Hladna magla spustila se na pitomu oblast Srednje zemlje, čineći je tamnom i tmurnom. Nikada ranije nije pala tako nisko, čak ni na oblastima gde su obitavale najmračnije zveri i duše.
Dve prilike hodale su jedna za drugom na belom, prozirnom pokrivaču, umotane u odore sa kapuljačama preko glava. Teško su videle, osećajući pod nogama samo hladne stene. Niža od njih, bosih nogu preskakala je kamenje, pokušavajući da zadrži ritam svog saputnika. Teturajući se, misli su se gubile u onim srećnim danima kada su hobiti bezbrižno trčali ovim poljima, bez okova straha, gde je najveća briga bila da li će biti vremena za još jedan ručak. Mada ga je uvek bilo.
Nekoliko koraka je trebalo da napravi da bi niža prilika sustigla ćutljivog sadruga i kada to konačno učini, izusti:
– Imaš kod sebe moj dar?
Ne pokušavajući ni da okrene glavu, ispod kapuljače se začuo grub, dubok i skoro podao glas:
– Da, čuvam ga na mestu gde je sve odavno izgubljeno.
– Dobro ga čuvaj. Otkad su Besmrtne zemlje nestale, svaka pomoć je dobrodošla – molba se jasno nazirala u glasu nižeg saputnika.
Iza dalekih prevoja presijavali su se snegom prekriveni vrhovi, a zatim kao da je neko presekao pejzaž, druga vrsta hladnoće spustila se na Srednju zemlju. Drveće i trava postajali su suvi, voda nije bila pitka i vetar je gubio snagu. Na izlasku iz šume, dočekala ih je dolina, uskih i strmih strana; cilj njihovog odredišta. Nekada zeleno i veselo mesto, sada je bilo puno suvih stabala. Kapije Besmrtnih zemalja bile su otključane, brišući granice između dva sveta.
Išli su neko vreme jedno za drugim, usporavajući hod. Približavajući se ivici sa koje se video pejzaž, oboje spustiše kapuljače. Kosa prve prilika bila je duga i isprepletena, ali prljava. Blago deformisano lice krilo je ožiljke na sivoj koži, a donja usna bila je duplo veća od gornje. Ork podiže ruku kao znak da zastanu i podiže lice ka nebu, na prekide uvlačeći vazduh nozdrvama. Nekoliko metara ispod, pogledi su im bili prikovani na ogromnog orka, bar dva puta većeg od njih. Iza sebe vukao je zarobljenika, sa vrećom preko glave, koji se trudio da hoda pravo, ipak zanoseći svojim velikim, dlakavim stopalima.
– Osećam mnoštvo čudnih bića i energije. I dobro poznatog neprijatelja – tiho reče svojim oštrim glasom, posmatrajući iz zasede kako je ork gurao svog zarobljenika u pećinu.
– Najslavniji hobit je sa njim? – reče niži od dva posmatrača, ne skidajući pogled sa ogromnog orka, kao da nije bitno to što je čuo.
– Da – okrenu svoje nakazno lice – I dokle ćeš ga toliko hvaliti? Uopšte nije toliko bitan kao što svi misle.
Ali bio je. I to ne samo jednom hobitu izgubljenom u Srednjoj zemlji sa saputnikom o kome ne bi ni maštao. Svi su čuli za njega. Kako i ne bi posle Rata Prstena.
– Nadam se da kod sebe ima to što nam treba.
– Ima, znam ga veoma dobro.
– Onda idemo po planu, ti samo… – ne završivši rečenicu, hobitski pratilac nestao je brzo i toliko neprimetno da nije ni video kada.
U nekim drugim okolnostima, taj zarobljeni hobit bi odavno bio mrtav, ali Srednja zemlja se promenila. Hobit je posedovao nešto dragoceno, nešto što je došlo kao odgovor na sve molitve. Čak i više od toga, pružala se prilika za osvetu.
Skinuvši ogrtač u potpunosti, oštre linije mišića ocrtavale su se na telu orka. Nekarakteristično za klasičnog ratnika, deo ispod vrata delovao je slabije, ali su noge bile mnogo razvijenije. Spustivši se, prilazio je iza leđa stasitog neprijatelja, nestajući iza njegovih ogromnih leđa.
– Lugduš! – besno kriknu spuštajući se na tlo.
Veliki ork se okrete usporeno, sa neveštom imitacijom osmeha:
– Bogdura! Mislio sam da si mrtva. Kao i tvoj otac kog sam zaklao!
I zaista, bila je mrtva. Ali iznutra. Ženski orkovi oduvek su bili ispunjeni patnjama, besom koji im kida dušu, smatrani viškom i nemilosrdno odstranjivani.
– Imaš nešto što je moje! – urlajući se zaletela na njega, držeči dva bodeža u rukama. Sa lakoćom je odbio njen napad i podigao koplje sa tla.
– O da, imam. – groktao je – Krv tvoje nejake dece koju sam takođe ubijao. Šta će nam takvi u borbi, posebno tvoje krvi!
Orkovi ne mogu da zaplaču. Orkovi nemaju osećanja. Orkovi… Jednom suzom uništila je sve što je ikada znala o svom narodu.
– Moć… – tamna suza slivala se niz unakaženi obraz i kao reka u koritu ispunjavala rane na licu – To osećanje te ispunjava, zar ne? Šta sve misliš da uradiš zbog te moći. Naš narod je dovoljno propatio! Misliš da će ti moć pomoći da postaneš osvajač!? Možda te ona neće ubiti, ali ja hoću!
– Mnogo daješ sebi za pravo. Ionako služiš samo za rasplod. – zviznuo je stranom koplja toliko jako da je odletela nekoliko koraka unazad i udarila glavom o kamen na tlu.
Pokušavši da dođe sebi osetila je neku čudnu silu oko njih, tamu koju nikada nije mogla ni da zamisli. Lugduš se nadvio nad njom i ispustio bučan vrisak, a bale su mu curile niz usta:
– A koga to imamo ovde!?
Hobit sa navučenom kapuljačom lebdeći je izlazio iz pećine, dok su mu šake i stopala bile obavijene čudnom crnom materijom. Lugduš ponovo glasno groknu, ispunivši svojim čudovišnim glasom magloviti prostor. Zatim joj je približio koplje, vrha skorelog od krvi, ne skidajući pogled sa hobita.
– Tamne sile se ponovo bude. Nisam ovde da se uklopim u novi svet. Hoću da napravim svoj vlastiti.
Gledala je naizmenično u njega i svog saputnika.
– Postoji trenutak koji menja život iz korena. Trenutak kada priznajemo svoju slabost i prihvatamo je, trenutak kada prihvatamo žrtvu ili… – nastala je kratka tišina, a zatim je nastavila tišim, skoro bolnim glasom – Puštamo nekako da ode. Ponekad taj trenutak pruža odgovor na sve naše pat…
Ne dozvolivši joj da završi rečenicu, nemilosrdno je zabio vrh koplja u njene grudi uz huk koji se pojačavao iz magle. Jednom nogom se nakačio na nju i odgurnuo je tako da se srušila bez reči.
– A sada ti… – izustio je, usmerivši se na hobita. – Zar si stvarno mislio da ga nećemo čuvati? Pitanje je trenutka kada će se slomiti. Ne mogu svi pripadnici tvoje sorte da se nose sa takvim teretom.
Nije odgovorio. Hobit je imao ogrtač preko svoje glave, krijući svoje lice pred napadačem.
– Hoću da ti vidim oči dok budeš krvario! – uzviknu i iz jednog poteza zbaci hobitski ogrtač u stranu. Zagledao se u te oči koje nisu skidale pogled sa ogromnog orka. Lice hobita izgledalo je blago kao svetlost, rumeno, a oči obasjane sunčevim zracima pokazivale su zanos. Taj sjaj krio je strah, potisnut iza nežne kože. Paralizovan, zaboravio je da gurne ruku u džep i izvuče nešto čime bi se branio. Srce mu je lupalo kao da će iskočiti, dok su se oblaci povlačili.
Lugduš huknu prekrivajući iznenađenje: – Nisam slab prema Hobitima. Makar i ženskim! –
– U prošlosti su žene iznenadile mnogo moćnije, zašto bi sa tobom bilo drugačije!? – besni jek vrisnu iza Lugduša, na šta odmah spusti pogled na svoja prsa. Poznati vrh koplja štrčao mu je iz grudi, dok se tamna smola spuštala niz njegovo telo iz rane. Krenuo je da se ruši unapred, na šta hobit skoči u stranu.
Lugduš je osetio kako ga je neka ruka povukla i okrenula na drugu stranu. Gledao je u nju. Izvlačila je bodež zakačen za pojas i kretala se ka njemu, bespomoćnom ratniku koji je zurio u grudi u koje joj je zabio koplje. Bila su zaštićena verižnjačom od mitrila, jedva obavijenom oko njih, štiteći gotovo samo srce.
– Greška je što si ciljao u srce, ono je svakako davno prestalo da kuca.
Učinio je još jedan očajnički napor nastojeći da se pridigne, ali ispusti poslednji dah, sa očima punim srdžbe.
– Da li je dobro? Ono, kako ga zoveš, najslavniji hobit? – reče skidajući verižnjaču upletenu oko grudi.
– Najslavniji hobit… Moj otac! –
Iz dubine pećine, prilika se kretala otežano, sa mukom vukući gola stopala po prašnjavom tlu. U neurednoj kosi sede vlasi su se mrsile sa tamnijim, a u očima mu se nazirao umor. Iscrpljenost je nestala, istog trena kada je ugledao devojku koja mu se približavala.
– Rubi! – uzviknu, i krenu ka njoj sporo, premoren da potrči.
Njegovi ruke su snažno zagrlile Rubi toliko da joj se učinilo da će se spojiti u jedno.
Držala ga je čvrsto za ogrubelu šaku, okrenuvši se ka orki.
– Moj otac, Semvajz Gemdži – zatim se duboko zagledala u njegove suzne oči – Najslavniji hobit.
– Imaš li ono što mi treba? – iza njih odjeknu orkin glas.
Semvajz se uz malo muke podiže i poče da raskopčava prljavu košulju u kojoj je skrivao grimizni ključ. Pogledao je u kćer, tražeći u njenim krupnim očima dozvolu da se odvoji od svoje obaveze i tereta. Konačno je spoznao pravu težinu koju može poneti sudbonosti predmet.
– Samo uz pomoću njega može da okupi svoj narod. Naročito sada, jer su svi proterani iz Besmrtnih zemalja, kao i ti. – reče Rubi.
Sem se na trenutak ustručavao, ali ohrabren prisustvom kćerke, spustio je dragocenu stvar u njene ruke. Nikada nije imao poverenja u orkove. Nepoverljiv, ali blagosloven od svoje devojčice, pratio je pogledom dok je prilazila nekome za koga je oduvek smatrao protivnikom.
Rubi je predala kluč i zatim je stala na par koraka od nje. Po prvi put, učinilo joj se da oseća strah u njenom glasu.
– Dolazi neko novo doba. Novi pretnje su na horizontu. – zagledana u daljinu reče orka.
Rubi nije skidala svoj pogled sa nje: – I novi savezi.
Nisu se pozdravili, već su odmah pošli na suprotne strane. Semvajz i Rubi uputili su se ka mestu gde se nekada nalazio Hobiton, a orka je pošla na sever. Nešto novo se pokrenulo, nešto van ičije kontrole. I nekako su znali da će ih sudbina ponovo spojiti.
Priča je osvojila prvo mesto na Tolkindanu 2018.
Autor: Bojan Brnjoš