Pod noćnim nebom, gotovo neprimetna crna mačka skakala je sa krova na krov, nošena nekim svojim mačjim mislima. Slaba ulična rasveta predgrađa je tek po nekada otkrivala njenu elegantnu pojavu. Sa krova, preko ograde, skočila je na zemlju, pa se pažljivo uvukla u podrum jedne kuće kroz pocepano staklo. U podrumu je čekalo nekoliko crnih mačaka iz kraja, okupljenih oko jedne sveće u centru prostorije.
,,Ponovo kasniš, Žućo“, oglasi se najstariji mačor među njima, bez jednog oka i pocepanog uva.
,,Eh, Slaviša, lako je vama kad živite u okolini. Treba doći ovde čak iz centra“, reče Žuća i smesti se među ostalim mačkama.
,,Dobro, gospodine iz centra, nisi mnogo propustio. Dogovaramo se oko protesta povodom diskriminacije na sujevernoj osnovi, kao što smo i pomenuli na prošlom sastanku. Dosta su nas terali od sebe psovkama i kamenicama, ta primitivna ljudska bagra!“
,,Tako je, tako je, bagra ljudska!“, skoči mladi mačak.
,,Dosta više ugnjetavanja!“, energično mu se pridruži brat.
Sveća je slabašnim sjajem otkrivala zaboravljen nameštaj u podrumu, džakove pune nečim što liči na brašno i prašnjave kutije, na kojima je jedna crna mačka udobno ležala. Ustade, protegli se, pa reče:
,,Rekla bih da mi ovde ponovo trošimo vreme na prazne priče“, namesti se udobnije na kutiji, ,,Treba poslati jasnu poruku: DOSTA DISKRIMINACIJE“!
,,Maro, ćuti, molim te“, prezrivo reče Slaviša, „ ja vodim sastanke, ja kažem kakve poruke šaljemo, kad i kome“!
„U pravu je“, ubaci se Žuća, „opšte je poznata činjenica da muške mačke imaju bolje organizacione spsobnosti“.
Pomalo ljutito se ubaci vitka mačka, „Ali ona je u pravu! Umesto što samo sedimo i ne radimo ništa svakog vikenda, trebalo bi da se pokrenemo za promenu! Hajde da makar krenemo od plakata, ili nekih nalepnica za pravdu crnih mačaka. Evo ja bih mogla da nabavim papire, moj gazda ima neku spravu u kući sa gomilom papira“.
„Vi, kućne mačke, ne treba ni da imate pravo glasa“, promeškolji se puniji mačor, „nisi ni srednju uličarsku završila, a praviš se tu nešto pametna“.
„A ti si postao tako punačak i okruglast zbog te tvoje srednje uličarske ili zato što preko veze imaš pristup kontejneru onog restorana na ćošku?“, odbrusi mu vitka mačka podignutih obrva.
Taman kada se puniji mačor narogušio, želeći da kaže nešto uvredljivo, začuo se šum napolju, na šta se svi pogledi usmeriše ka prozoru i uši načuljiše.
„To mora da je neki miš!“, reče mladi mačak, pa hitrim i nespretnim skokom ode kroz pocepani prozor podruma.
„Drž’ ga Mali!“, dobaci njegov brat.
„Dobro, imam plan“, reče Slaviša ostalim mačkama, „kačićemo plakate po banderama za početak“.
„Ali to je upravo ona rekla!“, uzrujano zafrkta Mara.
„Oh, vas dve se stalno nešto žalite…“, prevrte očima puniji mačor, pa poče da liže svoje međunožje.
„Stvarno preterujete!“, saglasno povika brat mladog mačka, udobno se nameštajući na svom mestu, „Treba da delamo što pre, što pre, odmah sad!“
Glasno i tupo tum začu se sa ulice.
„Idem da proverim šta je to bilo“, sumnjivo reče Žuća.
„To praznoverje da donosimo nesreću jednom mora stati! Samo složni možemo postići da se prema nama ophode kako dolikuje jednoj mački, bez obzira na boju krzna! Ako napravimo bar jedan korak, u bliskoj budućnosti ćemo ubirati plodove povoljnih promena po naš opstanak. Dosta smo trpeli te koještarije“, glasom iskusnog motivacionog govornika ohrabri prisutne Slaviša koji su hipnotisano klimali glavom.
„Narode“, Žućina glava proviri kroz prozor, „zgazili su Maloga…“.
Autor: Grofica