Autostoperski vodič može da se pohvali još jednim čedom koje će oduševiti sve zaljubljenike u naučnu fantastiku i detektivske filmove starog šmeka. Naravno, reč je o romanu Pukovniče, stoj!, vrlo interesantnom delu poteklom iz pera autora Mire Satarić. Pukovnik je prilično ostvareno delo koje svojim dubokim slojem značenja, ali i složenijom tekstovnom formom, uspeva da se kreće na stvaralačkoj osi između Dikovog androidskog sveta i nadgradnje žanra kakvu je utemeljio Dostojevski kada se poigrao potkom detektivskog romana u Zločinu i kazni. Drugim rečima, ovaj roman je jedan od onih koji sasvim uspešno ilustruju da SF u sebi može (često i mora) da sadrži visok umetnički potencijal, koji nadizilazi žanrovsku etiketu, i uprkos tematskoj ili motivskoj „uslovljenosti“ uspeva da ispuni kriterijum originalnosti.
Ideja romana se zasniva na futurističkoj viziji, a taj svet budućnosti u koji je smeštena radnja još je dodatno zabiberen distropijskim začinom. U urbanističkoj i hologramskoj izmaglici sivila vidimo kako su ljudska tela postala puke „školjke“ za svest, zbog čega se može videti snažna depersonalizacija čoveka, a gotovo virtuelni grad kroz koji se glavni junak kreće odiše pritajenim otrovima i svim mogućim zaverama i represijama, kao u nekom od romana Čajne Mejvila. Priče tih ljudskih „školjki“ podvlače sliku statusne distinkcije između androida, klonova i ljudi, jednu vrstu inkarnirane predrasude koja pojačava ideju dehumanizacije i otuđenosti, naspram koje naizgled stoji pokret Otpora koji se suprotstavlja svemoći genetskih kompanija. Međutim, kao što to biva i kod svih originalnih i kvalitetnih priča, te distropijske crte, buntovnički krik u NF maniru, kao i specifični detektivski narativ i atmosfera romana misterije utkani su strateški u knjigu, kako bi se poigralo ustaljenih NF uzora, idejom namernog klišea, detektivskih tipskih junaka i ostvarila jedna dublja priča o nasušnoj potrebi za humanošću i odgovorima na pitanja ko je čovek i šta čini jedno ljudsko biće.
Problematika depersonalizacije, dehumanizacije, detronizacije mašte, kreativnosti, etičkog koda, kao i pitanje slobode ljudske vrste prožima svaku poru ovog dela, a ta činjenica se strateški akcentuje time što i jedan od dominantnih junaka – Pukovnik, Danijel P. (po kome je delo i dobilo naslov), nema istaknuto ime, već se potencira njegov nadimak. Imenovanje književnih junaka po Rolanu Bartu jednako je stvaranju samih književnih likova, i ono često ima simboličnu funkciju. Zbog toga dodatno je zanimljiva činjenica da autor u više navrata demistifikuje šabloniranu funkciju lika pukovnika kao „večitog“ spasioca sveta, koja je potekla iz starih holivudskih ekranizacija i zakucala u mozak junacima iz sveta umetnosti herojski kompleks.
A ako bismo Pukovnika gurnuli pod kritički mikroskop i analizirali tehničke karakteristike knjige, videli bismo da je očigledno kako se autor dobro služi jedinstvom forme i sadržine, njihovom harmonizacijom, ali i posebno interesantnom tehnikom – tj. destrukcijom ustaljenih tekstovnih (i kinematografskih, scenarijskih) rešenja, i to baš kroz namerno isticanje istih, a zatim i njihovu inverzivnu poziciju, čime se narušava linearnost teksta i otvara prostor narativnih pukotina i mesta neodređenosti. Pukovnik je zbog toga takođe vrlo pitka knjiga u kojoj čitalac sa uživanjem na svakoj stranici otkriva vešto preplitanje fabule i sižea, a zatim i oštroumno poigravanje frazama iz književne i filmske tradicije. Pitkost romana potiče pre svega od dobre ideje i priče, ali i od vrlo dobro uravnoteženih pripovednih tehnika, te je roman pretežno prikazan u narativnom maniru, ali je protkan tokom svesti, kao i deskriptivnim, dijaloškim, monološkim elementima u kojima se ogledaju fluidnost, prirodnost teksta, zbog čega se lako uspostavlja sinteza između književnoumetničkog i razgovornog stila, a zaintrigiranost čitaoca održava od prve do poslednje stranice knjige.
Drugim rečima, ako bi se i za jedan NF tekst slobodno moglo reći da je uspeo da dočara tu filmsku notu bez suvišnog gomilanja epiteta, a da istovremeno očuva dubinu, stvaralačku maštovitost, kvalitetnu tehniku i snagu književnog dela moderne epohe, onda je Pukovnik Mire Satarić definitivno taj odabrani biser naše savremene naučne fantastike.
Autor: Kristina Kecman