Nedavno se u medijima pojavila vest o tome kako će biti urađena mini serija inspirisana klasikom kinematografije i naučne fantastike, filmom Metropolis iz 1927, što je koleginica Dobrila pomenula u svom nedeljnom pregledu dešavanja u svetu TV serija.
Tim povodom ću, kao osoba koja prati svet filmova, sa vama podeliti članak koji sam svojevremeno napisao za portal SF-Srbija, u kome su još neki od članova Autostoperskog vodiča kroz fantastiku imali prilike da ispolje svoje novinarske talente. Tog portala više nema, ali bez njega možda ne bi bilo ni Vodiča.
Članak koji sledi je prvobitno objavljen sredinom jula 2013, a ovde je sadržajno neizmenjen. Tako da izvolite se upoznati sa filmom iz doba kada je ovaj medij još bio malo dete koje je otkrivalo šta sve može da uradi.
Metropolis (Metropola, 1927)
Ako ste ljubitelji naučne fantastike, što cenimo da jeste čim čitate ovaj tekst, onda mora da ste čuli za film Metropolis. Ako niste ljubitelji naučne fantastike, ali jeste ljubitelji britanske rok grupe Queen, onda mora da ste čuli za film Metropolis. Ako niste ni jedno ni drugo, a i dalje niste čuli za film Metropolis, onda iskoristite ovaj tekst da se upoznate sa kultnim ostvarenjem svetske kinematografije i naučne fantastike, i sa filmom koji je bio prvi dugometražni predstavnik žanra – Metropolis.
Ako ste, pak, čuli za ovaj film, onda vam je verovatno jedna od prvih slika u glavi kadar sa ženom robotom, tačnije likom koji je i dan danas prva asocijacija za film – Maschinenmensch/Mašina-Čovek – koja jeste centralna figura filma, a u širem kontekstu prvi filmski robot. Ali krenimo redom.
Metropolis je film o distopijskom društvu budućnosti (radnja se dešava u 2026. godini, tj. 100 godina u odnosu na godinu kada je film sniman) u kojem široke narodne mase rade po ceo dan u nepovoljnim uslovima i do iznemoglosti da bi obezbedile lagodan život za malobrojnu elitu ovog društva. U takvom okruženju u prvi plan dolaze dva glavna junaka filma.
Freder je sin prvog čoveka i arhitekte Metropolis, koji živi u izobilju i zaštićen od spoljnih uticaja, što mu daje naivan i idealističan pogled na svet. Marija je žena iz radničke klase (mada njena pozadina nikada nije u potpunosti objašnjena u filmu), koja je propovednik budućnosti u kojoj će vladajuća elita (koju simbolizuje glava) i široke radničke mase (ruke) uz pomoć posrednika (srce) naći način da koegzistiraju zajedno. Freder neočekivano dolazi u situaciju da postane to srce i zajedno sa Marijom mora da se suoči sa silama koje pokušavaju da spreče ostvarenje proročanstva – Frederovim ocem Johom Fredersenom i naučnikom Rotvangom.
Metropolis je nemi film, a ceo je rađen u stilu ekspresionizma i obiluje sa dosta teatralnosti i vizuelnog simbolizma. Reditelj Fric Lang je hteo da stvori vizuelno upečatljiv film pa je, zbog svih efekata koji su korišćeni i same dužine trajanja filma, Metropolis po izlasku bio najskuplji film snimljen do tada.
Iako je dosta truda uloženo u vizuelne elemente filma, prilikom njegovog gledanja možete da steknete utisak da budućnost koju nam on prognozira nije toliko spektakularna, gledano kroz tehnološki napredak. S izuzetkom mašine-čoveka i gomile naprava u kući naučnika Rotvanga, Lang nam prognozira da ćemo mi za 10 godina i dalje voziti Fordove automobile (naravno crne), dok će našim nebom krstariti dvokrilni i jednokrilni klipni avioni nalik onima koji su već postojali i u dvadesetim godinama prošlog veka. Prognoza koja jeste smelija je da će se gradovi, poput Metropolisa, razvijati u visinu više nego u širinu, sa višim socijalnim staležima nastanjenim na njihovim višim nivoima, dok će niži socijalni staleži biti na nižim nivoima ili ispod zemlje.
Ali fokus ovog filma nije toliko na vizuelizaciji tehnologije budućnosti, koliko na uticaju tehnologije (industrijalizacija koja je dovela do procvata kapitalizma) na samo društvo. U tom smislu ovaj film koristi naučnu fantastiku kao žanr na isti način kao što će to decenijama kasnije raditi Filip K. Dik, samo sa fokusom na celo društvo umesto na pojedinca kao predstavnika društva. I to je ono što daje snagu samom filmu i zbog čega njegova poruka ima odjek i skoro jedan vek nakon njegovog nastanka.
Film takođe obiluje sa dosta biblijske simbolike. U takozvanom Klubu sinova, gde sinovi vladajuće elite uživaju u izobilju, postoji Večni vrt, mesto interakcije sa ćerkama vladajuće elite, koji u mnogome predstavlja Rajski vrt iz Biblije. S druge strane, Joh Fredersen upravlja svojim gradom iz Nove Vavilonske kule, dok Marija tokom skupa radnika prepričava biblijsku legendu o Vavilonskoj kuli kako bi ilustrovala jaz između vladajuće elite i radnika, i tako opravdala potrebu za posrednikom koji bi predupredio pogubni konflikt između ova dva staleža. Kako se radnja filma razvija pravi se i paralela sa Knjigom Otkrovenja, dok Freder doživljava lažnu Mariju kao biblijsku Vavilonsku kurvu, sve sa prizorom gde ona jaše na sedmoglavoj aždaji.
U pozadini filma
Da bi se bolje shvatile glavne teme i ideje koje se provlače kroz film i podupiru ga, treba shvatiti vreme u kome je sam film pravljen. Dvadesete su bile doba uspona trulog kapitalizma. Interesantno je da je film izašao dve godine pre kraha Njujorške berze sa kojom je počela Velika depresija. Inače, sama Nemačka (ovo je nemački film) je neposredne posleratne godine provela sa hiperinflacijom, kakvu smo pored njih samo još mi iskusili 1993, što je zajedno sa gorkim ukusom poraza i teretom otplaćivanja ratne odštete verovatno pomoglo da se u filmu slikovito prikažu bezvoljne radničke mase.
Dvadesete su bile i plodne godine za ideje o distopijskim društvima, sa čuvenim romanom ruskog pisca Jevgenija Zamjatina, Mi (idejnim prethodnikom Orvelove 1984-te), objavljenim 1924. Ovo ne treba da čudi s obzirom da se Oktobarska revolucija (Rusi su tada pratili Julijanski kalendar, pa je ime ostalo iako se po Gregorijanskom kalendaru revolucija dogodila u novembru) dogodila svega 10 godina pre izlaska filma koji se, kao i pomenuta knjiga, bavi razradom preovlađujućeg društvenog poretka do distopijskog stadijuma (komunizma u slučaju Mi).
Kontroverze
Obuhvatanje ovih tema su doprinele da se kasnije razvije kultni status filma, ali su bile i uzrok kontroverzi kada je on izašao. Ono što svakako zapada za oči jeste polarizacija radnika i industrijalaca, tj. vladajuće elite. Film je očigledna kritika tada aktuelnog oblika kapitalizma gde radnici i bukvalno i figurativno postaju deo mašine i tako gube svoj identitet i svrhu postojanja mimo potrebe da rade do iznemoglosti, dok su kapitalisti kroz lik Frederovog oca predstavljeni kao krajnje bezosećajne osobe kojima je profit jedina bitna stvar.
Ovo najbolje ilustruje deo filma u kome Freder dolazi kod svog oca nakon što je imao priliku da vidi kakvi su zaista uslovi u delu grada gde su radnici. Nakon što prisustvuje eksploziji mašine, zato što je radnik zadužen za njeno održavanje pao od iznemoglosti, jedino što brine njegovog oca jeste zašto informaciju o eksploziji nije čuo od svog asistenta Jozafata. Asistent kasnije biva otpušten kada poslovođa radnika donosi vest o njihovim tajnim okupljanjima, vest koju je surovi poslodavac očekivao da čuje od svog asistenta.
Film na neki način kritikuje i samu ideju revolucije kroz trenutak kada ogorčeni radnici, podstaknuti bodrenjem lažne Marije, odlučuju da unište mašine iako time ugrožavaju ličnu egzistenciju i dovode u pitanje sopstvenu budućnost, a koja je u filmu predstavljena kroz decu koju roditelji u revolucionarnom slepilu ostavljaju u gradu koji će da bude uništen njihovom akcijom.
Sama ideja o podizanju revolucije, koja se provlači kroz film, je takođe pipava u kontekstu vremena kada je film napravljen. Pored toga što je uticaj komunizma bio prisutan u Evropi, pa i u Nemačkoj, čineći koncept sam po sebi dovoljno kontroverznim, revolucionarne poruke filma su oduševile tvorca nacističke propagande, Jozefa Gebelsa, a preko njega i same naciste (zanimljivo je da su nacisti i komunisti u Nemačkoj tog doba gajili podjednaku mržnju prema buržujskoj klasi iako su bili ljuti protivnici), što je dovelo do toga da se Lang distancira od sopstvenog filma. Veza sa nacistima je kasnije dovela i do raspada Langovog braka, pošto je njegova žena Tea fon Harbo, sa kojom je i napisao priču filma, prihvatila nacističku ideologiju.
Film je izazvao kontroverze i u krugovima svog žanra. Pisac H. Dž. Vels je u kolumni u Njujork Tajmsu kritikovao neke nelogične pretpostavke filma, poput ideje da bi automatizacija dovela do veće iscrpljenosti radnika, umesto da je umanji, a ujedno i prozvao autore zbog neoriginalnosti i korišćenja elemenata Šelijinog Frankenštajna (1818), Karel Čapekovih priča o robotima, R.U.R. (Rosumovi univerzalni roboti, 1920), kao i sopstvene priče Spavač se budi (The Sleeper Awakes, 1910).
Neverovatna priča samog filma
Između inicijalnih kontroverzi i današnjeg kultnog statusa postoji zasebna priča koja prati film i koja ga čini prepoznatljivim koliko i ženska figura robota. Naime, originalna verzija filma iz 1927, koja je trajala 153 minuta, je prvobitno bila skraćena cenzurom, da bi s vremenom u potpunosti nestala. U jednom trenutku se čak verovalo da je okvirno četvrtina filma trajno izgubljeno.
Pored izvornog materijala, film je imao peripetije i sa autorskim pravima, kada su ona istekla 1953, zbog čega se pojavilo dosta različitih verzija koje su naknadno izdate. Takođe je sa vremenom izgubljena i originalna muzika za film.
Već 1975. godine je BBC imao verziju filma sa izmenjenom elektronskom muzikom, ali su ozbiljni pokušaji na njegovoj restauraciji počeli tek osamdesetih, sa pojavom verzije Đorđija Morodera iz 1984, a koja je imala dodat pigment i namenski urađenu pop filmsku muziku umesto originalne kompozicije. Ovi napori su filmu donele dve Razzie nominacije – za najgoru originalnu pesmu, Love Kills od Fredija Merkurija, i najgoru filmsku muziku za Morodera. Bez obzira na to, ova verzija jeste predstavljala prvi ozbiljni pokušaj da se film restaurira, i jedini ozbiljan pokušaj do 2002.
Uključenost Fredija Merkurija i grupe Queen, koji su tada već bili svetski poznati, je takođe nesumnjivo doprinela popularizaciji filma među novijim generacijama, ponajviše zahvaljujući spotu za pesmu Radio Ga Ga (1984), koji je isprepletan sa originalnim sekvencama iz filma, a sadrži i rekonstrukciju kontrolne table sa skazaljkama kojom u spotu upravlja Fredi Merkuri kao što to u filmu rade Džordži/radnik 11811 i Freder.
Kino Internacional (Kino International) je 2002. uradio drugi ozbiljan pokušaj da se film rekonstruiše, ovog puta sa originalnom muzikom. Naknadno je 2005. u Nacionalnoj filmskoj arhivi Novog Zelanda pronađeno 11 scena koje su nedostajale u filmu, da bi 2008. u Muzeju filma (Museo del Cine) u Buenos Ajresu bila pronađena kopija koja je bila u opticaju od 1928. Ovo je omogućilo da se film dodatno restaurira, da bi se 2010. pojavila njegova aktuelna verzija sa rekreiranom originalnom muzikom i ukupnim trajanja od 148 minuta.
Moderni uticaji
Film je nesumnjivo ostavio svoj trag na modernu naučnu fantastiku i kulturu uopšte. Mašina-Čovek je lansirao robote kao element filma naučne fantastike, a dalekosežnost uticaja se najbolje ogleda kroz lik C-3PO iz Zvezdanih ratova (1977), koji je inicijalno dizajniran po uzoru na Mašina-Čoveka (uticaj je još očigledniji u liku Dot-Matriks, koja je bila parodija na C-3PO u filmu Svemirske loptice iz 1987, a čiji se vizuelni izgled razlikuje od Mašina-Čoveka samo po ufrćkanoj metalnoj kosi i suknjici).
Ljubitelji Warhammer 40.000 sveta će u organizaciji Metropolisa da prepoznaju takozvane gradove-košnice (Hive Cities), koji u ovom izmišljenom (i takođe distopijskom) svetu još izraženije rastu u visinu, a nastanjeni su sa perverzno bogatom elitom koja živi u njihovim visokim kulama dok radnici, mutanti i sav društveni šljam nastanjuje nezdrava i opasna po život podnožja i podzemlja gradova.
Što se tiče moderne kulture, pored Queen, elemente i ideje filma u svojim spotovima su koristili i Madona u Express Yourself (1989), Vitni Hjuston u Queen Of The Night (1992), Nine Inch Nails u We’re In This Together (1999) i System Of A Down u Sugar (1999), između ostalih.
Van muzičkog sveta japanski ilustrator Hadžime Sorajama je svoju karijeru izgradio na slikama erotskih ženskih robota, od kojih je jedan krasio i omot Aerosmith albuma Just Push Play (2001). Za nas je interesantno da se u stripovima Borba, koji su izlazili za vreme Titove Jugoslavije, pojavljivao lik Joha Fredersena lično, dok je Metropolis bila tajna nacistička baza.
Film Metropolis je morao da sačeka početak ovog veka da bi njegov značaj konačno bio zvanično uvažen na kritičkom nivou. Film je 2001. uvršten u svetsku baštinu UNESCO, dok je Krug njujorških filmskih kritičara 2002. dodelilo kući Kino Internacional specijalnu nagradu za restauraciju filma. Empire časopis je 2010. film rangirao kao drugi najbolji nemi film, iza Baster Kitonovog Generala (1926), dok je u anketi Britanskog filmskog instituta iz 2012, Metropolis završio na 35. mestu liste najboljih filmova svih vremena.
Danas, u eri neizostavnih CGI efekata, čija je mogućnost vizuelizacije ograničena samo ljudskom maštom, i 3D tehnologije koja nas uglavnom guši sa scenama koje nemaju drugu svrhu osim da paradiraju tu tehnologiju, Metropolis predstavlja smeo i uspešan pokušaj da se žanr naučne fantastike prenese na bioskopska platna i podsetnik da iz dobro razrađene priče i preovlađujuće ideje mogu da nastanu filmovi trajne vrednosti.
Sve što možemo da kažemo na kraju je da Reditelj Fric Leng nije ni sanjao koliko će tehnologija da uznapreduje u filmskom žanru kome je on udahnuo život, ali će i on i film Metropolis u analima večnosti ostati zabeleženi kao prvi. I zato morate da znate za ovaj film.