji sam i dalje isto osećao, samo sa malo manje kohezije.
„Šta?“ uzvratih, i dalje nakežen.
„Uspeo si da iza sebe ostaviš još jedan mladi život. Njena porodica je zavijena u crno, nikada se neće oporaviti. Mlađi brat je proživeo traumu iz koje neće izaći do kraja života, a roditelji su nesposobni da povežu dve smislene rečenice. Deca iz komšiluka se više neće igrati u dvorištu, jer prolaze pored prozora koji ih podseća na tvoj zločin. Većina će se odseliti, ako imaju sreće da poseduju neki štek, prodaće sve i dodaće životnu ušteđevinu samo da se mrdnu sa mesta koje si opoganio zauvek. Da li misliš da ti se neko divi? Ne, druškane, nebitan si i jadan i svi gledaju da te zaborave što pre, razumeš?“ jedva je dočekao da završi trimfalnu tiradu, pošto je loše odglumio prelaz od iskrenog fana ka surovom kritičaru. Sada je, uljuljkan u hormone sreće, čekao moju reakciju. Ja sam samo ćutao i gledao ga pravo u oči, s izrazom potpune nezainteresovanosti.
„Dakle, šta imaš da izjaviš u svoju odbranu? Ovo je poslednja prilika za nekakvu nagodbu, dok te tužilaštvo ne uhvati u mašinu za mlevenje mesa.“ i dalje sam nepomično stajao, a on je taj koji je krenuo da pokazuje znake kiptećeg vulkana besa, baš ono što je od mene očekivao.
„Promašaj, inspektore. Među nama dvojicom, nisam ja taj koji je preosetljiv na kritiku, niti imam grandioznu predstavu o sebi.“ Gotovo, u tren oka je krenuo da me davi i hropće i brekće na meni, dok sam ga ja smireno puštao da me muči. Šta je moglo da krene po zlu? Jedino je Krvoslednik lično mogao da me spase, a i on je nešto kasnio, ako je verovati vremenu koje sam proveo u istrazi. Do tada se češće hranio.
Ubrzo su inspektora skinuli sa mene, a kako sam načuo, jedinicu za bihejvioralnu analizu su privremeno ukinuli. Drugi je došao odmah sutradan, bio je daleko smireniji i nije koristio napadne metode ispitivanja. Makar to nije radio na glup način kao njegov prethodnik.
„Ne mogu da Vas pustim, svi su dokazi protiv Vas. Ako i niste ubili verenicu, makar ste bili svedok. Ne mogu da procenim koliko ste toga videli, voleo bih da sarađujete. Za razliku od većine, ja mislim da ste letargični i nezainteresovani usled jakog PTSD-a, ne zato što imate neki od nezgodnih poremećaja ličnosti.“ Da, PTSD, bio je u pravu. Ali, na kosmički način, ne ovaj ljudski, koji drži emocije zarobljenim u prostorijama za mučenje. Moj ih oslobađa i pokušava da najuri tu gamad što dalje od mog bića. Nemamo naziv za takvo stanje.
„Voleo bih da mogu da Vam pomognem. Voleo bih da mogu svima da pomognem. Ali ne mogu…“ I nije me briga, s tim što je ovo poslednje bilo previše za dodati, slomio bih nadu ovog finog čoveka koji je mislio da nisam psihopata, već samo duboko pogođen jakom traumom. Tehnički, nisam bio sputan predstavama sebe, niti trigerima koji bi u meni okidali nekontrolisani bes. Bio sam iznad toga. Još malo pa sasvim slobodan tih napasti.
„Da li je Stela imala menstruaciju?“ zbunio me je ovim, ali mi je ubrzo postalo jasno. U momentu, shvatio sam još jedan delić istine. Premali za ono kroz šta sam tek počinjao da prolazim, ali za mene veliki poput univerzuma.
„Ne, gospodine. Bila je trudna. Treći mesec. I ostale su bile trudne. Kladim se da će i sledeće biti.“ Kao iz topa ispalih. Da, sve je imalo neke veze sa plodom u Stelinoj utrobi, zajedničkim trudom u koji smo uložili sate divljačkog seksa i puno supstanci za raspoloženje.
„Vi… sigurni ste da je bila trudna? Kako znate za ostale? To vas čini prvim na spisku osumnjičenih, ako se pokaže kao istina. Kod dve od pet nije potvrđeno, ali nije ni traženo, sve do sada…“ očekivao je da sarađujem, a ja nisam želeo da odbijem tog finog čoveka, tako prejako zaluđenog nebitnim stvarima.
„Sasvim sam siguran, ali ne znam zašto je to tako. Valjda zver njuši plodnu matericu, nemam drugo objašnjenje.“
„Kakva zver, gospodine? Pričamo o mrtvim ženama i serijskom ubici gorim od svih zajedno do sada. Molim Vas da to u vezi zveri ne pominjete više nikome, ako želite da se izvučete iz ovoga. Pustiću vam izvesnu prednost i usporiću rad tužilaštva na par nedelja. Tim pre što i sam verujem da nismo gotovi sa ubistvima. Ako niste ubica, to znači da ste, ili nevini, ili deo veće mreže ubica, što je takođe opcija.“
„Da, mreža, tako deluje. Nemoguće je da jedan sve radi sam, zar ne? Ostaju delovi tela, prosuta creva, izvađeni organi, ponekad samo tragovi krvi, kao u mom slučaju, čitava tela nestanu. Recite mi, da li su sve devojke bile u vezi sa nasilnicima? Ako i nisu, da li su začele dete sa ljudima koji imaju dokazanu nasilnu prošlost, ili su prevaranti, možda i ubice?“ odjednom mi je sinulo.
„Otkud sada to? Vas smo dobro proverili, nemate istoriju nasilničkog ponašanja, ne znamo da se neko ozbiljnije požalio na vas. Par kafanskih tuča u mladosti, ali ništa alarmantno. S druge strane, ostale proveravamo, iako u tome nismo tražili vezu. Sad vidim da je ima, jer svi su bili na neki način problematični, a većina su tukli žene. Niko nije osumnjičen, osim Vas, a sada više ni u to nisam siguran. Videćemo se uskoro, pazite kakva će vam biti sledeće izjava. Možda ću da zvučim neprofesionalno, ali molite se bogu da se uskoro desi još neko ubistvo, iskreno, samo to može da Vas izvuče nakon ove izjave.“ Pre zadnje rečenice je isključio snimanje na kameri.
„Biće, inspektore. Biće mnogo više.“ Ne znam da li me je više razgalila njegova unutrašnja uzrujanost kojom je u tom trenutku tako očigledno zračio, ili detinje poverenje u moje reči, koje je uzeo zdravo za gotovo bez trunke kriticizma u stavu i pogledu.
***
Tako su prolazile godine i decenije, poput najbržeg filaža koji bi se tek ponekad zaustavljao, ako bih ga fokusirao pažnjom za nekom trivijalnošću. Propio sam se, ponovo. Ne znam koliko je moglo da prođe, znam samo da me je ljubav prema njoj neko vreme držala na okupu, sve dok i poslednji atom te niske strasti nije sasvim iščileo iz mene. A onda se desilo nešto sasvim neočekivano. Nova opsesija u vezi Stele se javila, ovoga puta višestruko uvećana, dosezala je do neslućenih razmera krčila mi put u dubine tamnog kosmosa i osvetljavala najcrnje noći u kojima sam bazao slabo osvetljenim ulicama i pijančio po jeftinim barovima. Piće je pomagalo da se malo spustim uz velelepnih palata svog uma, čije su me novootkrivene moći u svakom trenutku sve više oduševljavale. Moje interesovanje je sada bilo uzvišene prirode, želeo sam da saznam šta se dogodilo, kao i da sakupim sve rasute deliće pamćenja, ostale negde po crnim rupama u kojima mi je stvor što sam ga sledio večito izmicao. Želeo sam njegovu brzinu i moć krivljenja vremenskih linija, njegovu snagu hiljada protuberanci najsjajnijih zvezda, kao i njegovu fleksibilnost kojom se samo senke i guste smese larvi negativnog postojanja mogu pohvaliti. Povremeno bih čuo klokotanje njegove krvi i sledio sam taj zvuk, najpomnije što sam mogao. Žudeo sam za moći i više ništa nije pomagalo, nikakvo pijanstvo nije moglo da me smiri, niti da mi utaži žeju za čistom kosmičkom gnozom.
I tada mi je sinulo, tokom jedne od predugih noćnih šetnji, baš kada sam bio nadomak starog mesta, na kojem je sve počelo. Ono što se u vezi nove zgrade nije promenilo je to da je i dalje bila stambena, a svetlo na drugom spratu je bilo upaljeno. Muška i ženska senka su se stopile jedna sa drugom, mogao sam jasno da čujem šta šapuću, to mi je bilo sasvim normalno, kao što mi je postala normalnom činjenica da već nekoliko decenija nisam stario ni sekundu i da mi je telo bilo sve vitalnije. To isto telo je počelo lagano da se rastače (nemam drugo objašnjenje) kada je mladić rekao dragoj da ostavi otvoren prozor dok on ide da se istušira.
Nisam siguran da li mi je pamćenje povratila sličnost te situacije sa onom kada je Stela otišla iz postojanja. Ili je to možda bio začetak novog života u devojci sa prozora, koja je to bojažljivo krila od ljubavnika koji se prečesto napijao i sebi dozvoljavao svakakve niskosti. Sve u svemu, on nije bio bitan, za razliku od mene u sličnoj situaciji. Po prvi put sam sreo ženu čija je krv bila slična mojoj.. I sada je valjalo slediti trag te krvi, pustiti da se život u zametku ovoga puta razvije, uz blagu intervenciju genetike koja nije baš sasvim ljudska. Zvanično, kažu da je doživela spontani pobačaj kada je zatekla verenika ukočenog od šloga, udavljenog u vreloj vodi velike kade. Obdukcija nije rađena, na njenu sreću, jer bi otkrili da je nesrećnik imao neprijatelja u krvi, usađenog od strane voljene mu osobe koja zamalo da mu rodi sina, da je ta čudna igra karusela kosmičke sudbine nije naterala da baš na tom mestu iznajmi stan. Ne onaj isti, ali sasvim sličan, sa skoro pa prekopiranim rasporedom prostorija.
Nakon toga sam konačno mogao da se smirim, osećao sam da je moj zadatak ispunjen. Naš sin je rastao neverovatno brzo i pokazivao je neke izuzetne sklonosti koje deca njegovog uzrasta nikako nisu mogla. Počeoo je da vežba borilačke veštine takoreći čim je prohodao, a u streljanu sam ga odveo prvi put kada je pronašao skriveni ključ i provalio moju kolekciju oružja. S obzirom da je tada video i set noževa odveo sam ga u lov i dozvolio mu da ubije svoj prvi trofej, a zatim da ga odere. Ciljao je tako da je jadan jelen ostao živ i svestan, tako da dobrim delom istrpi dranje kože naživo, ali je zato mali uživao. Kožu smo odneli mami na poklon, a od rogova smo izdeljali ukrase za kosu koji su se po potrebi mogu koristiti i kao bodeži.
Krv, čije klokotanje osećam u njemu je ista ona čiji sam zov osećao sve vreme, krv koju sam sledio i čija mi se svrha ukazala kada sam sreo Astru i tako pojačao našu drevnu lozu, čiji sam pripadnik postao kada sam prvi put video Zvezdanog čoveka, istu onu koja će dovesti do velikih promena u svetu. Do tada, gledamo kako nam dete raste i pripremamo se za ono što predstoji.
Autor: Dejan Sklizović