Kao neko ko voli pisanje, a radio je u industriji igara i svedočio je koliko se nemarno cela ta mašinerija odnosi prema piscima, mogu samo da budem presrećan zbog uspeha koji je napravila ekipa Fejlbeter Gejms (Failbetter Games). Ovaj londonski tim, naime, uspeo je da izbaci ne jednu, već nekoliko kultnih igara, da se vine u vrh AAA produkcije, a sve zahvaljujući kvalitetnom pisanju.
Počelo je 2010. godine kada su Aleksis Kenedi (Alexis Kennedy) i Pol Arent (Paul Arendt) odlučili da naprave zabavnije igre u pretraživaču (browser-based). Prvo su napravili alat, sjajan endžin StoryNexus koji kombinuje kratke tekstove, izbore igrača i koncept narativnih špilova kartica kako bi se napravila nova vrsta interaktivne književnosti.
Moć ovog endžina iskazala se već u prvoj igri ovog studija, Pali London (Fallen London) postala je kultna gotovo preko noći. Kako i ne bi. Priča smešta igrače u bizarno okruženje viktorijanskog Londona. Kraljica Viktorija, da bi spasila život svog muža Alberta prodaje ceo grad podzemnim silama. Grad propada kilometrima kroz zemlju, blizu hadskih reka, jezivog podzemnog mora (Unterzee), nadomak kapija pakla iz kojih grad posećuju đavoli i demoni. Čak je i svet snova bliži ovom palom Londonu i često se može ugledati kroz ogledala. Sve u svemu, brilijantno postavljena priča koja se neprestano pripoveda kroz aktivnosti igrača, a veliki deo pripovesti upravo se zasniva na tome da igrač otkrije ili nasluti šta se tačno dogodilo sa Londonom. No, da ne otkrivam previše, a i uostalom čitaćete opis igra Pali London, tek “More bez sunca” (Sunless Sea) jedna je od igara nastalih iz radionice Fejlbeter Gejmsa.
Da se samo nakratko vratim na uspeh Aleksisa i Pola, koji su otvorili StoryNexus za upotrebu svima, a zatim i finansirali nekoliko projekata koji su se dokazali kvalitetom pisanja. Uskoro je tim dobio zadatak da napravi pripovedun igru za Doba zmajeva: Inkvizicija (Dragon Age: Inquisition), igru koja je neka vrsta spone sa prethodnom igrom iz serijala. Tako je nastao Posednji sud (The Last Court), a Aleksis je 2016. godine napustio studio da bi se posvetio eksperimentalnim igrama, a jednu od njih Simulator kulta (Cultist Simulator) možete potražiti na Stimu (Steam).
More bez sunca je mračna pripovest o preživljavanju, istraživanju i samoći. Za ljubitelje gotičke književnosti, tamnih i uvrnutih priča koje igraju na ivici razuma, ovo je prava poslastica. Za razliku od Palog Londona, ova igra samo koristi kartice i pripovedanje kao potporu glavnoj mehanici igre, a to je plovidba, istraživanje i borba protiv čudovišta Podmorja (Unterzee).
Igrač počinje sa najjadnijim brodom i šačicom mogućnosti. Kad igrač isprati početne priče vreme je za plovidbu. Brod se kreće veoma sporo, premda uz veću potrošnju goriva može da privremeno ubrza. Naoružan primitivnim topom, za početak može da se odupre tek najslabijim piratima ili manjim čudovištima. Igrač upravlja brodićem i vodi ga kroz tminu Podmorja. Susreće nova ostrva, od kojih je gotovo svako nastanjeno nekakvom drugom kulturom od osamljenih i zaboravljenih manastira, preko đavoljih fabrika ili mesta na kojima su predmeti oživeli, a tu je i zemlja mrtvih… Svaka lokacija donosi mogućnosti za trgovinu, premda je ponuda i potražnja namerno tanka da bi se kapetani ohrabrili da novac zarade obavljanjem opasnih zadataka, lovom na čudovišta ili istraživanjem, kako se igra ne bi pretvorila u tumaranje zarad trgovine. Stoga je igra prilično teška u smislu da nije lako zaraditi novac neophodan za kupovinu boljeg naoružanja ili plovila.
Zadaci se obično izvršavaju tako što se prava stvar donese na pravo mesto ili se prođe test veštine. Statistike broda i kapetana prepliću se kroz neuobičajene vrednosti koje se nazivaju Gvožđe (Iron, utiče na snagu topova), Ogledala (Mirrors, utiče na moć opažanja, ali i na preciznost topova), Veo (Veils, određuje domet u okviru koga je brod vidljiv protivnicima), Stranice (Pages, označava mistično znanje), te Srce (Hearts, što je osim zdravlja, pokazatelj morala). Osim robe, kapetani stiču i neobične predmete koji postaju fragmenti. Zapravo je posredi neka vrsta sakupljanja poena iskustva, jer sa dovoljno fragmenata otključavaju se Tajne. Pomoću tajni povećavaju se kapetanove sposobnosti i veštine.
Da bi opstali u tami Podmorja, neophodno je da brod nosi dovoljno zaliha hrane i goriva. Osim toga posadi se u kosti uvlači strah (Terror). Događaji i dijalozi mogu da izazovu povećanje ili smanjenje straha, a ako prebaci 100, posada se buni i može da baci kapetana preko ograde.
Smrt nije završetak igre. Novi kapetan nasleđuje ono što mu je prethodni zaveštao u testamentu, pa je dobra ideja da, dok je kapetan živ, ostavi nešto ušteđevine sa strane. A smrt će vas pohoditi često, čak i najmanja čudovišta predstavljaju tvrd orah, da ne pominjemo iznenadne sukobe sa većim i bolje naoružanim brodovima.
Pisanje je sjajno, atmosfera je mračna, baš kako treba. Delići mape se prilikom svake nove partije malo promene tako da igrač nikad ne zna šta je gde sve dok zapravo ne otplovi u nepoznato. Ipak, posredi nije iznova nacrtana mapa, već presložene “kockice” tako da ćete u nekom trenutku moći da prepoznajete ostrva i njihove izazove. Utisak kvari i ponašanje čudovišta i brodova, jer Ai nije naročito pametan. Ipak, sve su to sitnice u poređenju sa opštim utiskom. Za ljubitelje dobre lavkraftovske pustolovine, 19 evra nije mnogo, ali za nas ostale može biti previše za igru sa dobrom idejom i mnoštvom dobrog sadržaja, ali tankom mehanikom igre.