Između godina kada Tarzan vladaše istaknutim naslovnicama knjižara, a pre titanske pojave Gospodara Prstenova, bejaše doba rađanja novog fantazijskog pravca, kud se kosmički užasi preplitaše sa ljudskim zlom, mač stajaše spram magije, a vrela ženska bedra i snažne varvarske ruke povlačiše konce sudbine. Behu to dani uspona žanra Mača i Magije, čiji tvorac Robert Ervin Hauard na trošnim stranicama davno požutelih pripovedaka udari temelje velikih saga. Taj nam čovek dade ultimativni cilj svakog dečaka – iskonskog alfa-muškarčinu, mišićavog varvarina pustolova, Konana od Simerije. No, nekako se s razvojem i popularnošću ovog lika tokom decenija pastišarenja kroz romane drugih autora, kasnije i kroz stripove, sve do prvih filmskih adaptacija, animiranih serija i kasnijih video igara, uporno zaboravljalo i samim tim iz umova masa lagano nestajalo sećanje na pravi početak celog ovog divnog ludila. Prenebregavalo se da i pre varvarina beše varvarin, pre istorije istorija, da pre Konana beše Kul. Kul od Atlantide, prvi varvarski kralj. Divljačni heroj Turijanskog doba, eonima pre potonjeg Hiborijanskog sveta. Prognanik sa rodne Atlantide, rob na Lemurijanskim galijama, gladijator u arenama, pirat i bandit iz brda, koji utre sebi put do trona snagom svoje ruke – slično kao i Konan. No, da krenemo od početka.
Šture informacije prašnjavih hronika govore o Kulovoj Turijanskoj epohi od koje nas deli stotinu milenijuma. Beše to vreme kada se brdovita Atlantida još uzdizala nad smaragdnim vodama velikih mora. No, ova Hauardova Atlantida je bila primitivno, varvarsko ostrvo; ni izbliza napredna utopija drugih legendi. Atlantiđani, kao i njihovi potomci Simerijanci, ovde su proto-kelti. Jedna brutalna neoprostiva rasa koja priziva crni užas i crvenu smrt na ostatak sveta koji ne posmatra prijateljskim očima. Atlantida se nalazi zapadno od obala glavnog kontinenta Turije, a sedam carstava rasutih po istom su blistavi bastion civilizacije: Valuzija kao najveća među njima – „Grad Čudesa” – toliko velelepan da bi spram njega Rim u svom zenitu izgledao kao zaostalo seoce u džunglama Kongoa. Tu su još Komorija, Grondar, Tula, Kamelija, Verulija i Farsun. Istočno od Turijanskog kontinenta ležala su rasuta po okeanu Lemurijanska ostrva. I druge varvarske nacije su u blizini, pre svega Piktska ostrva koja su otprilike potonja severna Amerika u poređenju sa Turijom kao Evropom (Pikti su ovde zamišljeni kao Indijanci). Atlantiđani i Pikti se, naravno, ne slažu dobro. Taj krvavi vekovni sukob kao da je ostao u genima ovih naroda i u kasnijem Hiborijanskom dobu. Sedam carstava je drevno čak i u vreme kralja Kula. Nema podataka o njihovom osnivanju i verovatno ih prvobitno nisu izgradili ljudi. Oni koji se nazivaju „Stara rasa“ i dalje hodaju među ljudima – oni su viši a oči su im svetlucave, ali su inače humanoidni. Civilizovani deo epohe se često prikazuje kao žestoko dekadentan i istrošen godinama uprkos svom prividnom sjaju. Nacije su dobrano potkopane birokratijom i često bizarnom tradicijom, bar dok se ne pojavi varvarin Kul koji rešava da nema vremena za te gluposti. Ostatak ere i sveta nije BAŠ temeljno prikazan, ali opšti utisak je da je još primalniji od Hiborijanskog doba. Ima mnogo nenaseljene divljine. Neki delovi sveta kako je naglašeno u pojedinim pričama još uvek naseljavaju nepoznate predljudske civilizacije. Neka područja imaju majmune koji još nisu evoluirali u ljude (preci Hiborijanaca, glavne rase u pričama o Konanu, eksplicitno su opisani kao još uvek „snežni majmuni“ u ovom trenutku). Kako su Hauard i Lavkraft bili dobri prijatelji, i često dopunjavali mitose jedan drugom, nema sumnje da nasumična Lavkraftijanska drevna i zla/nihilistička bića verovatno pretrpavaju daleki pejzaž.
Priče o Kulu, dakle, izvanredno su interesantne, bile vođene akcijom ili intrigama, ili dubokim vaganjima između realnosti i iluzije. Poetika i maestralnost Hauardovih opisa, koji u ovom trenutku svoje karijere privodi kraju brušenje svog zanata, izražene su do maksimuma. Priče imaju neke očigledne sličnosti sa Konanovim (prva priča o Konanu Phoenix on the Sword je bila masivno prerađena priča o Kulu s imenom By this Axe I Rule), no mnogo su više snu nalik i dosta čudnije, bez očigledne kulturalne analogije. Nedostaje im kasnija Hauardova postavka i ona temeljna izgradnja sveta, ali one čvrsto stoje samostalno. Ako ništa drugo, rekao bih da su više inspirisane narativom Lorda Dansenija (Chronicles of Shadow Walley) i više fokusirane u nekim pogledima. Sam Kul je veoma intrigantan lik, ćudljiv i introspektivan i često svezan osećajem smrtnosti i uronjen u teška metafizička promišljanja nasuprot isto ratobornom, ali hedonizmu sklonom Simerijancu. Iako pripada primitivnoj kulturi baš kao i Konan, on je daleko više naviknut na Valuzijansko (civilizovano) društvo i orjentisan da sačuva presto, a u nekoliko priča se bavi društvenim običajima ili onome što nalazi kao bizarna ograničenja. Pošto se većina priča dešava nakon što je on zauzeo tron, one se ne protežu tako široko i šaroliko kao one Konanove.
A i zašto bi? Ovo je ipak Kul!
Kul, koji nikada neće biti „od“ Valusije, bez obzira na to koliko dugo vladao Zemljom Čudesa. Kul, ledeno-sivih očiju, ali crveno-usijane naravi, pravi razjareni bik u kakvoj drevnoj porculanskoj radnji. Kul, varvarin u baršun umotanim misliocima i mislilac međ’ grubim varvarima, za koga površine zabranjenih jezera i čarobnjačka ogledala nisu barijere već́ pozivnice. Kul, koji po nahođenju otvara Pandorine kutije kao rođendanske poklone. Kul, koji uzvraća pogled Dubokog vremena i usuđuje se na stepenice koje vode do visokih, hladnih i kosmičkih perspektiva. Kralj koji filozofira mačem i zakonodavac postaje bojnom sekirom, kralj koji nas proganja, jer je i sam tako progonjen. Kul, koji ne beše samo usputna stanica na putu ka Konanu, već́ i sam po sebi nezaboravna destinacija – epopeja i sudbina za sebe.
Neverovatna je, međutim, ironija sudbine Hauardovih likova kada je njihovo oživljavanje na male ili velike ekrane dolazilo na red. Misteriozni ljudi-zmije koje možemo videti u Conan the Adventurer animiranoj seriji maznuti su direktno iz priča o Kulu. Tulsa Dum, inače moćni volšebnik sa golom lobanjom mesto lica (kasnije inspiracija za Skeletora) postao je arhi-nemezis Konanu u originalnom filmu iz ’82. godine. Elementi Konanovog ropstva, njegove slavne borbe u arenama i filosofski narativ takođe su dignuti iz priča o Kulu. Oštrica ironije postaje očiglednija tek sa dolaskom Kula na srebrni ekran; filmska adaptacija lika Kul the Conqueror 1997. godine je originalno počela kao treći film o Konanu, i bila je obrada Hauardovih priča iz vremena kada je Simerijanac vladao Akvilonijom. Dosta ovih elemenata ostalo je u filmu (iako je sam scenario iseckan i od njega nije ostala ni trećina) a sam lik Kula kojeg tumači Kevin Sorbo (Hercules: Legendary Journeys) više je Konan u svom karakteru nego sopstvena literarna inkarnacija. I tim bizarnim slučajevima, čini se, nikad kraja ni u neka skorija vremena: Solomon Kejn, iako dobar film, nema veze sa originalnim novelama, a pokušaj ributa Konana iz 2011. godine i sam Momoa koji je bio u glavnoj roli naziva „smokin’ pile of shit“.
No, ima li Kul šta da ponudi današnjoj publici? U post-GoT eri, koja se jednako neslavno završila kao i evo sada Veštac, smatram da budućnost filmskog i televizijskog sveta leži upravo u senkama prošlosti, bili to Barouzov Džon Karter sa Marsa, Lavkraftov Ktulu mitos ili Hauardove varvarske kreacije. Kul je više puta uspešno adaptiran na strip (Marvel/DarkHorse), i pre toga imao je svoje fanove a, Valke mi, ima ih i dan danas. Sva raskoš jednog izmaštanog doba kakvo je moglo postojati u pradavna vremena našeg plavog malog sveta, prisutna je u svoj svojoj raskoši. Ovakav jedinstveni spoj realnosti i fantazije gotovo je hipnotičan. Uz malo volje i truda, opojnost Hauardovih priča da se lako preneti na ekran, tako da verujem da ovaj potencijalni Howardverse može uspešno smeniti dve decenije jurnjave sa zmajevima i elfovima ili tinejdž čarobnjacima koji su, za mene, odavno svoje rekli. Što se samog Kula tiče, uz sve prisutne „treš“ kvalitete, eventualna ekranizacija bi ujedno bila i prilika za razbijanje svih stereotipa o mišićavim varvarskim junacima bez mozga i rukom lakom na obaraču (dobro, na potezanju sečiva) koje je Holivud tokom godina stvorio, čineći ovaj moćni žanr neozbiljno shvaćenim. A do tada, dragi čitaoci, priče su vam uvek na raspolaganju. Moja je preporuka da se čitaju u originalu (mogu se naći na Project Gutenberg sajtu), a kako ih naši do sada i nisu prevodili, drugih opcija zapravo i nema. Zato, naoružajte se maštom i samo napred. Neslućeno doba vas čeka.
A ukoliko volite unikatne ručne radove, posetite naše prijatelje na Epic Fantasy Shop-u.
Kaver art: Mark Brooks