Današnji gost na čajanci je Ivan Nešić, jedan od doajena srpske scene fantastičnog stvaralaštva. Njegova kratka proza objavljivana je u Znaku Sagite, Alefu, Siriusu, Emitoru, Večernjim novostima, Književnoj reči, Tamnom vilajetu 4, i mnogim regionalnim zbirkama… Objavio je i dve zbirke priča, a nedavno je iz štampe izašao i njegov roman „Pod imelom“. Dobitnik je nagrade „Lazar Komarčić“ 1996. i nagrade časopisa Književna fantastika 2017. za najbolju kratku priču.
- Kako ste počeli da se bavite pisanjem, šta je bio pokretač? Gde pronalazite inspiraciju i šta je ono šta Vas pokreće da stvarate?
Kada je reč o generaciji šezdesetih, pretpostavljam da inicijalno interesovanje za naučnu fantastiku dobrim delom potiče od komercijalizacije svemirskih istraživanja. U mom slučaju, jedan od glavnih krivaca pored navedenog bila je fantastična priča koja je redovno izlazila u Politikinom zabavniku. Uz Kosmoplov i njegovog naslednika Galaksiju, ipak je presudna bila pojava Siriusa i almanaha Andromeda te nezaboravne 1976. godine. Naravno, neizbežan je i uticaj televizijskih serija poput Izgubljenih u svemiru i Zvezdanih staza.
Ponekad je dovoljna tek jedna reč, slika ili miris da bi se pokrenuo kreativni proces. Drugi put ćete, pak, ostati pred kompjuterskim ekranom možda satima, pišući i brišući napisano, ali to intenzivno razmišljanje na kraju će uroditi plodom. Što se tiče pokretača, čini mi se da je Harlan Elison bio taj koji je primetio da „Ukoliko vežete piscu ruke, on će priču otkucati nogama ili nosom“. U osnovi svega nalazi se ljubav prema pripovedanju.
- Postoji li neka priča koja Vam je posebno draga ili uz koju postoji neka anegdota vredna da se podeli sa čitaocima?
Volim priče koje su izašle u mojoj prvoj zbirci Rigor Mortis, prevashodno zbog načina njihovog nastanka – sve su napisane tokom perioda od godinu dana. Ova zbirka nije sledila uobičajeni postupak da se unutar korica objedine već objavljene priče, ona je napisana „u dahu“. Jedan od dražih radova mi je i noveleta „Jedan na jedan“, po kojoj se zove druga zbirka. Započeo sam je dok sam pisao priče za Rigor Mortis, ali sam shvatio da je neću uraditi na zadovoljavajući način. Ostavio sam je i vratio joj se godinama kasnije. I drago mi je što sam bio u pravu – ona je potom pobedila na jednom od konkursa Znaka Sagite u kategoriji novelete, dajući mi potvrdu da ju stajanje nije pokvarilo.
- Dugo ste prisutni na sceni, jedno vreme ste čak bili i predsednik Udruženja „Lazar Komarčić“. Koliko se scena vremenom menjala; šta je dobro u tim promenama, a šta loše?
Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka mahom su svi pisali naučnu fantastiku. Onda su došle devedesete, raspad države i sve ono što je usledilo. Možda je logično da su se u takvoj atmosferi neki pisci srednje i mlađe generacije okrenuli hororu. Međutim, ostavljam mogućnost da je krivac za to ipak bio samo trend. U dvadeset prvom veku vidimo pravi bum na polju fentezija. Imamo mlade pisce naspram stare garde i, iako ih možda deli generacijski jaz, kod svih preovlađuje ljubav prema fantastičnom narativu. Mlađi spisateljski naraštaj je, uz poneka dobro znana imena, najzaslužniji što su neka zaboravljena bića sa ovih prostora iznova oživela zahvaljujući pojačanom zanimanju za folklornu fantastiku i fentezi. Interesovanje za određeni žanr možda dolazi od diktata tržišta, ali to ne znači da su se ti autori obavezali da će i u budućnosti ostati u granicama onoga što danas rade.
- Šta biste posavetovali mlade autore fantastike koji tek počinju da objavljuju ili se spremaju da objave svoje radove?
Svrha pisanja je da zadovoljite onog krajnjeg čitaoca koji se nalazi u vama, pre svih drugih. Ipak, budite samokritični i ne zaljubljujte se u sopstvene rečenice na prvi pogled. Pročitao sam da treba pisati kada ste pijani, ali morate biti trezni pri redigovanju napisanog. Ta „trezvenost“ dolazi s godinama i iskustvom. U pisanju nema prečica. Davno je primećeno da je to najteži posao na svetu, i u istinitost ove tvrdnje uverio se svako ko je imao iole ozbiljnije spisateljske ambicije. U knjizi Science Fiction: The Classroom in Orbit, autorke Beverly Friend, svojevremeno sam pročitao razliku između akademskog pristupa i onog na kursevima kreativnog pisanja. Na prvom vam profesor saopšti da je sve iole vredno već napisano od strane pisaca koji su daleko bolji nego što ćete vi to ikada biti, dok na drugom predavač primećuje da je „Priča o Pepeljugi“ napisana hiljadama puta i da se još isto toliko puta može napisati i prodati. I ne plašite se oponašanja uzora, svi pisci su prošli tu fazu dok nisu pronašli svoj glas.
- Po Vašem mišljenju, gde je danas mesto fantastike, odnosno spekulativne fikcije u odnosu na književnost glavnog toka?
Sve zavisi od toga ko je potpisuje. Uzmite novi roman Harukija Murakamija pa će vam biti jasno na šta mislim (Ubistvo Komtura I i II). Nijedan kritičar ne može sakriti činjenicu da je u pitanju punokrvna fantastika. Oni će Murakamiju posvetiti dužnu pažnju, ali će sa istim žarom ignorisati autore koji su dalje od glavnog toka. Pisci fantastike suprotstavili su se književnom establišmentu terminom „slipstream“ jer je ovima fantastika verovatno zvučala previše palpovski, možda ih je podsećala na vreme roto romana. Prva runda je završila nerešeno, ali meč traje ukupno tri. Što se našeg podneblja tiče, čini se da smo stidljivo izašli iz perioda kada smo dela fantastike krstili drugim žanrovskim nazivima jer smo se bezrazložno stideli etikete šunda koja joj je (ne)pravedno nametnuta.
- Nedavno je izašao Vaš roman „Pod imelom“. Možete li nam reći nešto više o nastanku ove knjige, inspiraciji kao i gde čitaoci mogu da je nabave?
Moj romaneskni debi objavljen je u ediciji Znak Sagite – izdavač je Everest Media iza koje stoji pisac, urednik i izdavač Boban Knežević. Kada sam počeo da radim na projektu „Imela“ uopšte se nisam rukovodio idejom da će to biti roman. Želeo sam da napišem priču, ali su se u nekom trenutku likovi otrgli spisateljskoj kontroli i „uzeli stvar u svoje ruke“. Prednost dajem pripoveci u odnosu na roman. Čini mi se da je to odgovarajuća forma za tempo života u XXI veku. Naravno, izdavači su drugačijeg mišljenja. Pisanje romana mogu da uporedim sa dugom vezom koja često zna da odvede u monotoniju, dok je priča nešto poput literarnog flerta. Uprkos svemu, rad na „Imeli“ spada u prijatnija iskustva. Istina, započeo sam jedan rukopis pre „Imele“, ali sam ponovio iskustvo priče „Jedan na jedan“ – ostavio sam ga jer sam smatrao da neko vreme mora provesti u hibernaciji kako bi nakon izlaska iz iste nastavio u zamišljenom smeru. Nedavno sam mu se vratio i zadovoljan sam kako se čitava stvar odvija. Tu su i planovi za neke kolaboracije, ali ne bih da skačem pred rudu i iznosim detalje.
- Koji su vaši književni uzori? Da li su se i u kojoj meri menjali tokom godina? Pitamo sve naše goste, pa ćemo i Vas: sa kojim autorom (živim ili mrtvim) biste najradije popili kafu/čaj, tj. s kim biste uživali u ’čašici razgovora’?
Neminovno je da odrastanje proširuje horizonte – ako vam je u određenom uzrastu bio zanimljiv Žil Vern, sasvim je logično da s godinama birate pisce sa viših polica koje niste mogli da dosegnete u dečijoj dobi. Takođe, poželjno je da se u nekim „ozbiljnijim“ godinama vratite knjigama koje ste obožavali kao deca. Možda nećete otkriti ništa novo, ali će vas bar na kratko podmladiti. Dopada mi se proza Samante Šveblin. To je spisateljica koju ne možete olako svrstati ni tamo ni ovamo, ona uspešno levitira između žanra i glavnog toka.
Volim da popijem kafu/čaj (ili nešto jače) s domaćim piscima fantastike. Oni su interesantni sagovornici od kojih uvek možete da naučite. Ali ako bih mogao da biram, voleo bih da se „obeznanim“ sa Čarlsom Bukovskim i/ili Rejmondom Karverom. Od onih koji nas nisu napustili bio bi to Džonatan Kerol, američki autor koji živi i stvara u Beču.
- I za kraj, imate li neki savet za AVKF tim?
Manje-više svi znamo do kog mesta vodi put popločan dobronamernim savetima. Mišljenja sam da ono što radite neprestano ide uzlaznom linijom i da ste stvorili respektabilnu bazu saradnika koju na okupu drži darovit urednički tim. Sa ova četiri izdanja načinili ste ogroman iskorak i publika sada s nestrpljenjem iščekuje šta ćete im ponuditi, ali nemojte da zaboravite odakle dolazite: mislim da smo svi mi prvenstveno ljubitelji fantastike, fanovi, pa tek onda pisci, ilustratori, urednici, kritičari… Naravno, nužno se nameće ekonomska održivost projekta i ja se nadam da ćete izdavačkom vasionom putovati prvom klasom a ne autostopom, iako ovo drugo ima svojih draži kada ste mlađi.