Leva ruka tame – Ursula Legvin

„Svetlost je leva ruka tame,
a tama desna ruka svetlosti.
Dvoje su jedno, život i smrt, što leže
zajedno kao ljubavnici u kemeru,
kao šake što su spojene,
kao meta i put.“

Uhvatila sam se u zamku, priznajem. Krenula sam sa pogrešne strane. Da se bavim onim šta je alat a ne suština; procesom, a ne proizvodom. I osetila sam da mi uporno izmiče ono šta, u stvari, želim da kažem.

“Leva ruka tame” je priča o suočavanju sa predrasudama i ličnom rastu, o izdaji i prijateljstvu, poverenju, o dualizmu unutar svih nas i dualizmu na svim nivoima. O potrebi za prihvatanjem i potrebi za celovitošću. O strahu od – drugačijeg. Sama suština izrečena je u navedenim Getenjanskim stihovima.

Zamislite diplomatu. Samo jednog. Na važnoj misiji na svetu koji su suštinski razlikuje od njegovog, na svetu čije vladare treba ubetiti da se pridruže labavoj galaktičkoj konfederaciji. Možda bi sama postavka trebalo da bude misija od više članova. Važna misija ne bi trebalo da zavisi od jednog čoveka i njegovih pregovaračkih sposobnosti, zar ne?

Upravo taj jedan čovek čini ovo delo većim od pukog ’političkog pamfleta’ ili još jednog ’društveno angažovanog romana’. Da se razumemo, (društveno angažovan) pisci, pa ni Ursula Legvin, ne mogu pobeći od toga da njihova dela ne sadrže dozu preispitivanja. Da ne iskoriste mogućnost da sprovedu (književni) eksperiment, da u drugom, jedinstvenom svetu opišu sopstveni, provere verodostojnost svojih verovanja i ubeđenja. Da ih izvuku iz konteksta, ogole od predrasuda i svega onoga šta magli pogled i da sagledaju ‘šta ako’. Da provere da li su uverenja, obrasci i mesto i položaj u društvu, odlučeni možda i pre nego što smo rođeni, zaista vredni toga da se njima vodimo i da ih tako zdušno branimo.

Vratimo se tom jednom čoveku koji čini veliku razliku. Njegova neprilagođennost je izraženija, i posledično, njegova usamljenost i njegovi strahovi, otpor su izraženiji. Kada me je Ursula uvela, bez mnogo okolišanja, u surovo hladan svet planete odredišta diplomatske misije, prva pomisao mi je bila kako mi glavni lik i nije za profesionalnog diplomatu. Nelagodno mu je, ne razume taj svet, krut je… zapravo, možda je bolje reći da ima otpor prema razumevanju tog sveta. A onda, iznebuha, saznajem i zašto.

Getenjani su ambiseksualni. Nemaju dominantne polne odlike, izuzev tokom nekoliko dana u mesecu, pa čak ni tada ne mogu da utiču na izbor sopstvenog pola. Nekome ko je došao iz sveta u kome rodne uloge predstavljaju jedan od postulata uređenja društva, takav svet predstavlja stravičan šok.
Nemoćan da prihvati činjenicu da rodne razlike nemaju uticaja, Dženli Ai, protagonista, ne uspeva da shvati ni nepisana pravila njihove kulture. Nemoćan da percipira svet oko sebe ne kao rodno određen, pa čak ne ni kao rodno neutralan već kao rodno sveobuhvatan, bori se sa strahom od izdaje, prevare, manipulacije. Dođavola, Dženli ne veruje ni Estravenu, jedinoj osobi koja mu zaista želi dobro!

U razmišljanju kako da oslovi Getenjane, opredeljuje se za muški rod. Ovde moram da napravim digresiju. Ovaj roman se može podvesti pod začetke feminističkog sf-a, revolucionaran za vreme kada je nastao (1969), ali je, između ostalog, pretrpeo kritike feministkinja upravo zbog upotrebe muškog roda, zbog preteranog sagledavanja androginosti kroz mušku perspektivu i autorka je bila prinuđena da se brani i obrazlaže svoje stavove.

Međutim, meni upravo taj izbor muškog roda, verovatno nesvestan, dodaje još jedan sloj priči. Dženli je svestan razlike ali podsvesno želi da stvari uvede u sebi znane okvire, i to što se (autorka) drži muškog roda samo potkrepljuje karakterizaciju. Mi ipak sagledavamo ovo društvo iz jedne određene perspektive. A Dženli, usamljen, zakočen sopstvenim nerazumevanjem, očajnički želi da zna na čemu je, da smatra Getenjane jednakima. On je ponosan što je muškarac, pa pregovarati sa sebi ravnim za njega znači pregovarati sa osobom muškog pola. Opravdavam ovu upotrebu jer smatram da bi roman, zasnovan na konceptu dualnosti koje se nadopunjuju, upotrebom recimo srednjeg roda izgubio mnogo jer bi se fokusirao na ono šta Getenjanin nije (jer neuter, srednji, neutralni rod nije ni jedno ni drugo), a ne ono šta jeste (oboje).

Dženli Ai kroz priču sazreva, bori se, osvešćuje svoje predrasude, pokušava da prihvati različitost, da razume, ukazuje na to da predrasude počinju i završavaju se na pojedincu.

“Vi ste izdvojeni i nepodvojeni. Verovatno ste u istoj meri opsednuti celošću kao i mi dvojnošću.”

Sa druge strane, nasuprot ukočenom Dženlijevom pripovedanju, upoznajemo se sa legendama i kulturama zimom okovanog sveta i njegovim sopstvenim problemima. I tu opet nailazimo na sukobe i na dvojnost, dvojnost suprotstavljenih kultura i religija (jedne nalik ’istočnjačkoj’ i jedne ’monoteističke’).

Iako nije bogata i nabijena radnjom, već više fokusirana na likove i na njihov način razmišljanja, Leva ruka tame je puna divnih, majstorskih rečenica i gotovo putopisnih opisa, uspeva da drži pažnju i tera na razmišljanje. I ne morališe previše – Ursula se nije ’upecala’ u zamku da izjavi kako bi svet bez rodnih razlika bio savršen. Možda Getenjani nemaju ratove, ali imaju spletke, podmetanja, slično ustrojstvo društava…, jednom rečju, suštinski se ne razlikuju mnogo od Zemljana. Možda poteže više pitanja i nudi više razmatranja nego što daje konkretnih odgovora, ali ovo delo predstavlja suštinski dobar spoj različitih aspekata, tj. perspektiva iz kojih autorka pokušava da sagleda temu: sociološke, antropološke, (zen)filozofske…

I da, ako nekome nije dovoljno ’savremena’, ako smatra da je moglo da se malo dublje uroni u svet ambiseksualnosti i androginosti, podsećam na godinu kada je napisana. Danas, kada se o seksualnosti raspravlja otvoreno i nazovi sve se zna, ono šta je nekada bilo ogroman iskorak, danas može delovati podrazumevano.

Još nešto. Znate li sva značenja imena Ai? Od biblijskog do onog kineskog i japanskog? 🙂