Kinematografija Zemlje izlazećeg sunca daje nam obilje sjajnih filmova, koji nažalost ostaju nedovoljno poznati; to je pogotovo očito kada je reč o hororima starije produkcije. Japanski folklor mnogima od nas je stran, za razliku od pop-kulture te zemlje, koja je doživela međunarodnu popularnost. Stoga, verujem da su dela inspirisana starim Japanom i njegovim predanjima izuzetno zanimljiva svakom nipofilu.
U spoju tradicionalnog i modernog nastao je jedan od najvećih japanskih filmova svih vremena, Kwaidan (怪談), čiji je autor veliki Masaki Kobajaši. Sama japanska reč kaidan (arhaično kwaidan), označava priču o duhovima; u ovom filmu se obrađuju četiri folklorne priče u kojima natprirodno igra važnu ulogu. Žanr priče o duhovima jedan je od najstarijih; duh je jedan od arhetipskih motiva celokupne ljudske civilizacije.
Ovaj omnibus predstavlja sjajan spoj lokalnog (specifično japanskog) i univerzalnog (opšteljudskog); sa estetskog gledišta, u pitanju je fantastično, orgazmičko audiovizuelno uživanje, sa ogromnim brojem nadahnutih scena. Zaista, teško je naići na film koji je vizuelno upečatljiviji od ovoga; ne, u pitanju nije delo namenjeno zadrtim hororistima, nego pravim ljubiteljima filma. Potpuno se slažem sa jednim IMDb komentarom, koga ovde i prenosim:
„Kvaidan je jedan od veoma potcenjenih filmova: za njega niko nije čuo, ali ako ga pogledaš, nikad, ama baš nikad ga ne možeš zaboraviti. Neki segmenti određenim gledaocima mogu izgledati spori, i većina priča je krajnje predvidiva, ali moram reći da je u pitanju jedan od najlepših i najupečatljivijih filmova koje sam ikada pogledao.“
Kurokami (黒髪)
Iliti Crna kosa, prva od četiri nepovezane priče u ovom omnibusu. Protagonista je siromašni japanski ratnik, koji ostavlja svoju ženu ne bi mogao oženiti kćerkom bogate familije i tako stekao viši položaj; postaje bogat i moćan, ali je u novom braku nesrećan i sve više žudi za svojom starom ženom, koju i dalje voli. Nakon nekog vremena, vraća joj se u Kjoto; oni se tamo susreću i provode noć zajedno… Naravno, rasplet se lako nasluti (ili bar za moj perverzni um), ali… ljudi moji, kako je to fantastično izvedeno! Od svih priča, ova mi je bila najhororičnija; zaista, u poslednjem set-pisu postignuta je sjajna atmosfera anksioznosti, sa razigranom kamerom i izbezumljenim licem glavnog lika.
Yuki-onna (雪女)
Iliti Snežna žena; ovo je moj omiljeni segment filma. Njegovo vizuelno savršenstvo gotovo je neopisivo, počev od početnih kadrova snegom zavejane šume, kroz mećavu, pa sve do idiličnih slika ravnice i sela! Snežna žena predstavlja nešto najlepše što ćete da vidite na svojim ekranima. Priča prati mladog drvoseču, koji se sa svojim starim mentorom gubi usled mećave; susreću se sa snežnom ženom. Ona Mosakua ubija hladnoćom, a na dečaka se smiluje, poštedevši mu život pod uslovom da nikome, nikada, ne kaže za njihov susret. Kasnije, na putu, on sreće mladu Juki, koja putuje za Edo… ali tamo nikada neće stići. Devojka bez roditelja, bez ikoga svoga, udaje se za drvoseču… Rasplet već i sami slutite; ali, suština i nije u njemu.
Miminashi Hōichi no Hanashi (耳無し芳一の話)
Iliti Bezuhi Hoići; u pitanju je najduža i najambicioznija priča, koja obrađuje legendu o slepom sviraču bive, specijalizovanom za epsku priču o sukoba dva japanska klana; duhovi poražene strane ga neprestane, iz noći u noć, pozivaju da nastupa pred njima… Neću vam spojlovati; u pitanju je svakako najpopularnija storija, sa fantastičnom epskom scenom borbe i razrađenom pričom; fantastično! Pevanje drevnih pesama na japanskom stvarno izaziva žmarce (kao u Kurosavinom Krvavom prestolu); ovde je to sjajno upotrebljeno! Opet se vraćam na već rečeno, ali… Ovo. Se. Mora. Videti.
Chawan no Naka (茶碗の中)
Iliti U šoljici čaja; najkraća i najnejasnija storija, koja govori o piscu koji vidi lica u čaju. Prilično hermetično, nekoherentno; ne mogu reći da je ovaj deo uopšte moguće i razumeti… Ali, da li je to i potrebno? Samo gledanje je užitak, te je stoga dovoljno ostati na tome, bez pokušaja da se sve rastumači; nije li takav i život sam?