Bajkovito pisanje Matilde Veljković tako blisko našoj narodnoj tradiciji, a opet tako pitko i pismeno, potpuno očarava. Danas nam je ona gošća na čaju pa se nadamo da ćete uživati u našem razgovoru.
Kako si se našla u vodama fantastike?
Rasla sam uz prababine priče i bajalice, tako da je to ukorenjeno duboko u meni. Sećam se: kada smo u Gimnaziji obrađivali „Lelejsku goru“ , bila sam fascinirana. Prababa me je naučila bajalicu u kojoj se ona pominje. To je bila moja omiljena bajalica. Tog trenutka sam shvatila da tajnu naslova znamo samo pisac i ja. Isto je bilo i kada sam se srela sa pesmama Vaska Pope.
Šta je ono iz čega crpiš inspiraciju za pisanje i volju za životom?
Ljudi. Njihove sudbine. I potreba da ih utešim pričom.
Iza sebe, za sada imaš dva romana, mnoštvo tekstova i pesama. Koliko je tebe u tvojim likovima?
Mnogo me je u svakom. Ja sam Vaga u horoskopu, a ko u horoskop veruje zna da su Vage opake glumice. Nije mi teško da se pretvaram u ono što se traži, problem je što ne mogu dugo. Zato sam tu mladalačku veštinu sačuvala za svoje likove, kod njih to traje.
Šta nas još očekuje? Šta se novo piše?
U korona-stilu napravila sam portal Priča bez kraja na kome plasiram poglavlja trećeg romana koji se zove „Džinovski šareni cvetovi“. Liči na magijski realizam i uživam u pisanju tih poglavlja. Ljudi su strpljivo pratili i baš sam zadovoljna kako je to išlo. Roman sadrži tri knjige, prva se može pročitati na pomenutom portalu. Ostale dve nisam sigurna da li želim da poklonim na ovaj način ili ću ipak da se odlučim za izdavanje. Ova Vaga mora da odvaga.
Odlučila si se da budeš bliska narodnom predanju i folklornoj fantastici naspram važećeg trenda slovenske mitologije. Zašto?
Slovenskom mitologijom sam se bavila u prvom romanu „Zmaj i Milena“ i naivno kao i ostali mladi pisci mislila kako je zapostavljena, a pritom fantastično inspirativna i da toga nema dovoljno u ponudi. Danas mislim da je ima i previše. Dok narodnog predanja nikada dosta. Ljuti me kada su autori lenji pa prežvakavaju opšta mesta. Sećam se da sam se žalila mužu kako ću da se obesim ako još jednom negde pročitam: „Čikino jarence“; „Čikino, mačence“… Efektno, ali rabljeno do iznemoglosti.
Da li imaš svoje literarne uzore ili barem omiljene autore?
Imam omiljene autore koji su što se stila tiče, po mom mišljenju neprejebivi. Na primer: Bernhard Šlink.
Koliko su u pisanju bitni tehnika, pravopis i gramatika, istraživanje i poznavanje teme?
Ne mislim da pisac mora da bude pismen. To čak i nije pravilo. Znam da se mnogi neće složiti. Pisca čini priča. Postoji ceo mehanizam koji može da je iznese. Da li bi mi poverovala ako bih ti rekla da je više pismenih pisaca koji su jalovi, od manje pismenih a punih priča?
Istraživanje je potrebno kod svakog stvaralaštva. Najmanje se istražuje kod pisanja prve knjige. Ona se najčešće gradi iz postojećih znanja.
Da li su zmajevi stvarni?
O, da.
Koliko na domaću književnost utiče strana fantastika i popularni autori poput Roulingove i Martina?
Kažu da je bolje da liči na nešto, nego ni na šta. Verujem da je to bolest „prve knjige“, da ne kažem „prve trilogije“.
Šta najviše nedostaje domaćoj fantastici, a po čemu je ona zaista dobra?
Nedostaje slojevitost. Simbolika. Istraživanje. Neka dodatna znanja. Zato se i izdvaja svega par autora, ostalo je bledunjavo. Dobra je, jer je opipljiva. Lako joj se veruje.
Šta bi rekla mlađoj sebi da možeš da se vratiš u momenat kad si prvi put sela da pišeš?
„Zmaj i Milena“ je zbirka priča, a ne roman i ne brini, naučićeš da kucaš na tastaturi.
Koliko tvoje slikarsko oko pomaže kod oslikavanja tvojih likova u romanima i kako tvoje razne ljubavi opstaju sve na istom tlu?
Veoma. Kog gradnje likova, stvaranja atmosfere, pejzaža… sva su čula uključena. Ima tu i mirisa i ukusa, boja i emocija. U glavi je jedan kotrljajući džumbus. Stranice romana mirišu na terpentin i laneno ulje, a oslikana platna iz raskošnih ramova pričaju priču. Čudo.
About Author
