ŽANR: horor
ORIGINALNI NAZIV: DCEASED: Lovecraft Country
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
AUTOR: Met Raf
ZEMLJA: SAD
GODINA IZDAVANJA: 2016.
OCENA:
Sigurno već znate da sam veliki obožavatelj horora i mračne fantastike, pošto uglavnom i pišem o takvim izdanjima. Ovoga puta ću vam predstaviti Lavkraftovu zemlju, izdanje Čarobne knjige koja radi neverovatan posao, zadovoljavajući sve ukuse, ali posebno one fantastične. Iskoristiću priliku da im čestitam, zahvalim, i poželim da ne posustanu u svom dobrom radu.
E sad, sigurno svi znate i to da sam glavni urednik Autostoperskog vodiča kroz fantastiku. No, pre te grozno-divne ideje da postanem urednik koji se bavi fantastikom šta sam bio? Ne znate? Pasionirani čitalac svega šta mi padne pod ruku, a to što je veći deo toga bila fantastika je čista slučajnost, pa… sve ostalo su glasine i naklapanja. Zašto vam ovo pričam, to se pitate, zar ne? Bez brige sledi razjašnjenje. Otkada se bavim uređivanjem i uopšte ovim šta radimo, imam jedan problem. Nisam u stanju da budem samo čitalac, uvek su uključeni urednik, kritičar i recenzent. Da, da to je trebalo ovako, to je moglo onako – sve je moglo bolje. To može da potpuno uništi čitaoca u vama. Što je u mom slučaju bilo u poodmakloj fazi. Ali ova knjiga, ova knjiga je to razbila. Posle dugo vremena sam proveo noć čitajući dok ne pročitam. Nije u pitanju to da je knjiga savršena, ima svojih mana kao i svaka. Više je u pitanju da je ovo dobra priča, ono baš dobra sve sa pozadinskim dešavanjima. Svaki segment je pokriven, knjiga ima sve od jeze do čiste akcije. Dobro, ni ovo nije potpuna istina, nema ljubavnu priču, barem ne kod glavnih likova, i to je, zapravo, prijatno osveženje, knjizi to ni ne nedostaje. Uglavnom, sasvim sigurno nije džabe nagrađena, zaslužila je to. A što se mene lično tiče, zahvalan sam što mi je dospela u ruke, vratila me je čitanju. Što verovatno vodi i do toga da i vi publiko, i vi autori treba da joj budete zahvalni, dobijaćete više tekstova, i urednik u meni je konačno zaćutao. Eto imate i vi razloga za zadovoljstvo pored knjige koju vam preporučujem.
Met Raf – Prvi roman Fool on the Hill je napisao kao tezu iz engleskog jezika na univerzitetu Kornel. No, drugi roman Sewer, Gas & Electric: The Public Works Trilogy nije toliko dobro primljen. Tek sa trećom knjigom Set This House in Order: A Romance of Souls ostvaruje skok u karijeri. Roman dobija tri-četiri nagrade, između ostalog nagradu države Njujork za književnost. Sa četvrtim romanom, Bad Monkeys, već je postao ozbiljno nagrađivani autor. Ipak, peto njegovo delo, The Mirage, ponovo nije baš dobro prihvaćeno. Ali sve to nadoknađuje Lavkraftovom zemljom koja dobija nagradu Endeavor, i biva finalista Lokus i Svetske fantastične nagrade, uz nekoliko manjih priznanja – po ovoj priči snimaju seriju Džej Džej Abrams i HBO. Sedmi, ovogodišnji roman, 88 Names, tek treba da nam se dokaže.
Priča se odvija u Čikagu pedesetih godina, a glavni likovi su crnci ili obojeni. Tačnije, jedna porodica i njima bliski ljudi. Dovoljno je teško biti crnac pedesetih, dodajte još i magiju i saznaćete u kolikoj je Atikus nevolji. No, zanemarimo na sekund radnju i dešavanja unutar korica knjige, pročitaćete je i sami. Obratimo pažnju na jedan zanimljiv detalj u priči. Kada se Rubi pretvori u Hilari čini se da sa promenom boje kože može sve, čak i postati – stjuardesa. Hoću reči – taj neznatni detalj govori više o stavu prema ženama u prošlosti nego tomovi knjiga. Čitava knjiga je u fazonu vaspovaca. Što govori u prilog tome da je autor dosta autentično preneo tadašnju stvarnost na sadašnji papir.
Da rezimiramo, knjiga je brza, zanimljiva i lako se čita. Imate onaj osećaj da vas je uvukla u period u kome se priča odvija. Ipak, ima i nekoliko mana. Prva su imena (ovaj je rekao, onaj je uradio), to je možda nužno na engleskom jeziku, i čak se preporučuje od strane američko-britanskih urednika pod izgovorom da je to zbog audio knjiga. Lično mislim da je to samo izgovor, a da su čitaoci postali lenji da misle – treba im crtati, ali dobro. Sa druge strane, to je stilski užas na našem jeziku, i možda bi prevodiocima trebalo dati veću slobodu da ne prenose baš sva imena, posebno ne ona koja započinju rečenice. Računam da su prevodioci uglavnom filolozi, trebalo bi da se snađu sa izbacivanjem takvih stvari. Drugi, manji nedostatak je brzina – da gore jesam rekao da je to vrlina i jeste, ali kraj je zbrzan na dvadeset strana, zaista ga je mogao razvući na barem duplo. Plus jedna sitnica koja mi je zasmetala, prevoditeljka u fusnoti prevodi naslov Velsovog romana bukvalno, Vremenska mašina, a izdavač za koga radi prevod ga je izdao kao Vremeplov. Naravno, sve ovo moje cepidlačenje ne umanjuje količinu onog dobrog u knjizi, kao ni to koliko se meni lično dopala. Pošto je karantin ukinut otiđite do knjižare ili biblioteke i proverite moje navode, a mi se uskoro čitamo opet.