Uroš Timić je naš mladi pisac fantastike, bibliotekar, bloger i sve u svemu zanimljiv i inteligentan mlad čovek. Iza sebe ima nekoliko romana, a u ovom intervjuu imaćemo čast da predstavimo njegov najnoviji roman „Reptil“.
Kako jedan mlad pisac da pronađe svoje mesto u književnom svetu? Ima li poteškoća u približavanju izdavačima i publici?
Rad, rad i samo rad. Ljudi imaju predrasuda počevši od toga da ste pisac, pa preko toga da ste srpski pisac, do toga da ste mlad srpski pisac. Većinu ćete lakše ubediti da pročita strani roman starijeg autora. Neću reći da su baš Tantalove muke, ali je veoma težak posao pred svakim ko se dohvati pisanja, pogotovo „pod mlade dane”. Naravno, vaše književno delo je vaše oružje i ukoliko je kvalitetno, to znači da imate oružje koje sve pobeđuje, pa i ovo što sam maločas napisao. Što se drugog dela pitanja tiče, lakše je doći do publike nego do izdavača. Mislim da će se svaki kolega i svaka koleginica složiti sa mnom.
Zašto fantastika? Šta te je u ovom žanru tako snažno privuklo, toliko da si poželeo da je pišeš?
Fantastika i avanturistički romani su nešto uz šta sam odrastao. Hari Poter mi je omiljeni serijal koji mi je, na izvestan način, obeležio detinjstvo i nekako je bilo neizbežno da i u mojim delima postoji poprilična doza ovog žanra. A šta me je privuklo? Fantastika je žanr koji nam dozvoljava da imamo čarobne moći, da se teleportujemo, da imamo magične štapiće, letimo na metli, da upoznajemo vile i čarobnjake… Svet koji je u potpunosti izmaštan. Ja se, u svojim delima, ne bavim baš ovom vrstom fantastike, više „ubacujem” po koji fiktivni detalj tek da bih začinio priču, ali pripremam nešto što će u potpunosti opravdati to da pripada žanru „fantastika”.
Šta misliš da je najbitnije od kvaliteta da pisac poseduje i koliko je bitno da pisac čita i poznaje gramatiku i pravopis jezika na kome piše?
Intelekt, elokvencija, sposobnost imaginacije… Dobar stil, vladanje istim i mogućnost da se „ubaci” u priču, pa i da postane lik kog opisuje i o kom piše. Od velikog je značaja da pisac i sam čita i to da MNOGO čita, pa samim tim i da bude, što bi se reklo, „potkovan” kada je jezik u pitanju. Biti nepismeni pisac je kao da ste profesor matematike koji ne ume da sabira. Više puta sam čuo, pa u šali i sam odgovorio „ma, to će lektor da sredi”, ali u suštini takvih izjava se ježim. Okej, poneka greška, pa i više grešaka mogu da se potkradu, korektura i lektura su nezaobilazan deo u stvaranju književnog dela, ali pisac mora da bude pismen. Ne samo kada su pravopis i gramatika u pitanju, već i da vlada stilskim figurama, da dobro barata jezikom, da ume da se poigrava rečima, itd.
Čitati nekog drugog dok radiš na svom romanu – da ili ne? Imaš li neke književne uzore? Na primer nekog mrtvog ili živog autora s kojim bi najradije popio nešto i popričao.
Većina nas, verujem, da kada je u „punom zaletu”, odnosno, kada piše aktivno svoj roman ili je makar kod onog „najbitnijeg raspleta” – ne može da ima dovoljno koncentracije za istovremeno čitanje tuđeg romana. Pa čak mislim da je to i loše jer nesvesno možemo dozvoliti da taj roman utiče na stvaranje našeg. Najradije bih se aktivno družio sa Edgarom Alanom Poom. Obukli bismo frakove, stavili cilindre, pušili duvan iz lule i razgovarali o prolaznosti života… Od savremenika se družim sa mnogo mladih i uspešnih pisaca u Srbiji, a pored njih, od domaćih autora, voleo bih da sam imao prilike da upoznam Pekića, recimo.
Koliko je bitno da autor ne odustaje od sebe i svog stila?
Ako kažemo „stil”, podrazumevamo da ga autor poseduje i da to izgovaramo u pozitivnoj konotaciji. Tako da je izuzetno važno da autor izgradi nešto prepoznatljivo i da ne skreće previše sa sopstvenog kursa. Ako primetimo nedostatak stila, i autorovu upornost da zadrži način na koji piše, a, recimo, većina smatra da je taj način loš, onda bi autor možda mogao da se oproba u nekom drugom „načinu” izražavanja ne bi li izgradio „stil”. Tako da samim tim ne odustaje od sebe jer je prihvatio kompromis.
Da li je rad sa lektorom i urednikom nešto što bi preporučio mladim ljudima koji tek ulaze u sferu pisanja? Ako da, zašto da, ako ne zašto ne.
Odgovor je naravno, i uvek će biti, pozitivan. Urednici, dobri urednici, podrazumevano su ljudi sa velikim iskustvom i znaju šta i kako će publika prihvatiti, a šta će odbiti. Isto tako, ako primete da ste skrenuli sa nekog dobrog smera u loš, mogu vas vratiti na dobar. Lektor… pa šta tu ima da se kaže? Malopre sam govorio o značaju poznavanja srpskog jezika, lektor je tu da proveri koliko dobro ga poznajete i da vas, ako ga ne poznajete dovoljno dobro, upozna. Smatram da lektor ne bi trebalo samo da ispravlja vaše greške, već i da vam u komentarima, pa čak i uživo, objasni zašto je nešto greška i ne može biti prihvaćeno kao deo vašeg stila pisanja. Naravno, postoje ekstremni slučajevi… Navešću sopstveni. Pisao sam priču u prvom licu iz ugla narkomana, i u trenutku kada je lik bio maksimalno pod dejstvom psihoaktivnih supstanci, prestao sam da koristim pravopis, znakove interpukcije, itd. ne bih li dočarao „ludilo” koje se dešava u njegovoj glavi. Sem korekture (grešaka u kucanju) lektor nije, naravno, ispravljao ništa jer je shvatio šta sam hteo da postignem.
Tvoj roman „Reptil“ je izazvao veliku pažnju kao i način na koji si podelio roman sa javnošću. Reci nam nešto više o tome.
Reptila sam počeo, igrom slučaja, da reklamiram godinu dana pre nego što je sam roman ugledao svetlost dana. Način na koji sam odabrao da ga reklamiram, očigledno je bio dobar, a priča koja je ispratila sve to… Iako nosi sa sobom veliku dozu stresa, očito je uticala da sve dobije na jačini. Govorim o izdavaču i o odluci da roman objavim kao samostalno izdanje. Uporedo sam snimao YouTube klipove na temu pisanja u Srbiji koji su bili uspešni (govorim namerno u prošlom vremenu, ali u nekom trenutku ću se vratiti tome), te je i to privuklo pažnju javnosti. Roman je sam po sebi interesantan, bavi se nekim aktuelnim temama i to je, takođe, dodatni razlog zbog kojeg je roman interesantan savremenom čitaocu.
Neka poruka za mlade pisce, koji se tek spremaju da uđu u književne vode.
Napisaću nekoliko kliše fraza: Verujte u sebe, prihvatajte kontruktivne sugestije, naučite da razlikujete dobre savete od loše kritike, budite uporni i nemojte da padate prečesto jer je svaki put sve teže ustati. Više pažnje posvećujte dobrim komentarima, ohrabrujte sebe njima, ali nemojte zanemarivati ni loše komentare jer se i u njima krije poneki dobar savet.
