Mesec na jezeru – Mira Satarić

Voda teče. Mesec, čiji odraz pleše po nestalnoj, staklastoj površini, samuje na noćnom nebu, nepomičan.

Povetarac nanosi lak miris i opale latice trešnjinog cveta i ruži lepotu ove slike. Blede fleke kvare tamu odraza neba u vodi kao što ova slika uporno kvari moju zazen meditaciju1.

Ustao sam i protrljao zglobove. S godinama, sve mi je manje prijala hladnoća prolećnih večeri. Bolni i natečeni od reume, sve češće su me lišavali jedinog izvora prihoda, pa se i na drvima moralo prištedeti. I tako sam se vrteo u krug. Nisam mogao da radim ako su me zglobovi mučili, a mučili su me kad je hladnoća rezala kroz tanke drvene zidove, dok protiv hladnoće nisam mogao ako nisam imao novca.

Uzdahnuo sam i opipao okolo, u potrazi za štapom da prodžaram vatru pre nego sasvim zgasne i pružio šake ka slabašnom izvoru toplote. Baštenska koliba u svratištu na putu za Izu bilo je najbolje što sam mogao sebi da priuštim. Barem je bilo suvo i bio sam zaštićen od vetra, mogao sam da pojedem ponešto toplo, a mušterije koje su dolazile na konačište, radovale su se da me zateknu. Glas o mom umeću proneo se široko, pa su me vazda tražili, pa je moje umeće učinilo da se i moji domaćini nađu na dobrom glasu. Ali sporazum je važio samo dok sam mogao da masiram. Protrljao sam ruke i zadovoljno zaključio da su se zglobovi dovoljno razmrdali da me ne izlože nesnosnim bolovima. Nisam još bio spreman da sa slepog masera pređem na slepog prosjaka. Jedva sam se i na ovu prvu promenu navikao.

Blede latice kvare lepotu putujućeg Meseca. Povetarac nanosi još latica i okrećem se, nezadovoljan. Rasute poput snega latice blistaju i po tamnoj kedrovini od koje je sazdan most. Ugledao sam je u dnu, nestvarnu prikazu, u kimonou jarko crvenom i sa suncobranom sklopljenim u rukama. Od koga li je lik skrivala, pa da joj je bio potreban suncobran na mesečini?

Gotovo sam prečuo kucanje.

Makoto-san?“ glas je bio jedva čujan. „Gospodar Koići pita možete li da dođete, jedna gošća vas traži.“

Potvrdio sam da ću doći i uljudno odbio da me povede. Zadrhtao sam na ledeni dodir vetra. Proleće je, ove godine, teško uzmicalo pred upornim nanosima snega i leda, pa sam proklizavši dva puta u nekoliko koraka, prokleo sopstvenu tvrdoglavost. Čvrst stisak malene šake zadržao me je da ne padnem i treći put.

Trebalo je da mi dozvolite da Vas ispratim.“

Mnogo je bolje da sam padnem, nego da povučem i tebe, Hekima-ćan. Ko će mi onda donositi supu i čaj i sklanjati me kada se gospodarica ove kuće naljuti što me nema da uslužujem goste?“

Devojčica se nasmejala ali je stegla moju ruku jače. Primetio sam da joj je šaka jednako hladna kao i moja.

Gde si spavala noćas?“ upitao sam iznebuha.

Malo je popustila stisak.

Hekima?“

Prosula sam sake dok sam posluživala sinoć, pa me je Majka isterala da spavam kraj šupe sa drvima.“

Odmahnuo sam glavom. Nije mi se dopalo što ju je terala da je zove majkom.

Zašto nisi došla kod mene, nije mnogo toplije nego u šupi, ali makar ne duva?“

Majka bi se ljutila što Vas uznemiravam, Makoto-san“, glas joj je drhtao, tih i obazriv.

Podigao sam ruku i pomilovao je po kosi. Nisam bio srećan zbog načina na koji gazdarica postupa sa njom, niti sam se radovao sudbini koja joj je izvesna ukoliko ostane u ovoj rupi, ali ja tu nisam mogao ništa da učinim, bio sam samo slepac, u milosti vlasnika ove gostionice koliko i dete ostavljeno pre mnogo godina na njihovom pragu tokom olujne noći.

Ne uznemiravaš me, kćeri“, promrmljao sam. „Kada te ona gadura opet izbaci, slobodno dođi kod mene. Samo dobro zabravi vrata kad uđeš, da vetar ne uđe za tobom.“

Devojčica je zaustila da kaže još nešto kada se odozgo, sa gornjih spratova razlegao melanholični, kišnim kapima nalik zvuk kotoa2. Na trenutak, osetio sam se poput princa Genđija koga je ovim zvukom zavela misteriozna žena, bez i da je spustio pogled na nju. Devojčica je, međutim, povukla ruku i zadrhtala.

To je ona žena… Ovde je već četiri dana. Samo svira. Ne jede, ne pije, ne traži ništa drugo do toga da je niko ne prekida dok svira…“

Njena nelagodnost se prenela na mene i zadrhtao sam. Nisam, ipak, želeo da čekam na vetru, na tremu, pod njenim prozorima, bilo je kasno, hladno i bio sam gladan, a večeru je valjalo zaslužiti.

Hajdemo, odvedi me do nje.“

Magični zvuk kotoa zamro je istovremeno sa našim koracima kada smo stigli pred njena vrata.

Uđite.“

Glas joj je bio nežan koliko i lik koji se ukazao preda mnom. Osmeh tek u naznakama, delom prikriven iza lepeze. Oči jednako lepe ali hladne, duboke, tamne, nedokučive… vezujuće…

Zateturao sam se i oslonio o zid. Osetio sam Hekimine šake kako me stežu u panici i čuo njen šapat ali nisam mogao da razaznam šta mi govori.

Šuštanje kimonoa propratio je lagani hod.

Šta se događa?“

Oprostite“, promrmljao sam.

Soba je bila neuobičajeno topla i ušuškana. Činilo se da je nepoznata gošća zavređivala posebno ophođenje, pa sam lako dotakao Hekimu po ramenu da joj pomogne i pripremi prostirku. Spustio sam se na kolena i strpljivo sačekao.

Vaša kći je veoma posvećena“, promrmljala je žena kada nas je devojčica ostavila nasamo.

Hekima-ćan, nažalost, nije moja kći, premda bih voleo da jeste. Ona samo deli istu nesreću odbačenih.“

Pa ipak, privržena Vam je.“

Kao što rekoh, delimo istu nevolju. Da nema nje, moj mrak bi bio potpun.“

Po Vašim rečima, naslućujem da nekada niste živeli ovako?“

Uzdahnuo sam.

Možeš li da ne gledaš u lepotu? Noć u mraku da lepota bude tvoja, doveka…’ Naivno, obećavam da će mrak sakriti sve, kunem se svojim očima da je pogledati neću, da ću gledati dodirom i nikada nikome neću priznati da je bila moja. Smeje se na ove moje reči ali odvezuje svilenu traku sa svog pojasa i stavlja mi povez na oči.

Opali cvet se ne vraća na granu. Tako se ni moje oči neće vratiti, pa je besmisleno žaliti za njima. Kada vodu prospete s namerom, ne možete sud kriviti što je prazan.“

Ali“, nastavio sam osećajući pod prstima kako joj se krv vraća u žile i kako joj napetost popušta, „moj dodir vidi više nego tuđe oko. Drugi vide lepotu Vašeg lica i lepotu Vašeg držanja, ja vidim napor i muku koja lomi Vaše telo dok čuva tu lepotu. Dok neko vidi bele prste kako zanosno lete po žicama, moj dodir oseti bol od brojnih časova vežbanja nakupljen u zglobovima. Neko oseti meki dodir Vaše kože, a ja osetim strune poput luka zapete pod njom.“

Oseti, ne gledaj. Ne gledaj, oseti. Ali procep na svilenoj traci propušta tračak mesečine i mami me, mami me da virnem, da proverim, da li je njena koža uistinu mlečnobela ili je sve varka, šminka, privid. Da li je uistinu lepa, nežna kako moji prsti govore o njoj… Traka se uvija, svila klizi kao što ona klizi u mom naručju. Procep se pomera i ja nazirem obrise. Vrisak se gubi u vrisku, strast u užasu. Guram nakazno telo od sebe i posežem da strgnem povez. Poslednje što vidim jeste odvratnošću izobličeno sopstveno lice, tamnih duplji i shvatam. Užasnut, bacam traku i tonem u tamu.

Osetio sam kako žena pod mojim prstima tone u san, ali to nije značio kraj mog truda. Polako i strpljivo nastavio sam sve dok Hekima nije lako pokucala u znak da je vreme isteklo i da treba da pođemo. Ustao sam lagano i ostavio usnulu ženu da odmara, naloživši Hekimi da je pokrije i da razgori vatru u njenoj peći. Devojčica je sve obavila izuzetno tiho i brzo.

I kakva je uistinu?“ upitala je dok me je vodila nazad ka baštenskoj kolibi.

Veoma nesrećna“, izgovorio sam i pre nego sam promislio o tome.

Veoma je lepa. I ima novca. Zašto bi bila nesrećna?“

Pomilovao sam je po kosi i uzdahnuo. Neke stvari nisam mogao da objasnim detetu, posebno ne neželjenom, odbačenom i odraslom u bedi…

Je l’ te pustila u kuću?“

Mogao sam da osetim kako je odmahnula glavom iako nije progovorila ni reč.

Hajde, ima mesta kod mene uz ognjište. Meni je tesno da se baš tu smestim, ali za miša poput tebe biće taman.“

Vetar je stao i nije toliko hladno, ali je Mesec ove noći veoma uporan. Prevrćem se i okrećem i razmišljam o tome kako me nakon toliko godina nije napustio osećaj da ’vidim’ mesečinu. Osećao sam toplinu sunčevih zraka ali, mogao sam se zakleti, da sam i ovako, bez oba oka, mogao da vidim hladni sjaj Meseca kako mi prodire kroz kapke. Protežem se i prevrćem. Navlačim tanku pokrivku preko glave i nastavljam da kunjam dalje.

Vrisak me je probudio i naterao da se rasanim istog trenutka.

Makoto, Makoto-san!“ osetio sam dečije ruke oko vrata. Zagrlio sam je i… otvorio oči.

Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se naviknem na to da vidim, i još neko vreme na prizor pred nama.

Gde smo, Makoto-san? Gde su svi nestali?“

Pridigao sam se polako i osvrnuo oko sebe. Bašta je bila zarasla u trnje i šiblje, ribnjak zapušten i ogrezao u žabokrečini, gostiona je bila prazna, napola srušena i odavno napuštena zgrada o čijoj nameni je svedočio samo bledi natpis koji se ljuljao iznad ulaza. Od moje baštenske kućice ostao je samo delom krov i noseći stubovi, iako ozbiljno nakrivljeni. Povukao sam Hekimu za sobom, nerad da se zadržavam ispod slabe konstrukcije.

Gde su svi?“ ponovila je devojčica šapatom.

Slegnuo sam ramenima. Vetar je ponovo počeo da duva i unosi nemir u ruševine. Nedaleko od nas, čovek i žena silazili su putem.

Oprostite“, povikao sam za njima. „Znate li možda šta se desilo ovom mestu?“

Izgorelo je, ima tome nekoliko godina“, odvratio je muškarac. „Tokom jedne oluje udario je grom i spalio ga do temelja. Kažu da ih je to stigla kletva zato što su te noći našli nekakvo dete na pragu ali su odbili da ga uzmu sebi. Kažu da je zla sreća primati namernike tokom oluje. Biće da je zla sreća i ne primiti ih.“

Pogledao sam u Hekimu. Drhtala je i zurila u mene, prestrašena. U musavom, izgladnelom licu prijatnih obrisa nazirao sam poznate crte jednog drugog lica. Sklopio sam oči, pomilovao je po glavi i promrmljao.

Hajde, da pogledamo ima li čega vrednog da je preostalo okolo, kćeri. Valja nam krenuti dalje. Možda, možda je vreme da se vratim nazad u Kjoto, svojim roditeljima. Nemaju mnogo, ali biće za mene i tebe, Hekima-ćan. Od danas – Hekima Sato, ako se slažeš.“

Bacila mi se u zagrljaj. Uzdahnuo sam i pomilovao je po kosi. Svetlo moje tame.

Pogledao sam po ostacima onoga što je bila moja soba. Prašina je prekrivala sve i paučina se gnezdila pod krovom, ali su moje stvari bile netaknute. Na vrećici sa novcem, u kojoj je bilo tačno onoliko koliko sam u nju prethodne večeri stavio, nalazila se svilena traka jarkih boja. Oklevao sam pre nego sam je podigao. Na njoj, ležala je usamljena latica trešnjinog cveta.

1 Vrsta meditacije u zen budizmu

2 Tradicionalni japanski žičani instrument sa 13 žica i isto toliko pokretnih pragova. Svira se okidanjem pomoću palca, kažiprsta i srednjeg prsta.

 

Autor: Mira Satarić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.