Svi znamo za ,,Hamleta” i zasigurno smo se susreli sa njim kroz školovanje. Pa ipak, ljudi neretko zaboravljaju da je ovo delo protkano neizostavnom fantastikom.
Autor ove tragedije jeste Vilijam Šekspir, engleski pesnik, glumac i najveći dramski pisac svih vremena čije se pozorišne predstave često izvode i danas. Poznatu dramu ,,Hamlet” u 5 činova napisao je na samom početku 17. veka. Radnja dela dešava se u Danskoj, jer je tadašnji zakon zabranjivao spominjanje plemstva Velike Britanije, tako da je Hamlet po zamisli alegorija na tadašnju vlast i sistem, zbog čeka su Šekspirova dela okrakterisana kao kontrovezna u vreme njegovog stvaralaštva.
Već na početku dela, susrećemo se sa fanastičnim motivom ,,Hamleta” koji čini srž zapleta. Naime, duh pokojnog kralja Hamleta, oca mladog Hamleta, počeo je da se pojavljuje posle ponoći u svom zamku odeven u ratničko odelo, sa maršalskim štapom u ruci. Stražari su pokušali da zaustave duha i da porazgovaraju sa njim, ali neuspešno. Oni su potom govorili o kraljevoj pobedi u borbi sa Norvežanima te mogućoj osveti Norveške koju najavljuju razne prirodne pojave. Ipak, on se ponovo pojavljuje, ali ni ovaj put ne uspevaju da ga nateraju da progovori zbog kukurikanja petla u zoru koje je oteralo prikazu. Pošto su stražari utvrdili da im se ne priviđa, odlučili su da svoje iskustvo podele sa mladim Hamletom, kraljevim sinom, koji je još uvek duboko žalio za svojim ocem.
Nakon što sazna za duha svog oca, Hamlet odlučuje da ga sa stražarima sačeka te popriča sa njim. Te noći ponovo se pojavila prikaza koja je dala Hamletu znak da dodje da razgovaraju nasamo. Prikaza mu se predstavila ocem, da je osuđen da luta noću luta, a danju gladuje, i žedni u ognju sve dok se ne očiste njegovi grehovi. Sprečen je da otkriva tajne svoje tamnice, ali one bi svakog prenerazile. Otkrio mu je da ga je ubio brat, sadašnji kralj i muž njegove udovice, Hamletove majke. Sipao mu je otrov u uši dok je spavao, a potom mu sve ukrao. Rekao je Hamletu da, ako ima srca, ne dopusti da zlodela koja su mu se desila prođu nekažnjeno, ali da ne radi protiv majke, jer će nju nebo i trnje u grudima kazniti. Hamlet odlučuje da se osveti svom stricu.
Duh u ovom delu stvara zaplet, otkriva istinu nakon koje se sve menja. Skida veo tajne sa svog ubistva i sinovljevu tugu pretvara u bes koji na kraju prouzrokuje potpuni haos pa čak i istorijski preokret. Takođe, on nagoveštava muke pakla u kojem se nalazi, patnje koje su ljudima nerazjašnjene. Zašto baš duh? Zato što se tako dobro sakrivena istina mogla saznati samo uz pomoć viših sila. Zločin novog kralja bio je bez svedoka, lukavo urađen i bez mogućnosti da ga išta na ovom svetu otkrije. Međutim, duh kralja Hamleta uspeo je da mu pokvari igru.
Šekspir je voleo fantastične motive i često ih je koristio u svojim delima. Posebno je upotrebljavao motiv duha koji se, sem u ,,Hamletu”, može pronaći i u njegovim drugim dramama poput ,,Bure” i ,,Sna letnje noći”. Začinio je mnoge radove fantastikom što se pokazalo kao odličan recept za dobra i dugotrajna dela.
Činjenica da je kralj Hamlet spavao tokom svog trovanja, govori nam da je svog ubicu otkrio tek na onom svetu, odnosno, da je posle smrti video ono što na Zemlji nije mogao. Motiv duha i ko je taj duh zapravo, predstavlja nam vodiča kroz delo, daje nam potreban kontekst i otkriva čitaocu svirepo ubistvo posredstvom nečeg onostranog, čudesnog i misterioznog. Šekspir nam je time hteo reći da svako zlodelo ima svedoka, samo je pitanje da li se on nalazi na ovom ili na onom svetu. Isto tako, kroz delo pokazuje da će svako biti kažnjen za grehove u nekom trenutku ma gde to bilo.
Kao što je rečeno, kralj je tokom svog ubistva spavao, a u zamku se kao duh pojavljuje obučen u ratničko odelo. Njegova odeća nagoveštava nam borbu, stradanje i osvetu. Takođe, ukazuje nam na dolazeću veliku promenu koja često proistekne iz krvoprolića. Iako mrtav, on učestvuje u ratu, stvara i razbuktava Hamletovu mržnju i želju za pravdom koja se ne može dobiti mirnim putem. Poput sina, želi da novi kralj plati za svoje zločine, zbog toga i odlučuje da se vrati na Zemlju i oktrije veo tajne. Spreman je na haos i ne strepi od njega.
Još jedan fantastični motiv u ,,Hamletu” jeste cveće koje je Ofelija podelila odgovarajućim osobama pred svoju smrt. Svaki ima skriveno značenje. Ruzmarin koji znači sećanje i koji se koristi za svadbe i pogrebe daje svom bratu, Laertu. Mirođiju i kandiliku koje znače laskanje i neverstvo daruje kralju. Rutvica, trava milosti nedeljne, označava tugu i kajanje; jednu daje kraljici da bi je nosila u znak kajanja, a jednu ostavlja sebi zbog tuge. Cvet dan i noć označava ljubavne misli te ga ona ostavlja sebi i stavlja u nedra. Isto radi i sa krasuljkom koji znači pretvaranje. Ljubičice koje znače vernost ne može nikome dati jer su sve uvele onda kada je njen otac, Polonije, umro. Ovim darivanjem Ofelija zauvek pečati obeležja glavnih junaka koja će ih večno označavati. Proklinje sudbinu i skida njihove maske, a ubrzo potom gubi svoj život u reci i postaje nevina žrtva buktajućeg zla koje vlada u njenom zavičaju. I Ofelija i Hamlet pate zbog ubistava svojih očeva, ali se sa tugom bore na drugačiji način. Oni su simbol borbe i predaje, osvete i oproštaja. Cveće koje označava lepotu i nevinost ukazuje na Ofelijin kraj, mirno povlačenje, udaljavanje od svega zlog i nečistog i definiše likove. Isto tako, duh je ovde vrsta instrumenta kojim se otkrivaju neke naizgled nevidljive stvari poput predstojećih ubistava, Hamletove osvete i njegovog upadanja u ludilo.
Ovo delo nam govori i da velikim nesrećama često prethode neke mistične pojave. Na početku dela se pominju neobični događaji koji su prethodili padu Cezara, otvaranje grobova i ječanje mrtvaka, komete vatrenog repa po ulicama Rima, rosa od krvi, pomračenje Meseca. Horacio, Hamletov prijatelj, poredi ih sa pojavama koje se dešavaju u Danskoj i poput glasnika najavljuju strahote koje će pogoditi njihov zavičaj i ljude kada dođe vreme za osvetu mladog Norvežanina, princa Fortinbrasa. Međutim, neprilike nisu prethodile njegovoj osveti, već kraju danske dinastije za koji su zaslužni upravo članovi iste. Nakon tog kraha, Fortinbras mirnim putem preuzima vlast, što pokazuje da tajanstvena dešavanja prethode i dolasku novih vladara i novim sudbinama naroda, isto kao što su prethodila dolasku Oktavijana Avgusta na vlast i osnivanju Rimskog carstva nakon pada Cezara.
Bez duha, ,,Hamlet” ne bi postojao. Sudbine glavnih likova bi bile drugačije kao i sudbina čitave Danske. On upravljaja radnjom i oblikuje je kroz celo delo. Ovaj fantastični motiv je neizostavan i suštinski bitan, stoga je prava šteta što se retko govori o značaju fantastike u navedenom delu. Ipak, dobro je što se vrednost ove drame i dalje prepoznaje i ceni, jer ,,Hamlet” je knjiga koju svako treba da pročita barem jednom u životu.