Ovoga puta ćemo zaviriti u svet knjiga. Kako je prostor za ovaj tekst ograničen, moraću da ispustim mnoštvo dela i da se fokusiram na najinteresantnije. Od „Kako da kakite na prvom sastanku“ do potpuno prazne knjige „Šta sve muškarci znaju o ženama“: lepeza raznovrsnosti je nepregledna.
Evo vam prvo malo zanimljivosti.
Titulu najmoćnije knjige sveta nosi „The Oracle“ (transkriptovana 2005) koju je preveo dr Markus Mandrak (ne znam da li je i Lotar učestvovao) a ilustrovao Simon Lavoe. A ko ju je pisao, nemamo pojma. Navodno je svetska statistika da je samo 11% knjiga u žanru fantastike na godišnjem nivou otprilike. Najprodavanija knjiga je Biblija a za njom slede „Citati iz dela Mao Ce Tunga“ i „Hari Poter“. Najzlobnijom knjigom sveta se označava „Mein Kampf“ („Moja borba“, A. Hitler). Najstarija zapisana knjigu koju smo izbunarili je „Ep o Gilgamešu“ koja je skup Sumerskih pesama i priča (2100 p.n.e) a koju su kompletirali Vavilonci (12 vek p.n.e). Knjiga sa najviše strana je knjiga „Gordana“ (Marija Jurić Zagorka, 8.768 strana) a za njom slede dela Prusta, Šmita i Povela (od 1.000-3.000 stranica). Prust vodi sa „Prisećanja na stvari iz prošlosti“ sa 9.609.000 karaktera. Kompletan opus „Miss Marple“ Agate Kristi je najdeblja knjiga u komadu sa 4.032 stranice. Najmanja knjiga na svetu je „Maleni Tedi iz Turnip grada“ koja je uklesana na kristalnom silikonu (70-100 mikrometara, Simon Frejzer univerzitet u Kanadi). Najteža u masi je „Buda i Darma“. Najtežim žanrom za pisanje smatra se komedija, romantična komedija, istorijska drama, horor komedija, dramo komedija, biopik i sportska drama. Najskuplje prodata knjiga je „Kodeks Leicester“ što je fansy ime za dnevnik Leonarda da Vinčija (koštala je poslednjeg vlasnika 53,3 miliona dolara). Najstarije rukom pisane a sačuvane knjige su: „Gutenbergova Biblija“ (1450-1455), „Book of Kells“ (800.g), „St. Cuthbert Gospel“ (???), „Garima Gospels“ (330-650), „Nag Hammadi“ biblioteka (3-4. vek), „Codex Sinaiticus“ (Sinajska biblija, 330-360), „Pyrgi Gold Tablets“ (500 p.n.e), „Etruscan Gold Book“ (600 p.n.e). Ako je zaista postojao, Mojsije je najstariji pisac sa svojim delima: Postanak, Egzodus, Levitikus, knjige Brojeva, Deuteronomija (1.300 p.n.e). Najstarije a do danas preživele knjige u originalnom izdanju u celini: „Diamond Sutra“ (11. maj 868. god., Britanska bibilioteka), „Regula Sancti Benedicti“ (Pravilo svetog Benedikta, 8. vek), „Codex Parisino- Petropolitanus“ (7-8. vek), „St…“ (nema naslov i nema vremensku oznaku), „The pseudo- Apuleius herbarijum“ (6-7. vek), „Garima Gospeli“ (390-570), „Codex Sinaiticus“ (330-360) i opet „Nag Hamadi“ biblioteka (3-4. vek). Postoje knjige povezane u ljudsku kožu.
Sanskrit se vodi kao najstariji jezik, Sumeri kao najstariji zapisničari, anđeli su se služili enohijan (Enochian) jezikom navodno, Isus je govorio aramejskim sa galilejskim dijalektom i, ma koliko bili različiti, sa pojavom pisma svi bismo nešto da pribeležimo. Tako danas dođosmo do najmlađeg jezika na svetu po nazivu Light Warlpiri u kome najstariji korisnik ima samo 35 godina. Što se nas tiče i ovde se upravo rađa jedan novi jezik pod nazivom Interslavic a osmislio ga je vandredni prof. matematike na univerzitetu u Pragu, Vojtech Merunka uz pomoć holandskog lingviste Jana van Steenbergena. Cilj je da se osmisli jezik koji bi bez učenja i problema razumeli svi Sloveni. Ovo su stvarali 10 godina i ako vas interesuje ukucajte ovo na net, jezik sa 37.000 reči iz 15 slovenskih jezika dostupan je svima. Pa, dobiše Sloveni svoj esperanto.
„The diving bell and the Butterfly“: Delo Džona Dominika Baubija nastalo je nakon što je ostao potpuno paralizovan. Zapravo samo levo oko mu je bilo u mogućnosti da trepće i on je ovu knjigu kompletnu „izdiktirao“ blinkajući stenografu koji bi mu svaki put nabrajao alfabet ispočetka za svaku reč i svako slovo te reči. Mislim da posle ovakve volje i želje ne postoji izgovor koji bi neko mogao da ima, zašto ne piše to što je započeo.
„The Rotters club“: Džonatan Coe je ovde strpao najdužu rečenicu engleske literature od čak 13.955 reči (kakva radost za urednika).
„Skakavac“: Julije Kortazar ima uputstvo za čitanje njegove knjige od 155 poglavlja. Možete čitati samo prvih 56 a ostalo ostaviti ili čitati kako vam volja, na preskok bez reda i razuma.
„S“: Knjiga J.J Abramsa i Daga Dorsta je skup razglednica, fusnota i pribeleški dvoje studenata koji pokušavaju da čitajući „Tezejev brod“ odgonetnu autora.
„The familiar“: Mark Z. Danielevski koristi različite fontove i layout tehnike da naglasi stanja, osećanja i situacije.
„If on the winter’s night a treveler“: Italo Kalvino je stvorio knjigu koja je zapravo o vama dok je čitate a ustvari je knjiga o liku koji čita knjigu pa sve dobija dimenziju ogledala u ogledalu.
Biblija: Originalna biblija se navodno nalazi u Vatikanu i prestavlja pergamentnu knjigu (4. vek) poznatiju kao „Codex Vaticanus“. Nemojmo smesti s uma da se oko ove tematike vodi pravi mali naučni rat jer postoje neke nađene u Turskoj ali i spisi sa obale Crvenog mora. Ove prve su navodno starije od one u Vatikanu a ovo drugo je set celog rukopisa sa umetnutih 12 strana originalno datiranog spisa za koji tvrde da je Hristov dnevnik. Predpostavka je da je ili neko prepisao to u više primeraka pa pocepao dnevnik na ravne časti kao potvrdu ili su tako probali da sačuvaju delo i potvrdu o njemu tokom progona. Rasprava će potrajati posebno zato što Vatikan slabo dozvoljava razgledanje po arhivama a nisu još prestali ni da se dure nakon pronađenog Judinog jevanđelja (koje su sakrili još 104). U njemu Juda kuka kako su apostoli izdali, kako Petar hoće crkvu i kako je rešio da se obesi od tuge kad je Isus navodno zaključio da jedino ako se samožrtvuje može da dokaže svoje verovanje. Ne bih da ulazim u tematiku ali ovo itekako bi promenilo stvar. No, mi ne možemo istorijski da se dogovorimo ni oko Obilića i Brankovića a sad ćemo oko Jude. Sporno je i jevanđelje datiranjem prigodno koje pripada Mariji Magdaleni, navodno. I koja potvrđuje Judu. Spisi sa Tibeta i ugravirani tekst o boravku sina Kleoptare i Cezara tokom sedam godina egzila po imenu Isus Nazarećanin (sad sam vam ubrzala da ne davim) dovela je do novog koškanja. Iako se uklapa u onih sedam godina gde ne znamo gde je bio po Bibliji em njegovo „volite nekog i neka neko voli vas“ liči na budizam pomalo u raspravi preteže njegova navodna rečenica da on polaže pravo na oba carstva. Šteta što nije lično rekao i koja. Kad sam pročitala čitavu studiju da je Kleopatra (nije to ime nego titula i mnoge su se ovako zvale) bila poreklom sa ovih prostora bilo mi je previše… ali je zanimljivo pa bacite pogled. A sve su to, pogađate, zakukuljili različiti spisi. Kako god, najstariji deo Biblije koji odvajkada stoji tu bez cenzura ili dopisivanja je svakako Ketuvim („Writings“) preuzet iz jevrejskog Tanakha i to je prva knjiga poezije u Starom zavetu hrišćanske Biblije. A koji je monah crtao „penis dudls“ karikature na marginama primeraka iz 13. veka ukrašene sa sve krasnopisom je već vanvremenska priča.
„Vojnićev rukopis“: Ova knjiga je dobrano unela pometnju, posebno zbog činjenice da je odgonetanje postalo javno uz popriličnu nagradu onome ko ga dešifruje. Ovaj rukopis (15. vek) podseća na katalog biljaka uglavnom. Pisan na potpuno nerazumljivom jeziku sadrži prikaze biljaka (preko 100 biljaka, moguće medicinskih ali i raznog neprepoznatljivog korenja), astronomskih i astroloških karti kao i veliki broj žena koje izgledaju kao da su u procesu kakve reprodukcije (s obzirom na poveće stomake i interakciju sa spoljašnjim cevkama i kapsulama). Knjiga je pripadala vladaru Rudolfu II od Nemačke (16. vek) a kad dopadne ruku antičkog trgovca knjigama Vilfreda Vojnića ostaje joj naziv koji danas koristimo (1912). Original se nalazi u Beinecke biblioteci na Jejlu ali svoju kopiju možete nabaviti preko Amazona. Dugo se nagađalo da je ovo delo engleskog filozofa Rodžera Bakona no istraživanja dr Montemura i njegovog tima koji su se služili kompjuterskom pretragom jezika predlažu Meksičko poreklo. Ovih 240 strana je i dalje misterija iako jedno n.n. lice tvrdi da je pronašao u brdima Turske starca koji poznaje ovaj jezik i da je on verovatno poslednji na svetu koji njime govori. Pa požurite, nagrada je velika.
„Codex Serafinus“: Ovih 360 strana je originalno štampano 1981. godine i prestavlja ilustrovanu enciklopediju (autor je i ilustrator). Italijanski umetnik Luiđi Serafini je želeo da ovekoveći osećaj dečaka koji prvi put vidi enciklopediju sa slikama a ne zna da čita. Na Oksfordu (2009) je objasnio da je reč o automatskom pisanju bez značenja njemu poznatom, samo osećaj koji ga vodi. Možete je kupiti preko neta pa prosudite sami a ilustracije su…pa…vrlo čudnovate u najmanju ruku.
„Codex Rohonk“: Nemamo pojma ko je ovo pisao (Mađarska, 16. vek, 448 strana), gde ju je originalno pisao i naravno o čemu uopšte govori ova knjiga jer je napisana na misterioznom alfabetu od 200 simbola. Ilustracije se kreću od prikaza vojnih obračuna do religioznih simbola (hrišćanstva, islama i hinduizma). Najzadržanije teorije porekla svode se na Indiju, Sumeriju ili drevnu Mađarsku. Kopija je dostupna ne netu pa izvol’te.
„Codex Mendosa“: Ovaj tekst je ispratio dugi krvav pohod na carstvo Asteka. Španci su ovu regiju proglasili svojom u konkvistadorskim osvajanjima a Antonija de Mendozu su postavili za novoupravitelja. Prvo što je ovaj baksuz izveo je da se starosedeocima oduzme svaki predmet, isklesan kamen ili bilo šta slično i pošalje za Španiju. Taj brod su napali francuski gusari, pobili sve živo na njemu a spis je odnet sa tovarom blaga. Tek 1533. pronalaze ga na dvoru francuskog kralja da bi tokom narednih godina kružio Evropom. Godine 1831. ponovo je video svetlo dana iz podruma Bodleian biblioteke. Spis je podeljen na tri dela. U prvom je rodoslov Astečkih kraljeva, drugi je lista meksičkih gradova koji su plaćali porez a u trećoj je opis svakodnevnog Astečkog života. Slike u spisu su oslikali Astečki robovi. Ovaj spis je delo španca na uvid njegovoj vladi i priznaćete ironično koliko god da su hteli da ih iskorene upravo je jedan Španac svojim delom o njima obavestio ceo svet.
„Časovi plesa za napredne koji su u godinama“: Ovde je verovatno misteriozniji urednik nego pisac. Priča ko priča govori o ostarelom čoveku koji sreće u centru grada 6 žena koje se sunčaju. I počinje da im priča svoju životnu priču. Ovaj češki roman (1964) ne bi mnogo izazvao pažnje da nije napisan…u samo jednoj, neprekidnoj rečenici na 128 strana. Autor je Hrabal a ova knjiga nosi titulu „najbolje knjige koju niste pročitali“.
„Smitfildov zakonik“: Ovo je kolekcija kanona (crkveni zakoni, 13 vek) pape Gregorija IX. Moguće da je u svoje vreme bila uobičajena i prilično dosadna. No, bizarne islutracije je svrstavaju ipak u misteriozne knjige. Mnoge scene humanoidnih zečeva, nešto što liči na srednjevekovnog Jodu, jednorozi koji se tuku sa medvedima, krajnje čudno prikazani ljudi ili životinje u još čudnijim poslovima, guske koje jedu vukove…Šta bi monasima da ilustruju mačke koje ljude love strelama ili ljude koji sami sebi seku noge…probajte da otkrijete sami.
„Knjiga Sojge“: Prvi ju je pronašao matematičar i okultista Džon Doe (16. vek, Elizabetin dvor) a onda se zagubila sve do 1994. kad su je akademici izbunarili u Britanskoj biblioteci. Na 200 strana su čini i instrukcije za prizivanje demona, izvođenje magijskih rituala, astroloških ideja i mnogo toga što niko nije svrstao ni pod koju temu. Kad ju je pronašao (1551) Doe je prvo obezbedio medijuma da prizove arhanđela Urijela da mu je odgonetne (znam, znam ali tako su zapisali). No, Urijel je pojasnio da je ova knjiga data Adamu i Evi u Rajskom vrtu ali da prevod traži od arhanđela Mihajla jer je on stručniji sa tim jezikom. Kako Doe nikad nije uspeo da doda Mihajla za prijatelja niko ga nije preveo a posle je bio izgubljen eto tih 500 godina. Većina teksta je pisana na latinskom i to nije sporno za razumeti ali u njoj je i preko 40.000 simbola raspoređenih na 36 tabli koji izgledaju kao kakav kod. Ovaj put vas ne šaljem da tumačite jer kažu da ko god je uspeo u tome umro je u roku od 2,5 godine. Postoje samo dve kopije pa cenim da je šansa da slučajno nabasate na njih vrlo mala.
„Codex Gigas“: Poznatija kao Đavolova biblija (ili vam u slobodnom prevodu veoma velika knjiga) je najveći pretekli srednjevekovni ilustrovani manuskript na svetu. Duga je 92 cm. Ima ne baš romantičan naziv jer se upravo ovaj dasa proteže preko celostranog portreta sa sve detaljnim opisom legende vezane za njega. Možete je pogledati u Nacionalnoj biblioteci Švedske sa sve analizama raznih akademika ili na sajtu Svetske Digitalne biblioteke gde su je prezentovali vrlo detaljno.
„Rig Veda“: Ovo je zapravo skripta iz Hinduizma ali datira negde između 1500-1200. p.n.e pa se smatra najstarijim očuvanim kompletnim religijskim tekstom.
„120 dana sodomije“: Delo Markiza de Sada (koji nije ni markiz ni pisac ali to vas čeka u tekstu o okrutnim aristokratama pa da ne dužim) sa izopačenim prikazom seksualnih orgija nad otetom decom što tuđom što sopstvenom četvoro pripadnika visoke klase. Ne samo da je videla svetlo dana sa krajnje bolesnim ilustracijama i tehnikama u opisu nego je to obelodanjivanje izveo jedan psihijatar a ovaj začetnik pojma sadizam se kasnije našao i u pisanju komada za teatar ali o njemu posebno.
„Priča o Vivian devojčicama“: Autor je Henri Darger, domar iz Čikaga za koga niko nije ni znao da je pisao bilo šta. Kad je preminuo njegov stanodavac je pronašao ovaj rukopis („The story of the Vivian girls, in what is known as the realms of the unreal, of the Glandeco-Angelinian war storm, caused by the child slave rebellion“, da – ovo je naslov). Na 1.500 strana u komadu ovo su čudne, fantastične avanture sa preko 300 akvarel i mozaik ilustracija dece i polu ljudskih kreautra od kojih je najveća u promeru 3.04 metra. Autor je živeo u skučenoj garsonjeri preko 40 godina nikad ne otkrivši ovo.
Vox Populi: Ovo je kolektivna knjiga jednog naroda. Zbirka mitologije i istorije Maja u koju tokom vekova su novi naraštaji dopisivali sve i svašta pa sve do sredine 16. veka. Dominikanski sveštenik Francisko Ximenez ušetao je u samo srce ove kulture i započeo prevod u dva stuba stavivši originalni tekst na jeziku K’iche’ i španski prevod. U prevodu ovo je „Book of People“ (meni je ovo dvojako pa ću ostaviti ovako), a zahvaljujući njegovom izboru uređenja danas imamo uvid u originalni spis. Inače knjiga počinje samim postankom sveta.
„Prodigiorum ac ostentorum hronika“: Napisana je 1557. godine od strane francuskog humaniste Konrada Likonštajna. Nalik enciklopediji, knjiga opisuje događaje od vremena Adama i Eve preko poplava, katastrofa, meteorskih kiša (sa sve Halejevom kometom) pa do morskih čudovišta, NLO-a…U njoj je preko 1000 rezbarija gore opisanih fenomena. Postoji još po koja kopija a ako je nađete na sajtovima za prodaju retkih knjiga moraće odvojiti ozbiljnu sumu novca.
„Riplijevi svici“: Kad je Isak Njutn gvirnuo u svet alhemije vrlo ga je privukao rad ser Džordža Riplija (15. vek), pisca koji je kreirao jedan od najčuvenijih spisa na temu okultnog. Najpoznatiji deo je Enigma koja sadrži recept za pravljenje Filozofskog kamena koji navodno sve živo može da pretvori u zlato. Kako su originalni spisi mahom izgubljeni tokom vremena, umetnici (16. vek) su pomogli da se delimično rekonstruiše i danas imamo takvih 12 kopija. Najveći je dug 6 metara sa divnim šarama u ukrasu i ilustracijama.
„Gadsby“: Sem imena autora Ernesta Vinsenta Vrajta u čijem imenu se na koricama vidi slovo E nigde u knjizi ga nećete naći. Autor se služio rečima koje prosto nemaju slovo E.
„Alfabedska Afrika“: Volter Abiš ima poglavlja sa alfabedskim redom. Prvo poglavlje koristi reči na slovo A a drugo recimo na slova A i B pa tako redom…Možete misliti gomile ljudi na isto slovo kako tumaraju Afrikom pa sad vi pohvatajte tematiku.
„Fineganovo buđenje“: Džejms Džojs ovde ima delo koje počinje od polovine rečenice da bi nastavkom te iste završilo. Različiti jezici nam predstavljaju različite nivoe sanjarske logike.
„bababadalgharaghtakamminarronnkonnbronntonnerronntuonnthunntrovarrhounawnskawntoohoohoordenenthurnuk!”
„Protiv prirode”: Joris- Karl Hajsmans je autor knjige o francuzu koji je u deluziji da je aristokrata. Nema drugih likova ni radnje samo opis ovog nesretnog lika. Sem možda mrtve kornjače koja je preminula kad je pokušao da je optoči „dijamantima” po oklopu.
„How it is”: Semjuel Beket ima specifičnu formu ali ako ste mislili da je „Čekajući Godoa” jedini roman tog tipa, prevarili ste se. Ova knjiga govori o dva ortaka koji čuče u blatu. Zapravo jedan puzi kroz blato, sreće tog drugog (valjda ga je zaista sreo) i tu neko vreme se druže. Onda ga ostavlja i bez puzenja izlazi. Predpostavljam da ima dublju poentu ali opet…
Knjige koje smo izgubili tokom vremena zauvek:
“Inventio fortunate arctic logs”: Sredinom 14. veka nepoznati monah (jer kako drugačije, je l’?) je napravio smelo pionirsko putovanje. Krenuvši od Oksforda (Engleska) otputovao je čak na Artički krug i postao jedan od prvih evropljana koji su dokumentovali ovo mesto. Ovo delo je prikazao kralju Edvardu III (zapis, 1360) a onda je originalno delo nestalo sa svih svojih 6 kopija. Jakobu Knojenu je neki drugi monah prepričao ovo po sećanju a flamanski autor je to probao da prenese kao deo svoje knjige „Itinerarum“ (1364). A onda je i ta knjiga nestala pa je kartograf Gerardus Merkator (16. vek) se dokopao neke pretekle kopije i stavio je u svoj Atlas (1569) sa jasnom naznakom Severnog Pola.
„In the midst of the four countries is a Whirlpool, into which there empty these four Indrawing Seas which divide the North. And the water rushes round and descends into the Earth just as if one were pouring it through a filter funnel. It is four degrees wide on every side of the Pole, that is to say eight degrees altogether. Except that right under the Pole there lies a bare Rock in the mist of the Sea. Its circumference is almost 33 French miles, and it is all of magnetic Stone.“
„Margites“: Nije Homer napisao samo „Ilijadu“ i „Odiseju“ već i ovu pesmu-komediju (negde oko 700 p.n.e). Priča govori o liku koji sve radi naopako, upropasti sve što dohvati a šta se desilo sa njim ostaje misterija jer je izgubljena. Ono što naslućujemo, saznali smo iz Platonovog zapisa da je „nesretnik znao mnogo stvari ali svaku pogrešno“ i „da nije znao da li muškarac ili žena rađaju“ kao i to da se „plašio da legne sa svojom ženom zbog ruganja okline da je bio loš…prema svojoj majci“. Ostali su samo fragmenti poput komično uveličanog penisa zaglavljenog u toalet.
„Cardenio“: Tokom 17. veka širila se ideja romana. Među prvima se pojavio širom Evrope „Don Kihot“ (prodat u preko 500 miliona primeraka) koji je inspirisao Šekspira i on nabavlja primerak (1612). Šekspir stvara „Kardenia“ verovatno misleći da ljudi koji gledaju predstavu ne čitaju knjige i obrnuto. Ipak nekoliko tragova govore da je Kardenio priča za sebe. Iz kraljevog trezora je izvučen spis pod nazivom „Cardenna and Cardenno“. Onda se za autora prestave postavljao Hemfri Mousli (1727). Zatim Levis Teobald štampa „Double Falsehood“ u kome tvrdi da je sakupio tri pređašnja rukopisa u jednu prestavu. Izvesni Geri Tejlor je proveo 30 godina pokušavajući da odatle razdvoji ova tri pisca u tekstu. Pritom sva tri se vode kao originali pa je ova misterija nerazrešiva, za sada.
„Džekil i Hajd“: Fani Stivenson je bila veliki kritičar svog muža pa je nakon što je on posle jedne noćne more izazvane kokainom napisao ovaj draft isti i spalila. Bila je kivna jer je on tvrdeći da je napisao svoje najveće delo zapravo propustio da ovde unese onu unutrašnju borbu (poruku ili pouku, konflikt ljudske prirode) a ne samo metamorfozu fizičkog tipa. I tako je nakon što je o tome pisala prijatelju W.E. Henliju spalila 30.000 reči koje je ovaj napisao za samo tri dana. Mogu misliti te njegove radosti tim činom, no seo je i napisao ga ponovo poslušavši njen predlog.
„Roman od prvom svetskom ratu“: Ernest Hemngvej je decembra 1922. godine čekao svoju dragu ženu Hadlej da iz Pariza dođe u Švajcarsku gde je on kao inostrani dopisnik izveštavao „Toronsto staru“ sa Mirovne konferencije u Ženevi. Ona je ponela sa sobom i sve Ernestove nedovršene rukopise. Pre nego će voz krenuti sišla je sa voza po vodu ili tako nešto i torba sa tim je nestala. Ernest je u najmanju ruku dobio nervni slom jer su čak i indigo kopije teksta nestale sa tom torbom. Ubrzo se razvode a očevici su tvrdili da je izgledao kao da mu je sve pomrlo. Nikad se nije oporavio od toga, pio je kao smuk. Iako ih je ponekad pominjao nije precizirao o čemu su svi oni bili.
„Duplo ogoljavanje“: Silvija Plat (20. vek) je ovu svoju knjigu smatrala vrlo šaljivom. („Double take or the interminable loaf“, 1962). Ovih 130 strana rukopisa ostao je da stoji napušteno kad je 11-og februara 1963. godine sebi oduzela život. Možemo samo misliti šta je smatrala „šaljivim“ kad znamo da je njen suprug bio preljubnik a ovaj tekst upravo govori o tome. Ted Hugo priznaje da je spalio sve njene dnevnike da deca ne bi patila (ili saznala) i grozničavo je tražio nestali rukopis za čiju krađu je okrivio njenu majku. Nikad ga nije pronašao a nisu ni ostali.
„Enciklopedija Yongle“: Dolazi nam iz Ming dinastije i vrlo je nesretna priča o uništenju velikog dela. Čak 1.000 godina pre nego je Evropa osmislila papir, Kinezi su već crtkali po nečem sličnom a 700. godina pre Gutenberga imali su i štamparsku presu. Vladar Jongle naređuje da se prikupi i odštampa skupina tekstova (1403. godina) koja sadrži 8.000 spisa od medicine preko nauke pa sve do kulture (23.000 svitaka sa preko 11.095 tomova u veličini od 40 kubnih metara dok je samo sadržaj pokrivao 60 tomova). Kad je završena, pohranjena je u Zabranjenom gradu. Godine 1557. kad je nestala napravili su novu kopiju da bi ista planula tokom pada dinastije Ming. Veruje se da je kopija pokopana u grobu vladara Jiajinga ali kako su od pet pronađenih carskih grobnica otkopali samo tri i nisu je pronašli držimo fige da je u nekoj od preostalih.
„Mrtve duše“: Nikolaj Gogolj je bio paranoidni hipohondor koji se plašio smrti. Skoro je završio ovo delo inspirisano Danteovim „Infernom“ kad je kao terapiju dobio popa Matveja Konstantinovskog i strogi post. Savet sveštenika je bio da Gogolj sve što dovrši spali i da se strogo ispoštava. Dovršio je ovo delo, spalivši ga upao je u tešku depresiju i preminuo nakon devet dana od gladi i groznice pod stresom.
„Izgubljeni Meksički kodeks“: Ostale su mnoge ruševine i pomenuti španski opis ali kodeks koji sadrži spise o Majama i Astecima su potpuno nestali. Oni koji govore o načinu života, ilustracije iz istorije i kulture pisane njihovom rukom. Samo 30-ak ih je preživelo. Zanimljivo da nisu sve sravnili Španci, vladar Itzcoalt je penjući se na društvenoj lestvici odlučio da istorija počne od njega isključivo. Čim se ustoličio svoju pretnju je sproveo u delo. A španci su samo dokrajčili posao. Postoji pored ovoga još samo izveštaj Diega de Lande kome je pokušaj pokrštavanja propao pa je detaljno opisivao sa kim ima posla.
A za kraj evo jednog zanimljivog lika iz istorije. Čoveka koji je pokušao da bude kreator najveće biblioteke (bar svog kraja) po uzoru na one mitološke. Samo u jednoj kupovini je nabavio 700 knjiga (Nuremberg, Božić 1521) da bi sutradan u Mejncu dokupio još 100. Hernando Kolon (Sevilja, Španija, 1488-1539) je pola veka skupljao i kupovao knjige. Nije ovaj lik za tekst o hordašenju jer je težio opštem dobru. Nije ga interesovala sadržina ni oblik pa je skupljao knjige, postere, pamflete, rukopise, objave sa krčmi, letke, spise, svitke,..Njegova ideja vođena bibliomanijom ga je nezaustavljivo vodila po svetu pa je ostalo zabeleženo da je u jednom danu posetio Rim, Bolonju, Modenu, Parmu, Turin, Milan, Veneciju, Paduu, Insbruk, Augburg, Konstancu, Basle, Friburg, Kolonj, Maštrikt, Antverp, Pariz, Poitiers i Burgos. Stigavši do 15.000 knjiga naručuje posebne police i kataloški ih svrstava po tematikama. Cilj mu je bio „mozak Španije“ ili „Univerzumska biblioteka znanja“. Bila je dostupna svima a danas je sačuvano 3.000 primeraka (biograf Edvard Vilson Li, „The catalogue of shipwrecked books“, štampa Harper Collins- 2018 kao i studija o ovoj biblioteci sa koautorom Hose Marijom Perez Fernandezom koju je štampala Univerzitetska štampa Jejla).
Na goodreads postoji kategorija „weird history books“ a ako odgonetnete neke od ovih misterioznih knjiga javnite…nije da nas ne zanima.
S ljubavlju Elena Alexandra