Desilo se baš ono što sam u prvom broju na neki način i nagovestio. Naime Serđo Boneli Editore se vraća svojoj ustaljenoj praksi sa dva autora, jednog koji piše i jednog koji crta.
Iako je Karlo Ambrozini bio poprilično sjajan u ulozi kompletnog autora dodelili su mu pojačanje, novog crtača, tako da je sada samo scenarista, videćemo da li je odluka dobra ili je doneta samo stoga da bi se vratili rutini. Za one koji ne znaju pon
oviću Ambrozini je autor nekih sjajnih epizoda Dilana Doga, Ringa i mnogih drugih. A kao pojačanje mu je stigao niko drugi do Paskvale Del Vekio veliki crtač to najbolje znaju oni koji čitaju Teksa, kom je podario neke od najboljih novijih epizoda. Autor je i nekoliko vrlo dobrih avantura Nika Rajdera, te se možemo nadati da se dobro uklopio u Ambrozinjevu viziju. Pošto su obojica već prekaljeni asovi “devete umetnosti” nije u pitanju kvalitet već to da li su pravi spoj, jer nekad majstorstvo nije dovoljno.
Na neki način uvek sam se pitao gde je granica sna i jave. Napoleon tu granicu briše već u uvodnim scenama drugog broja. Epizoda počinje tako što vidimo predeo koji ne deluje naročito gostoljubivo. Ispostavlja se da je to onaj ’predeo’ gde obitavaju imaginarni likovi i da naš heroj traži svoj trojac jer se bez njih ne oseća kompletnim. Sreće misterioznog imaginarca, koji mu priča kako je negde jednom izgubio ime i da od tada ne skida kalpak. Tu Napoleona budi iz sna prilično ljigav tip i šibicari za prenoćište, nakon te noći odlazi na nezahvalan način, da bi nakon nekoliko dana osvanuo u novinama. Nakon čega Napoleon posećuje svog prijatelja, inspektora Dimu, da se obavesti o slučaju. Iako ga nije najljubaznije napustio. Napoleon preuzima slučaj čovečuljka koji je sada već osumnjičen za ubistvo. Istraga vodi našeg heroja na ulice Ženeve među prostitutke i makroe, stvari se komplikuju, umešani su važni ljudi i slučaj se hladi, a Napoleon se vrača u san baš tamo gde je prekinut. Monah sa vešala mu pripoveda strašnu priču, koja liči na ludilo ili horor, ali pomalo je bespredmetno raspravljati o tome u imaginarnom predelu koji i sam može biti ludilo ili druga dimenzija. U stvarnosti Napoleon ima velikih nevolja da obuzda klijenta kog je svojevoljno uzeo, nestao je jedini dokaz koji je povezivao sumnjivce sa zločinom, ali ga to neće zaustaviti da se sukobi sa njima. Rasplet sledi, za sve su opet krivi novac i ljubav, naravno šta bi drugo moglo biti u ovom predvidljivom svetu. Način da se sakrije ubica je moderan i tolerantan, nekako mislim da su inspiraciju dobili zahvaljujući autorima/autorkama Matriksa. No sve se u ovoj dimenziji završilo dobro. Dok su u drugoj dimenziji herojevi prijatelji zatvorenici, da bi mu se dokazalo da nije isti bez njih. Ali je izvršio zadatak, doprativši bezimenog na pogubljenje i slušajući njegovu priču, tako da ih je dobio nazad te je sada opet kompletan i u dobrom društvu za naredni broj.
Što se tiče mog utiska, ova epizoda je nešto slabija od prve, ali možda me malo smeta promena crtača koja je primetna ako obratite pažnju deluje praznije sa manje detalja, ali i scenario je nešto slabiji, prva epizoda obiluje onim što mislim da će Napoleon biti, to jest Bogartovski detektiv sa Brandovskim licem šmekera i zavodnika, pored toga ima i tu divnu stranu koja je klasičan primer Dikove psihodelije. Svakako tek u narednim brojevima ćemo videti kuda nas vodi priča, a prvi naredni ide vrlo skoro pod nazivom ’Ludi Barakan’ sa nadom da se ovoga puta neće menjati naslov sa zadnje korice kao u ovom slučaju prvog i drugog broja. Pratite nas i u narednom broju.