Ljubitelji fantastike u regionu su stalno u potrazi za novim piscima i delima. Portalibris je objavio roman prvenac mlade spisateljice Zorane S. Jean Manić pod naslovom Igra beskonačne zakrivljenosti. O ovom delu, pričalo se i pre nego se pojavilo u štampanom obliku. Ali šta ovaj roman čini interesantnim, posebnim i jednistvenim, saznaćemo u daljem razgovoru s autorkom.
O Manićevoj znamo da je multitalentovana osoba, ambiciozna i energična, te da je studirala biznis i menadžment u Koreji, studirala srpski jezik i književnost s komparatistikom u Beogradu, da živi u Ženevi i redovno posećuje Beograd. Fantastični vodič ima čast da je ugosti u virtuelnoj čajanci, pa hajde da vidimo o kakvom romanu, koji žanr fantastike piše kao i nešto više o budućim planovima .
1. Vaš roman prvenac je nešto potpuno novo na našoj sceni, jer je delo okarakterisano kao svojevrsna visoko-umetnička fantastika, podžanr koji kod nas nije često viđen. Igra beskonačne zakrivljenosti otvara nova vrata, nove horizonte i nove čakre na domaćem tržištu, time donoseći pozitivno osveženje i novotarije u fantastičnoj književnosti. Čitalac iz Vašeg romana stiče utisak apstraktnog i nekonvencionalnog u nelinearnim radnjama koje su smeštene u nekoliko perioda razvoja civilizacije. Šta Vam je posebno zabavno u pisanju o prošlim vremenima? Zatim, čitanje teče po drugačijoj liniji nego u delima drugih pisaca tako da podseća na spiralu, odnosno vrtlog koji ciljano vodi ka sopstvenom centru. Napisati tako nešto, predstavlja izazov, a smisliti nesvakidašnji pravac još veći izazov. Interesuje nas, kako? Kako ste došli na takvu ideju o beskonačnoj zakrivljenosti?
Odgovor:
Volim spajanje detalja na raznim nivoima i čeprkanje po moždanim ćelijama dok sklapam slagalicu ovog romana-multiuniveruma u nastavcima. Interesantan je i momenat pisanja prvih redova i prvog poglavlja svog prvog objavljenog, no trećeg logičkog dela multidimenzionalne priče koja, međ ostalim govori o naivnoj beskonačnosti pojmova, ideja i ideala, pak samog čina ponovnog bivstvovanja međ razmeđima realnosti, onog (ne)poznatog i osećajnog, metafizičkog, teorijskog i kritičkog autorskog i ljudskog čina. Književnost dakle posmatram kao polje slobode. Žanrovski, Igru možemo posmatrati kao smešu različitih žanrova – misterija, sci-fi, fantastika, ljubavni, porodični, sa elementima postmodernističkog romana, uplivom metafikcije i još mnogih momenata koji su na čitaoocu da otkriju. Ukoliko ga posmatramo samostalno, sa područja fantastike, Igra je smeša romana o putovanju kroz vreme, all age, visoke, urbane, i romantične fantastike. A kako bi ga stranci žanrovsko odredili – spisak je podugačak, no evo ključnih momenata – Metaphysical Ficion, Multi-Universe Fiction, Science Fiction Romance, Multigeneratonal Family Saga, Mystery-Thriller.
Drago mi je da ste primetili taj interesantan detalj o „spiralnosti priče“. Istina, oduvek sam bila fan fizike, umetnosti, teatra i filma. To sam izrazila rano, tokom detinjstva što me je donekle pratilo ceo život, dok nije zakucalo na vrata jednog februarskog jutra, kada sam budeći se, poput svog junaka, glasno izgovorila prvu a ujedno i poslednju rečenicu ovog romana. Osluškivala sam nalete inspiracije i nastavila da pišem nakon nekog vremena u Seulu, tokom letnjeg raspusta 2017. godine. A odakle ideja o beskonačnoj zakrivljenosti? Ajnštajn, Tomas Pinčon, Mičio Kaku, Književnost i Umetnost kao takve, podstakli su moju maštu koja je već neko izvesno vreme piskarala u formi kratke priče i stiha. Igra je, izgleda, bila prirodni tok mojih pisanija i promišljanja o životu. Igra jeste priča o mogućnostima svesti, žanra i prirodnih zakona. Ovo je priča o kreativnosti, slobodi, ljubavi – o nama.
2. Vaši likovi su posebna vrsta ljudskih bića, deluju prosečno, a poseduju urođenu magičnost koja spontano i sporo isijava iz njih kako se radnja dodatno zakrivljuje. Oni se iz niza u niz običnih situacija prepliću i vuku radnju. Približite nam njihove motive, radnju u romanu i predstavite nam Vaše glavne likove.
Odgovor:
Roman Igra beskonačne zakrivljenosti – iz zvučnih zapisa Univerzuma, Kliker 3 (pun naziv) predstavlja treći deo jedne misteriozne, porodične, istorijske i detektivske sage što prati Zorana Nenadovića, apsolventa književnosti i pisca u nastajanju koji traga za identitetom usled rastrzanosti sopstva, misli, sećanja o prošlosti miloj, i nemiloj iz 1941. godine, čestih snova, bolujući od krivice, ne verujući u, i mrzeći slučajnosti – sve dok mu upravo slučaj ne promeni život. Budeći se jedno jutro 29.12.1960. shvata da sanja isti san ceo život. Pokušava da otključa značenja između sna i jave, života i smrti, prošlosti i budućnosti, vremena i prostora, Lepote i Ljubavi, ja i Drugog, Zoran sreće pijanistkinju Anu na krilima (ne)stvarnosti. Ana je simbol za sebe koji ću za sada ostaviti čitaocima na tumačenje.
U ovom, trećem delu koji je prvi napisan, priča prati dešavanja u Beogradu i neimenovanoj prigradskog varošici u poslednja tri dana 1960. godine, sledeći iznenada voz na putu ka neimenovanom dvorcu u Švajcarskoj i jedno fantazmogorično putovanje između jave i sna, da bi se potom radnja pomerila na Boston i 1970. godinu, završivši svoje pripovedanje u Beogradu, sa stalnim poigravanjem kategorijama vremena i prostora, jave i sna, stvarnog i provizornog. Roman se otvara kao fragmentarna slagalica junakovih sećanja iz dalje i bliže prošlosti, sadašnjosti, snova i junakovih pisanja koja su obeležena ćiriličnim pismom, i sve to u sklopu sa skicama, naposletku teži kontrapunktnoj harmoniji. Napomenu čitaocu ili The Play napisanu u formi drame, možemo posmatrati kao odvojeni fragment i aspekt za sebe koji se može čitati na početku, ali i na kraju priče ovog trećeg dela iz serije Igra. Uvodom u ovaj zvučni zapis Univerzuma, otkriva se dodatna isprepletanost, kosmičkim nitima i vremensko-temporalnim okvirima, te nova mulidimenzijalnost, slojevitost i čar.
Kroz jedan slučajan susret u beogradskoj kafani „?“, junak učestvuje u razgovoru o krucijalnim pitanjima života i smrti, kosmosu, pitanjima na poljima filozofije, fizike, matematike, književnosti, slikarstva, glume, muzike, medicine, diskutujući sa junacima koji nose imena Fizičar, Filozof, Glumica i sl. U tom pijanom razgovoru i mišljenju o svetu, idejama, pronalascima, krucijalnim pitanjima o životu, kosmosu, samosvesti, ljubavi i raznim teorijama, sa sve junakovim rastrzanim identitetom koji je neodvojiv od prošlosti i motiva krivice – sve teži jednoj igri koja je ujedno i jedan od glavnih motiva u romanu – igri prostora i vremena, igri koja nam otključava misteriju za misterijom, a na kraju romana otkriva šta je to što se nalazi iza crne rupe, iza misli, razuma i uma, a ta beskonačno zakrivljena igra kako roman odmiče, na samom kraju (koji je ujedno i centar ovog romana i njegovog sledećeg dela, tvoriće celinu poput preklopa krila leptira, ili korica knjige), odvešće čitaoce u nekakav fantastičan, (ne)mogući svet. Roman se otkriva poput jednog borhesovskog, pinčovskog, pavićevskog, mitčelovskog sveta i čitavog univerzuma gde su motivi Poezije (Kliker 1) i Melodije (Kliker 2) jedni od ključnih, praveći igrariju i sa samim postojanjem teksta u tekstu, postojanjem autora, sveta u tekstu, teksta u svetu, a naposletku i sa samim čitaocima. U Igri beskonačne zakrivljenosti i svakom od njenih nastavaka (delova) i buduće napisanih romana, junaci će se sretati u procepima crvotočine crne rupe, međuprostora, sna i jave i samih delova romana-multiuniverzuma. Ili će se sretati na neki novi način, zakonima koji su u našoj nevidljivoj prirodi – to je već sve na čitaocima da otkriju. Koliko delova je planirano? Šest. Koliko delova je mogućno? Beskonačno. Književnost je polje slobode.
3. Fascinantno je kako roman teče, čitko i oslobođeno od učestalih granica koje propisuju pojedini podžanrovi fantastike. Ipak, ovde govorimo o drugačijem pravcu, neistraženom, pa se javlja sumnja da li postoje granice, gde se nalaze i po kojim pravilima žanr funkcioniše. Svakako, stvaranje u nečemu potpuno inovativnom vuče svoje breme, zato nas interesuje s čim ste se morali izboriti i kako se podžanr ponaša? Koji su izazovi s kojima ste se morali suočiti da bi Igra nastala, ili je ipak sve to bio eksperiment, igra i zabava?
Odgovor:
Imaginacija nema granica. Granica nema, a svuda su oko nas, ukoliko se na granice fokusiramo. Ovo je dakako žanr koji nedovoljno istražen čeka na svoje čitaoce i sledbenike. Sloboda. Umetnost. To je ideja. Spoj fizike, nauke, umetnosti, filozofije i književnosti je nešto što se pojavljuje u našoj svakodnevnici no ovaj spoj dobio je posebnu nit u Igri beskonačne zakrivljenosti bojeći sve isparavanjem alkohola, doziranom pomerenešću svesti i ratia, tako i nesigurnosti međ prepletima jave i sna, kao i samog pripovedača koji se menja i tim pojačava ovu krhotinu međ narativom, vremenom i prostorom, dok ponajviše taj procep objašnjavaju pojedine skice i delovi romana opisujući eksperimente, razne teorije, poput one o gravitacionim talasima. Oduvek sam želela da uključim fiziku, književnost, filozofiju, muziku i glumu u svoj život, a to sam učinila pišući Igru.
Tabla je nešto što mi je pomoglo da mapiram svet Igre, što je od samog početka izgledalo kao jedna zabavna igra, ujedno i eksperiment. Igrajte se, volite se deco, izgovara Zoranov deda dok melodija Debisijeve Mesečine provizorno odzvanja kucima sećanja. Uživala sam čitajući klasike, filozofe, i naučna istraživanja tokom perioda stvaranja Igre, što je verujem, dodatno inspirisalo čin pisanja.
4. Ovako veliko delo, još prvenac, nemoguće je otelotvoriti bez pomoći i uticaja drugih autora. Odakle dobijate inspiraciju, ideje, motivaciju i energiju za stvaralaštvo? Koji autori su Vas ohrabrili da pokušate nešto novo i kakva su bila očekivanja od romana pre objavljivanja? Sigurno ste imali neki cilj, idiličan scenario šta roman treba da postigne pojavom na sceni?
Odgovor:
Roman se oslanja na književnu tradiciju i komunicira sa mnogobrojnim piscima, ponajviše sa epohom dvadesetog veka – Crnjanski, Andrić, Desnica, Krleža, Kiš, kao i sa starijim filozofima i naučnicima poput Saturnjanina i Kjerkegora, a tu su i nezaobilazni Ajnštajn, Rozen, Podolski, Robert Paund, Mičio Kaku, a senzibilitet Igre beskonačne zakrivljenosti može se donekle usporediti sa engleskim romanopiscem Davidom Mitčelom kao i sa Tomasom Pinčonom. Od novije srpske književnosti jako poštujem Vladana Matijevića te verujem da je i njegov narativ uticao na moje pisanje. A cilj, odredila bih u nekoliko reči – inspiracija, misao, mogućnost, zabava.
5. Uslovni uspeh romana nije došao preko noći kako početnici obično zamišljaju da će se desiti s njihovim delima, već je promocija Igre uveliko trajala i pre nego ste našli izdavača za roman. Dobro se snalazite s marketingom, bolje od drugih početnika kojima je digitalna promocija bolna rana. Naravno, Vaša specijalnost i interesovanja se dotiču modernih modela promocije putem digitalnih medija, pa verujem da je upoznavanje publike s Igrom proteklo na očekivani način. Pošto se svi borimo s tim da se predstavimo na domaćoj sceni, a početnicima je potreban savet, šta je Vaša preporuka piscima? Kako i gde promovisati roman, koji načini su Vama zanimljivi i daju najbolje rezultate?
Odgovor:
Pomalo sam se bavila marketingom, te je nekako bilo prirodno uplesti ideje i sugestije kako bi čitaoci došli do informacija o Igri. No, sve što je do sada rađeno na tom polju nije toliko vredno pažnje i tu bi se mogao uraditi mnogo bolji posao, pogotovo sada kada digitalne platforme cvetaju. Napravila sam stranicu na Fejsbuku pre nekoliko godina i tu povremeno postavljala vesti i fotografije, a nedavno i Instagram profil. Ono što bi trebalo raditi jeste biti aktivan na tom polju promocije, inspiracije, edukacije i širenja reči o Igri preko društvenih mreža, i naravno, kao i u svakom zadatku, biti istrajan u pravljenju i objavljivanju insteresantnog sadržaja.
Kako i gde promovisati roman je odlično pitanje! Tema je vrlo interesantna i plašim se malo opširnija od okvira ovog intervjua. No, ono što bih uvek preporučila svima koji pišu – jeste da pokažu to svoje malo luče nekom, eventualno naći beta čitaoce, ili nekog ko se bavi kritikom. Prevashodno, kritički komentari i podrška znače, a potom to može i biti jedan deo marketing strategije – kako do izdavača, producenta, recenzenta i sl. Za autore od društvenih mreža su naročito zanimljivi Instagram, Twitter, Pinterest, Facebook, TikTok i YouTube, kao i LinkedIn, što da ne. Svaka mreža ima svoje čari i filozofiju. Ono što je svakako primetno na stranom tržištu renomirani autori imaju sve od ličnog sajta, preko Instagram profila sa više stotina hiljada pratilaca i slično, a ima i onih koji cvetaju i ubrzavaju kreativne procese uz pomoć različitih alatki veštačke inteligencije. Na našem tržištu priča je nešto drugačija, ali se opet dosta izmenila u ovom post-kovid vremenu kada je cvetao veći broj kreativnih profila i online biznisa, podkasta, koječega, no to je nekako čini mi se, više slučaj sa mlađim generacijama. Naši autori često imaju društvene mreže, no u najčešćem slučaju nisu aktivni na način kao što je to recimo „norma“ za zapadne autore. No, svako radi onako kako mu prija, koliko ima vremena, volje, kreativnosti i mogućnosti.
6. Serijal od šest delova, zvuči prilično ambiciozno za nekog ko se tek pojavio na fantastičnoj sceni i naravno, to dovodi do pitanja kuda dalje? Kakvi su Vaši budući planovi i da li ćete se zadržati samo na ovom žanru? Da li posle zaokružene sage, možemo da očekujemo još neku novotariju, eksperiment ili neki novi podžanr?
Odgovor:
Krajnje lakrdijaški jeste planirano šest delova ove priče, od koje je prevashodno objavljena treća. Slediće četvrta, potom peta i šesta, pa prva i druga. To jeste plan ove sage, ali lepota je u tome da ova vrsta žanra dozvoljava dva, tri, šest, ili beskonačan broj novih priča koje su povezane na jedan novi način. No, roman, ovaj objavljeni, je takav da može i stajati samostalno. Sve je moguće, kao i u samom životu. No, ono što sada zasigurno znam jeste da će biti narednog, četvrtog dela ove priče, klikera broj četiri, jer sam polako počela da radim na tome.
Što se tiče mog pisanja uopšte i da li ću se posvetiti samo ovom žanru – možda, videćemo. Činjenica jeste da mi je Igra tema za razmišljanje, poput kakve okupacije koja prija mojoj spisateljskoj duši. Volela bih da napravim multimedijalnu verziju Igre, gde će pored ostalih novotarija, reči pratiti muzičke kompozicije Alekse Stankovića. Postoje i veliko interesovanje da se ova zakrivljena priča ekranizuje. Eksperimenti ili novi podžanrovi su deo moje misli, te ih čitaoci mogu očekivati. No, otom-potom.
Fantastični vodič vas poziva da pronađete ovaj fantastičan roman u knjižarama ili kontaktirate izdavačku kuću Portalibris. Zahvaljujemo se Zorani Manić na ustupljenom vremenu, i što nam je bila gost na čajanci. S velikim iščekivanjem očekujemo nove klikere zakrivljenog univerzuma, ali i da nas iznenadi nečim novim u budućnosti i istovetno epohalnim.