Ovog puta na čaju u AVKF naša gošća je autorka Milica Milanović, koja je početkom godine samostalno objavila svoj roman prvenac Pomračenje plavog meseca.
Kako je nastao tvoj prvi roman Pomračenje plavog meseca i koliko ti je vremena trebalo za njega?
Prvi nagoveštaj ideje za „Pomračenje plavog meseca” se javio 2013. godine, prilikom igranja jedne kompjuterske igrice, ali sam se novorođenoj ideji tek tri godine kasnije zaista posvetila. Pri prvom javljanju ideje, zapisala sam pet poglavlja koja su izgledala sasvim drugačije nego što izgledaju danas, ali mi je kasnije to bilo dovoljno da se podsetim uopštene zamisli. Pronašla sam sve beleške koje sam povremeno zapisivala, i ozbiljno krenula da razmišljam o priči – da razrađujem detalje, a onda i da pišem. Početak ozbiljnog procesa pisanja se dešavao dok sam završavala prvu godinu Psihologije. Uglavnom svim brucošima prva godina bude priličan šok. Ni ja nisam bila izuzetak, i kada je leto konačno došlo, ‘lečila’ sam se čitanjem svega što mi je padalo pod ruku, a ponajviše fantastike. Tako sam nakon čitanja jednog YA distopijskog romana bila vrlo nezadovoljna krajem i porukama koje su bile poslate. Želela sam da preduzmem nešto po tom pitanju, i jedino što mi je padalo na pamet, bilo je da napišem nešto svoje, onako kako ja mislim da treba. Tako sam se setila ideje za roman, i bez ikakve provere i ponovnog čitanja sam poslala drugarici da pročita pomenutih pet poglavlja. Ona se oduševila, i pitala da li ima još. To mi je bila dovoljna motivacija da nastavim dalje, i da se ponovo zainteresujem za ono što mi je palo na pamet nekoliko godina ranije.
Čitav proces do konačne verzije je potrajao oko dve godine. Za to vreme je roman pretrpeo više ozbiljnih promena i dorada. Prvu verziju romana sam imala nakon godinu i nekoliko meseci intenzivnog i neprekidnog rada. Tada sam još mislila da je to konačna verzija, da nema potrebe da se išta menja i dorađuje, ali sam ipak želela da dobijem i potvrdu od čitalaca. Pronalazila sam ljude koji su bili voljni da pročitaju roman, i dobijala nekada iste, a nekada različite komentare. Svi su mi rekli da ih je knjiga vukla da nastave sa čitanjem, i da im je bilo jako zanimljivo, ali su neki od njih imali sugestije i kritike da bi na romanu trebalo još raditi. Kad sam sela i pročitala njihova zapažanja, shvatila sam da su bili u pravu, i posle nekog vremena je nastala druga, dorađena verzija romana, a postupak traženja čitalaca je bio isti kao i prvi put. To je potrajalo sve dok nisam upoznala svoju urednicu, koja mi je pomogla da dođem do finalne verzije.
Da li je roman inspirisan nekim već postojećim realmom iz sveta književnosti, mitologije i istorije ili za nastanak valja da zahvalimo samo mašti?
Drugi svetovi su možda imali implicitan uticaj na stvaranje Akvalonije, ali je svet u kome se odvija radnja „Pomračenja plavog meseca” najviše plod moje mašte. Ovaj svet ima svoja pravila, svoje vladare, gradove, mapu, grb, i slično. Detaljima je posvećena velika pažnja, a kako trenutno pišem drugu knjigu iz istog sveta, ali hronološki smeštenu hiljadu godina ranije, ti detalji se dodatno razrađuju i produbljuju. Sada je svakako lakše implementirati nešto novo u već poznat svet, nego što je bilo osmisliti sve od nule, a istovremeno i uklopiti tako da ima smisla.
Koliko tebe ima u ovom romanu ili misliš da pisac treba da isključi subjektivni faktor kad piše?
Mislim da pisci uvek ubacuju bar malo sebe u ono što pišu, čak i ako to ne žele. ’Količina sebe’ zavisi od mnogih faktora kao što su: nivo svesnosti, iskustvo, vrsta dela, žanr, ciljevi koje pisac ima, itd. Pisac svakako može da pokuša da se drži po strani, ali samom činjenicom da reči izlaze upravo iz njegovog pera on ubacuje deo sebe u svoje delo, i to je ona najminimalnija doza sebe bez koje se ne može. Ne mora to uvek da bude kroz likove ili narativ.
U „Pomračenju plavog meseca” mene ima dosta, najviše u dva junaka, ali je to uplitanje bilo prilično svesno. Sličnost će primetiti samo oni koji me poznaju, premda su i tu mišljenja bila podeljena. Pošto mi je ovo prvi roman, možda nisam ni mogla da ubacim sebe suptilnije u radnju, a možda nije ni trebalo. Moram da naglasim da i te sličnosti koje postoje između mene i junaka mog romana ne znači da smo u potpunosti isti. Naprotiv! Ono što nas najviše povezuje je put razvoja kroz koji smo zajedno prolazili tokom pisanja.
Koliko je bitno raditi sa urednikom i kako je urednik pomogao tvom pisanju?
Rad sa urednikom je izuzetno bitan. Mislim da je ovaj korak ključan u zaokruživanju dela, i da može mnogo da poboljša roman, bez obzira na to koliko je bio dobar u startu. Naravno, sve pod uslovom da urednik zna šta radi, i da ne piše umesto autora. Moj roman je uređivala Stanislava Radosavljević, sa kojom sam imala izuzetno dobru saradnju. Ukazala mi je na mnoge suvišne reči, na nedoslednosti koje sam previdela, na ono što treba produbiti, šta je neuverljivo, a šta nepotrebno. Ni u jednom trenutku se nije mešala u radnju, niti je pokazivala želju da piše umesto mene. Imam utisak da je to jedan od najvećih strahova autora – da im neko ‘ne upropasti’ delo mešanjem u samu radnju, ali kao što sam rekla, pravi urednici to neće ni pokušati.
Da možeš da živiš na nekom mestu iz svog romana koje bi to mesto bilo?
To bi definitivno bio Loiho, samostalni grad-država na teritoriji Akvalonije, ali istovremeno odvojen od nje. Loiho ima drugačija pravila od ostatka Akvalonije, ne može ga svako pronaći, i niko nepozvan i neželjen ne može da uđe u njega. Tamo žive drugačiji ljudi, koji imaju svog vladara, i u potpunosti se drže po strani u ratu protiv Zlih sila. U Loihu su svi prihvatajući, iskreni, vredni i odvažni. Naseljeni deo je besprekorno sređen, uređen, održavan i čist. Nećete naći nikakvo smeće na ulicama, nijednu ruševinu, niti napuštenu kuću. Nema zaboravljenih ćoškova, niti nebezbednih kvartova. Loiho je bogat i divnom prirodom. Krase ga najlepše livade i šume, prepune zelenila i šarenog, mirisnog cveća. Najdominantnije cveće u sadašnjem Loihu je lavanda, čiji miris se oseća na svakom ćošku. Poreklo toga ide do sadašnje, 37. padiše Loiha – Lorekse, vrlo hladne i stroge vladarke, ali izuzetno cenjene i poštovane od strane svog naroda. Sve u svemu, kada malo bolje razmislite, Loiho je idealno mesto. Prava utopija, a ko ne bi želeo da živi u utopiji?
Kakvi su tvoji utisci o domaćoj sceni? Da li je lako stići do izdavača?
Po mom dosadašnjem iskustvu nije lako. Pogotovo za neafirmisane autore. Moj pokušaj kontaktiranja je bio preko mejlova, a jednom prilikom i uživo na sajmu knjiga. Tražila sam izdavača više od godinu dana. Kada sam konačno našla jednog, potpisala ugovor sa njim i pomislila to je to, on je umro, a novac koji sam uložila, još nisam dobila nazad. Samo nekolicina izdavača je prihvatila da im pošaljem rukopis na uredničko razmatranje (ranije verzije rukopisa), ali niko od njih nije pročitao isti. Kad god bih im pisala, oni bi rekli da još nisu stigli da pročitaju. Neki izdavači su ga odbili jer ne objavljaju fantastiku, što je sasvim opravdano, ali najveći broj njih nije odgovorio ni na obično pitanje: „Da li primate rukopise na uredničko razmatranje?”
Neposredno pre odluke o samostalnom izdavanju, dobila sam ponudu od još jedne izdavačke kuće, ali je trebalo sve sama da finansiram, a izdavača sam tražila upravo da bih to izbegla. U slučaju samofinansirananja preko izdavača uslovi za autora nisu baš povoljni jer sve sam plaća, a dobar deo zarade odlazi na druge strane. Na kraju sam odlučila da samoj sebi budem izdavač, jer sam na taj način mogla da odlučujem o svemu. Sve je ispalo onako kako sam htela. Naravno, koštalo je još i više nego što bi bilo preko izdavača, ali verujem da se isplatilo. Imati izdavača neosporno ima svojih prednosti, ali može se i bez njih.
Šta inače voliš da čitaš?
Volim da čitam klasike, u njima možda čak i najviše uživam. Volim i romane sa istorijskim podlogama, posebno one za koje nikad niste sigurni jesu li se stvarno desili. Što se tiče fantastike, ranije sam je mnogo više čitala nego sada. I dalje je volim, ali ne svu, i ne uvek. Mnogo mi je više ležala naučna od epske, kao i one knjige koje se ne deklarišu ništa detaljnije od samo fantastika. U suštini se ne bih vezivala za sam žanr jer se dešava da mi se dopadne i nešto za šta nikad ne bih pomislila da će me privući. Osim romana volim da čitam i knjige iz oblasti društvenih nauka, studije društva, a povremeno i naučne radove iz oblasti psihologije.
Šta si želela da budeš kad porasteš?
Pevačica. Kasnije se to uobličilo u operska pevačica i tako je ostalo do dana današnjeg. U potpunosti sam se usmerila na tu stranu. Zaljubila sam se u operu na prvo slušanje, i ta ljubav svakodnevno raste i jača.
Pored svog romana Pomračenje plavog meseca koji je u sferi fantastike ti pišeš i druge žanrove. Da li da očekujemo nešto novo u tom pogledu uskoro?
Volela bih da u nekom trenutku objavim zbirku kratkih priča, od kojih do sada nijedna nije eksplicitno iz oblasti fantastike, ali ih još uvek nema dovoljno. Osim toga, imam plan i za jedan roman, ali ću još videti šta će sa njim biti. Trenutno radim na prequel-u „Pomračenja plavog meseca”, tako da pretpostavljam da će to biti najskorije, iako će se i na njega čekati još dosta vremena.
Poručite svoj primerak direktno kod autora. Pronađite Milicu na Facebook-u ili Instagramu.