Veliki dan, stoji mi u mislima, piše i u letećem kalendaru u ćošku prozora, dok za pedalj niže protiču vesti, kvote s berze, obaveštenja i vremenska prognoza. Kažu, lepo vreme danas, možda bude kišica oko dva popodne, ali ništa strašno, bez grmljavina i munja, svakako prijatan dan, a opet, težina mi se provlači kroz creva. Posao, mora da je to razlog tegobe u stomaku, onaj žalostan osećaj koji umara. Ili su godine, sićušne brazde na licu, posledica vremena; ispoljavaju se postepeno, odupirući se tretmanima, pomadama i hirurškim zahvatima. U odrazu ogledala, ne čine mi se ružne, nikako simptomi slabosti; ljudi ih jednostavno ne nose dobro. Zagledam levu stranu, pa desnu, sveže obrijana koža, nije dolično da na ceremoniju idem kao klošar. Sede zulufe sam namerno ostavio, mislim da mi upotpunjuju imidž, čine da zračim dozom autoriteta.
Kafu ispijam na brzinu, iako nema potrebe da žurim; događaj je tek za nekoliko sati. Dok srčem ono što proizvođač naziva savršenom mešavinom sintetizovanog kofeina i kakaoa, listam kroz medicinski karton uvaženog gospodina Ser Ekilijusa Akundi. Debeo fajl za čoveka u dvadeset drugoj deceniji, utovio ga je procedurama za kratko vreme, a nije uspeo da se domogne čuvene četvorocifrene godine. Živeti pun vek, samo nekolicina imućnih je uspela u tome. Ekilijusu nisu pomogle transplantacije, genetski tretmani, ni lekari koji su se obogatili odlažući mu sudnji dan. Nema pogodnu konstituciju da doživi besmrtnost, i neće videti sopstveno ime velikim fontom ispisano u listu Večnih. Uzdišem, dve stotine i dvadeset četiri godine, u dan se poklapa sa jubilejom osnivanja korporacije koju vodi, pa će ga po tome pamtiti, prvi osnivač i direktor, dve stotina godina službe i vođstva. Osam propalih brakova, desetak dece, isto toliko i unuka, a zamenik direktora je odabran da nasledi kraljevstvo? Više me ništa ne čudi.
Uvlačim nikotin voćnog ukusa, aroma je lepljiva i slatkasta, dim slaže novi sloj katrana u mom rođenom plućnom krilu. Sa osamdesetog sprata, svet je odista mali, livada sićušnih zgrada među kojima neboderi štrče poput upornog korova. Ređi sloj toplotne distorzije dodaje pokret betonu, tera građevine da se njišu u daljini. Biće kiše, sigurno. Uzdišući spuštam pogled na ekopenkalo, natmureno vrtim olovkast predmet između prstiju. Shvatam da sam dopustio mešini da naraste kao testo, pa odmeravam koliko se tu sala nabralo. Valjda sam prosek za pedesetogodišnjaka, mislim da ne patim previše od estetike, ili samo lažem sebe odbijajući redovne posete dermatologu. Ne bih da spičkam ušteđevinu na novi set kože, revitalizacije i promenu bubrega. Takav sam.
Otvaram limenu aktovku, proveravam alat, špriceve, ampule, zatvaram je. Grabim sako s čiviluka, onaj starijeg kroja sa krutim naramenicama i kožnim zakrpama na laktovima, baš starinski, ali ima šarm, toplinu.
„Ponesite kišobran, gospodine Bojer. Kiša je zakazana u dva“, glas iz stativa obaveštava.
„Znam, Sindra“, uzvraćam umorno i zatvaram za sobom.
U hodniku je komšija Stiv u bademantilu. Po navici gegajući vuče sobne papuče ne odižući noge, prati ga sferičan nadzorni dron, svetlom mu obeležava putanju. Obojica se krećemo ka liftu.
„Dobar dan, Stiv. Kako ste danas?“, odobrovoljeno mu se obraćam. Okreće se usporeno da dozna ko mu je iza leđa. Treba mu sekund da se seti imena i lika, pa se osmehuje.
„O-o-o, doktore Bojer.“ Odmah zaboravlja pripremljeni ostatak, verovatno otpozdrav, vraća se geganju.
„Mora da je čip ponovo zabagovao, je l‘ da? Vražja tehnologija“, kao u šali mu govorim, a on pilji bledo, pogubljeno, osmeh pretače u hladnu grimasu, vraća na osmeh, i tako nekoliko puta. Ko bi rekao da je tek dvadeset godina stariji od mene. „I tvojoj ćerki sam rekao da ti nabavi onaj tumač moždanih talasa što se kači na potiljku, a ona… ništa. Odavno si trebao taj čip zameniti.“
„A?“, viče pogubljeno, vrata lifta se zatvaraju, pritiskam taster za platformu na pedesetom spratu.
Uzalud je pokušavati objasniti, ne razume, više nema tu moć i snagu da pobere sve reči, shvati šta mu se govori, pa mu i ne dosađujem, a žao mi ga je, vidim da se muči. Pamćenje ga nije potpuno napustilo, pritiska taster aparata na slepoočnici, ton poziva dopire iz tananog zvučnika, prevaziđen dizajn, glomazan za današnje mikro sprave. Elektronska sekretarica mu odgovara standardnom porukom: „Korisnik trenutno nije dostupan“. Lice mu je odjedared ozareno, smeši se retkim i propalim zubima, zadah gorak.
„Helen moja divna“, komentariše posmatrajući me. „Helen, kako si? Nedostaješ mi.“ Razgovara sa snimljenom porukom, sa zvukom koji nikada nije ličio na njegovu suprugu. Još nisam saznao kog poziva, a stalno je pričao s nekim, i tek kasnije je njegova kćer objasnila očev slučaj. Pretpostavljam da broj pripada nekadašnjem domu, ugašen priključak, šta god, činjenica je da ne radi.
„Divna moja… Helen.“ U tužnim očima sjaje se suze. S distance posmatram, pomalo osuđivački, rezervisano, jer ko zna šta mu prolazi kroz glavu, hoće li emocija prevagnuti na agresiju. Težak slučaj. Demencija ili Alchajmer, bolest je od koje zaboravlja, a evo, umalo i ženino ime da mu smetne s uma. Bože, kakva muka, da me ubiju ako me isto dočeka u njegovim godinama.
„Hajde, Stiv, vidimo se.“ Pozdravljam ga pri izlazu iz lifta, žurim do kapsule, a on s nekom setom ostaje da gleda za mnom, maše ukočeno kvrgavim prstima.
„Do viđenja, doktore Bojer.“ S posebnom dubinom u glasu, kao da je potpuno svestan trenutka, zadržava me u polukoraku, osvrćem se sumnjičavo, vrata se zatvaraju, a Stivov lik, sve odsečniji i namračen u prorezu krila, ježi me. Iza tih sitnih sivkastih i plavkastih očiju, nešto nedokučivo zuri ka meni.
Hala je prazna. Uvek je prazna. Niko ne silazi ovde bez preke nužde, ne koristi kapsule autonomnog sistema ako nije hitan slučaj. Zašto bi ih koristili, kada je sve na klik razdaljine od posla, zabave, škole, raznih zadovoljstava? Da su pozvani na ceremoniju, e tada bi svi pošli, naravno, o trošku korporacije.
Elegantnu crnu kapsulu drže dve kuke na postolju. Skup dizajn, zlatne lajsne oko krupnih staklenih panela, osenčene, presijavaju se. Ulazim, metalik aktovku spuštam na kožno sedište pored sebe, potvrđujem u programu da otpočne vožnja, i tada kuke kače elipsoidnu kapsulu na gondolu. Postepeno ubrzava do krstareće brzine, juri pored drugih zgrada, pa se spušta nad parkove i saobraćajnice kojima prolaze bespilotni kamioni i dostavna vozila. Prizor krajolika seni jarkim bojama hologramskih reklama, tople međunijanse sive i bež na masivnim zgradama, dekor, ornamentika, ukrasi, pomalo barok, malo renesansa, oblici prijatni oku. Pogled mi leti daljinom, zamišljeno zurim preko svega toga, oslonjen u stranu i držeći prste preko usana pazim da mi se neka misao ne potkrade i bez dozvole izleti napolje.
Komšija Stiv i nije tako nesrećan čovek, čim se seća voljene žene. Ima više ljudi koje poznajem, koji takvu ljubav nikada nisu spoznali, i ne pada im na pamet da je traže. Doista je srećan čovek koji je voljen, koji nedostaje. Ko će od nas u smrti faliti? Tužno je to, suze teku određeno vreme, sve dok ljudi, baš kao Stiv, ne počnu zaboravljati. Neki ljudi se plaše smrti, ali pre mislim da se plaše zaborava, gorke pomisli da svet nastavlja da postoji i bez nas. Kako je to moguće? Kako je moguće da sve što smo dotakli i dalje postoji, a eto, slučajno, nas više nema? Neki ljudi se užasavaju od pomisli na smrt.
A Stiv se ceo život mučio radeći na građevini do onog momenta kada su roboti postali smešno jeftini, pouzdani i efikasni, pa se prebacio u fabriku, a odatle su ga skrajnuli u skladište, pa na kraju najurili u penziju. Njegova ćerka im je kupila stan, u redu, smestila je roditelje tu, ali sada je ostao sam, nešto kao zatvorenik, u stvari baš kao da je tu pod kaznom, primoran da životari u četiri zida, drugim robijašima u hodniku smeta da poslednje čega se seća je Helen, da joj oseća miris, fantomsku toplinu, da na njenoj strani kreveta viđa duha, traži je po sobama, doziva kasno uveče, nada se da će doći svakog časa, da pati i čami, plače za njom, konačno i da se bori za svaki detalj sećanja na nju, tvrdoglavo pokušava da je spasi od onog sveta, a godine ga izdaju isto koliko i sećanje, kao da se sve urotilo protiv njega. Odista jebeno težak život, surovo proklet, da spozna ljubav, pa je izgubi, a zatim zaboravi.
Kapsula uredno staje uz jednu od manje prometnih platformi nadomak centra grada, odakle se vidi zjapeći prostor između dva golijata popločana staklom. Ugnježdena kao oaza u sred peščane dine, stoji dotrajao kompleks od pet spratova. Ser Kilijan Akundi nije prostak, cicija, težak naravlija da dopusti da se pukotine vide na fasadi, da deo južnih zidova okupira zelena loza, ili da se spoljašnja i originalna farba u pečatima ljušti ostavljajući gole cigle da blede na svetlu. Ne, on voli te stvari i smatra ih ukrasima. Kako je korporacija starila, tako ju je i on pratio. Pristajem na stajalište, silazim liftom na tlo, protresam se, vazduh kao da je gušći, memljiv, ustajao u debelim senkama nebodera. Odnegde vuče promaja, baš neprijatno probija sako, zakopčavam tri dugmeta, koračam crvenim tepihom, mirišem bele narcise iz glomaznih saksija koje ograđuju putanju.
U holu me odmah dočekuje sekretar, dva moja čoveka u crnim odelima, onako, profesionalno obučena, imidžem poručuju da su ozbiljni, stil, ipak smo ovde poslom. Sledim ih do lifta, mehanizam od pre nekoliko vekova, restauriran, poboljšan radi veće bezbednosti, ali s očuvanim dizajnom, polazi gore. Ceremonija je na petom, poslednjem spratu. Tu u potkrovlju velika staklena kupola, rešetkasta, kovano gvožđe, krivine i uvojci slični kapijama ukletih vila iz serija i romana, a ispod okrugli stolovi, svaki za dvanaest ljudi, fin porcelan, beli stolnjaci, androidska posluga i tek poneki kuvar sređuju detalje. Nešto svite se već okupilo, oni manje rangirani u korporaciji, direktori raznih službi, njihovi asistenti, supruge i njihova pomoć, podeljeni u grupe po punoj širini prostorije. Naravno, tu je obavezan operater dron-kamera, povorka u frakovima, obezbeđenje, svakojako ljudstvo. Gospoda šaputavo žagore ispijajući žestinu, budući klijenti, ako ceremonija prođe očekivano. Supruge već ogovaraju okolne tabore i skupine u prikrajku, upoređuju skupocene toalete, komentarišu tkaninu, hvale se avanturama, putovanjima, decom, muževima, uobičajene teme.
Iz stražnje prostorije dolazi čovek poodmakle dobi u odelu koje sigurno košta tri godišnje plate. Ubrzano i u hodu se pozdravlja s pristiglim gostima, žuri ka meni. Rukujem se sa zamenikom glavnog direktora, budućim vlasnikom firme. Ushićenim osmehom čašćava, kao da je u pitanju slavlje kakvog nema na svetu, sreće moju smrknutu grimasu.
„Doktore Bojer. Smestite se već negde, sastanak odbora samo što nije počeo, a ja moram da požurim s pripremom. Ukoliko Vam treba nešto, slobodno se obratite nekom iz firme, rado će Vam izaći u susret.“ Tapše mi rame, uljudno klima momcima iz pratnje, sekretaru udeljuje prodorni pogled, onaj koji treba da zaledi krv u žilama, ali nema tu snagu, jer zameniku nedostaje odgovarajući stav i čvrstina za tako nešto.
„Dok vi završite, mi ćemo biti spremni za proces“, najavljujem mu, a iz njega zrači klinačko uzbuđenje, kao da će izgubiti nevinost s iskusnom damom. „Dozvolite samo da se pred sam početak konsultujem s gospodinom Akundijem. Poslednja provera da li nastavljamo ili prekidamo uslugu, ništa neuobičajeno. Ljudi se često predomisle pred sam čin.“ Na moj ljigav kez menjaju mu se emocije na licu. Iznenađenje, pa briga, zatim odmah ljutnja izbija na videlo, da, definitivno sumnja da nije gotovo dok klijenta ne proglasimo mrtvim, a kraljevstvo čeka.
Sto sedamdeset i neka mu je, detalji odaju prelazno doba kada operacije postaju učestale, a stari ožiljci se jednog jutra pojave i neće da odu, ma kakav god zahvat da obave protiv njih. Pretpostavljam da je čekao na ovaj trenutak tako dugo i strpljivo, da mu sama pomisao na to da će morati još da čeka, da propusti priliku za postati vlasnik, direktor odbora, glavni u korporaciji, oh, to mu se nikako ne sviđa. Zenice postaju tako sićušne, obima igle, a graške znoja ne teku po normalnom šablonu, jer su mu žlezde oštećene posle transplantacije za ovu priliku, a treba vremena da sve zaraste. Prirodnu kožu krije odmah ispod kragne na košulji koju je krvnički stegao kravatom, a nadole je svakom poznato da hirurzi ne petljaju previše. Ne, ne mogu ga zamisliti na plaži, ili u bilo kom scenariju koji zahteva nagost.
Neprijatno mu je u mom prisustvu, šta god da je neodložno, izgleda da može da čeka. Pilji neuko, možda pati od iste boljke kao Stiv, pa zaboravlja, ne znam. Tek mu dolazi do svesti da se makne i pusti me da radim, trapavo se izvinjava i obilazi nas sve u grupi. Gledam, ponovo se osmehuje i rukuje sa zvanicama, tera po starom. A i zašto bi meni dozvolio da mu upropastim raspoloženje na tako veliki dan za njega? Nema smisla.
Poručujem saradnicima da pripreme komoru, postaraju se da zvučna izolacija nema falinki. Ne može se predvideti kako će klijent reagovati na proces, koliko brzo će se metaboličke reakcije manifestovati, šta možemo očekivati nakon što serum počne da dela. Neko će ispustiti gasove, ili će određeni deo tela početi da curi, a prizor zna biti ogavan kada mišići i žile ukopčaju da se kraj desio pre nekoliko časova i trzavica započne svoj ples. Uredno gospoda vrše dijagnostiku, proveravaju brave, sklop ventilacije i sistem hlađenja. Ceremonija može potrajati do kasno u noć, ipak su ovo posebni događaji koji ne može svako priuštiti, a opet je jeftinije od transplantacije jetre za koju ugledni ljudi odvajaju i po dve stotine hiljada kredita. Naravno, u moj cenovnik se ne ubraja bogat jelovnik, posluga, zakup hale i druge propratne stvari. Sve je o trošku korporacije. Odluka da sve obave ovde, skromno i u krugu prijatelja i porodice govori koliko su voljni da odreše kesu, nego… da li je Akudni lično to tako hteo, ili je neko drugi umesto njega, recimo, njegov zamenik odredio kako će događaj proteći? Nije me briga, moje je da obezbedim miran put na drugu stranu.
Karon, kosac, anđeo smrti, moje kolege vole poetičnost, gledaju na posao kao na božanski čin, valjda tako pravdaju poziv, deset minuta aktivnog rada u danu. Mlađi anesteziolozi, početnici, utehu nalaze u tome da jedu i piju bogato, žive na viskoj nozi o tuđem trošku, a baratanje špricom im dođe kao odličan trik pri žurkama. Ako posle nekoliko godina ne skrenu s uma, steći će potrebno dostojanstvo i poštovanje prema dužnosti. Priznajem, ne može ovo svako. Neophodno je srce koje tako nešto može podneti. Treba živaca, specifičan mentalni sklop, gard prema usamljenosti koja se prikrada kao mrak, truje i proganja.
Zvanice još pristižu, bankar i lični prijatelj gospodina Akundija, kao i direktori koji su blisko sarađivali s njim. Dao bih svakom po tri stotina godina. Primetno je da im biološki sat nepovratno otkucava, duša im posustaje, regeneracija tkiva i period zaceljenja se duplira svakog dana, konačnost ih plaši, a vreme ponestaje. Za dvadesetak godina će razmišljati kada je pogodno da se umre. Ako se klone preterivanja u jelu i piću, sebi uskrate pogubna zadovoljstva, okanu se loših navika, još pedeset godina mogu pregurati, ali… život je jedan, novca ima dovoljno, začikavanje sudnjeg časa im je normalna stvar. Beg od realnosti, o tome se radi.
Tačno u podne, glomazni mehanički časovnici počinju svoju zvonjavu, melodijom najavljuju da ceremonija zvanično počinje. Glavni kuvar se postarao da kanapea ima dovoljno, kao i račića, umaka, krekera, pozamašna selekcija sireva, zatim i sitnih sendviča sa kavijarom, paštete, tanko rezane pršute, samo organsko i uvozno za ovu priliku. Navaljuju bez srama, žderu predjelo kao svinje na koritu. Sipam mineralnu, otpijam i pratim dešavanja. Grokću zadovoljno, ne obazirući se na mene.
Zvanice pristižu, prostor se popunjava, ovali s hranom izlaze iz kuhinje u postojanom nizu. Lepo, kad budu siti i zadovoljni, neće praviti problema. Ceremonija ima prilike da prođe bez incidenata, kuknjave i žalopojki u pola govora. Očijukam s obezbeđenjem, pratim situaciju. Umalo da ispustim čašu kad se ona pojavila u oknu lifta. Iskoračila je crvenim salonkama s viskom potpeticom, mlada Latino devojka tankog struka i širokih kukova, savršeno usklađene proporcije sa grudima, dekolte popunjen taman koliko treba, uska crvena haljina joj prati figuru. Crvene usne su primamljive, nijansa čini skladan kontrast sa sjajnom crnom i debelom pletenicom koja joj leži na levom ramenu. Ne nosi preteranu šminku, nije joj ni potrebna, a svaka linija je svedena, prijatna i ženstvena. Ili je rad veštog hirurga, ili genetski džekpot, nema treće opcije. Odmeravam je iz dubine sale kako upada i ispada iz vidika prolazeći gusto zbijene skupove u elegantnim toaletama. Ispijam mineralnu do dna, tražim još jednu od barmena.
Iz stražnje prostorije buka, svađaju se, prežderavanje pauzira da osmotre vrata i dočekaju ljutite korake. Najstariji sin gospodina Akundija razbojnički širi krila, sav zajapuren, sjaji se kao užareno gvožđe, brzim hodom prelazi halu. Zamenik istupa za njim s rukama u džepovima, glava mu se leluja kao da traži nešto ispod cipela, zapravo krije šeretski osmeh. Akundijev sin maše kažiprstom u njegovom pravcu.
„Zapamtićeš ti ovo, kopile bezdušno! Na sud ćeš ti meni, pa ćeš da vidiš!“ Uleće u lift, vrata se zatvaraju, odlazi.
Zamenik uzdiše, odmahuje zvanicama da se vrate jelu. Provlače se spekulacije, pritajeni smeh, opaske namenjene obojici. Veseli ih porodična drama, em jedu, em imaju besplatnu zabavu. Razočarano klimam, ovo može biti i moj problem ako se advokatska komora aktivira pre tri popodne.
Grlati glasnik moli za pažnju, najavljuje Ser Ekilijusa Akundija, član obezbeđenja izgurava invalidska kolica u staklenom zvonu. Prvi talas kuknjave bruji, pobunjeni starci i prijatelji hitro okreću leđa da nakapaju veštačke suze, a onda hrle ka budućem pokojniku, ožalošćeno padaju na kolena, pesnicama se udaraju u grudi. Redovna pojava, otpijam iz čaše, pohotna Latina stoji izolovana od mase, uz nemarni osvrt me vidi na kraju sale. Prepoznajem radoznalost u pogledu, jer odstupam od finih odela, ne nosim uniformu posluge, nisam lice koje se često viđa.
Akundijev biološki sat ne može podržati nove zahvate, i svaki je uvećanog rizika da telo odbaci novi organ, uzrokuje smrt. Komplikacije su igra na sreću, ruski rulet gde pri svakoj operaciji revolver značajno oteža s dodatim metkom. I kada sve prođe u najboljem redu, uspešna operacija, jetra, bubrezi, srce, želudac, pluća, sve mlado, novo, u punoj snazi ubrzano propada. Kraj mu se bliži velikom brzinom. I teško je gledati ga. Opterećeni krvni sudovi stvaraju ljubičaste pečate, obuhvataju mu udove i telo, pegava i ispucala koža visi preko šavova koji su od njegovog lica napravili morbidnu avangardu. Ne liči više na čoveka. Vid mu je loš, nema snagu da govori, ni moć da se fokusira na ono što želi, živi kao biljka, nepokretan, nesposoban za bilo šta. Raspada se na nogama. Opraštaju se od njega, debeljani koji mu manje ili više nalikuju, koketiraju sa sopstvenim prikazom budućnosti, prihvatajući da će jednom i oni biti u takvoj poziciji, prikovani za invalidska kolica, voštane figure koje su previše bile izložena toploti.
Bezbednjak ga odvozi na podijum, baš u trenutku kad se kolona prijatelja namešta da održi govor, a iz kuhinje dovoze glavno jelo, pečene paunove u crvenom sosu, zatim krvave bifteke iz kojih se cedi sok, razne đakonije aranžirane po oblicima i boji, torte i kolače, museve i komplikovane deserte. Oči su im gladne, oblizuju se očijukajući sa hranom, a treba iskazati poštovanje. Zauvek će mi biti smešan podatak da, što viša noga i stalež, to veća dekadencija i nezasitost. Na scenu stupa Akundijev najbolji prijatelj iz detinjstva, bankar koji mu je odobrio prvi kredit, podržao ga u poslu kada su mu svi zatvorili vrata. Nakašljava se, plačno čita s kartice, skreće pogled ka savršeno mirnom budi-pokojniku, nastavlja, momenat odiše empatijom. Ispijam drugu čašu mineralne, u treću tražim da mi doda vina, očekujući da posle umirenih creva trebam umiriti i živce.
„Šampanj, molim“, ženstveni glas s leđa poručuje osveženje, ne obazirem se. „Dugo ste poznavali Ser Ekilijusa?“ Staje mi uz levi bok, nešto je niža od mene, otpija iz kristalne čaše.
Prelepa Latina, sladak parfem na njoj, suptilna oštrina izbija, sluti na vatru, tipičnu tvrdoglavost i nepredvidivost Meksikanki, ali dovoljno zavodljiva nota, ženstvena, nikako nametljiva mojim nozdrvama.
„Ne. Kratko se poznajemo.“ Mrzovoljno odmahujem, otpijam gutljaj.
„Poslovno pretpostavljam.“ Ljubazno se osmehuje, klimam odsečno, zveram napred. „Zar se nećete predstaviti?“ saginje se da mi vidi oči, neraspoloženo joj se okrećem.
„Gospođice, ja sam došao ovde da obavim posao i…“
„Gospođa“, ispravlja me, diže obrve i čeka reakciju.
„Gospođa?“ Zbunjeno zabacujem glavom u stranu.
„Gospođa Tanev.“ Sladi se šoku na mom licu, imam priliku da razgovaram sa suprugom zamenika direktora.
Hiljadu pitanja mi prolazi kroz glavu, a najviše. Kako to da završi s njim? Koliko ima godina? Bože, razlika između njega i nje, kako su je roditelji pustili samu ovde? Od svih mogućih scenarija, onaj seksualni me šamara umišljajući ogavnu sliku kako se seksaju. Zar joj nije gadno, da ona manekenka spava sa stogodišnjakom, dodiruje mu prsa i slojeve umrtvljenog tkiva? Da li on leži, a ona obavlja sav posao, jaše energično, kako to uopšte funkcioniše? Shvatam da blenem, zaklapam vilice.
„Gospođo Tanev. Ja sam doktor Magnus Bojer, na usluzi.“ Predstavljanje prati naklon kao da stojim pred plemstvom.
„Na usluzi? Zar mi je potreban zahvat? Šta Vam se na meni ne sviđa?“ Pirueta, zanosi kukovima, umilno se osmehujući.
„Ne, nikako. Moje usluge su… pa… za one u poznim godinama.“ Trapav smešak, nelagodan, otpijam iz čaše da ućutkam tremu.
„Ah, da. A za koju proceduru ste Vi odgovorni? Šta ste učinili Ekilijusu?“ Radoznalo zvera ka direktoru na podijumu, pa ka meni.
„Oh, ne, nisam hirurg. Moj posao je… drugačije vrste.“ Odižem limenu aktovku da nagovestim, obrvama ciljam komoru iza govornika, otvara se prilika da uzvratim i usnimim njen šok, pa se oboje ljigavo osmehujemo.
„Da li primate nove klijente? Mislim da imam sledećeg kandidata za Vaše… usluge.“ Ispija šampanj, s oboda čaše nišani ponositog zamenika koji nevešto skriva ushićenje, treperi na podijumu, glumata žalost.
„Gospođo Tanev, molim Vas. Kada ste se Vi rodili, ja sam već stupio u službu. Ne bavim se takvim poslovima. Oprostite, neumesno je postavljati takva pitanja u ovakvom trenutku.“
„Laskate sa spominjanjem godina. Imam trideset i dve.“
„Najlepše godine.“ Tvrdnja izaziva neprimereno glasan smeh, ljudi se okreću, gđa. Tanev se smiruje.
Naredni govornik je bliski saradnik iz bratske korporacije, nastup otvara odom koju je lično napisao, zvuči kao kapitalistički haiku. Čuju se jecaji, slinavo šmrkanje, teški uzdasi, Ser Ekiliju Akundi stameno sve prima na grudi. Časovnik zvoni u jedan popodne.
„Vi mora da imate mnogo zanimljivih priča, doktore Bojer. Bili ste na toliko ispraćaja, doživeli razne situacije. Meni je sve to tako zanimljivo“, očijuka zamišljeno, neko bi to protumačio zaljubljenim pogledom, dok je meni njeno ponašanje učestala pojava. „Recite, koji pokojnik je imao najlepši ispraćaj?“ Lakim hvatom njiše čašom pred sebe, nespokojno prebacuje glavu s ramena na rame uz suptilan kez.
„Romantizujete smrt, gđo. Tanev. Morate razumeti da posle brojnih ceremonija, svaka sledeća liči na prethodnu.“
„Vi ste baš neki oštar čovek, doktore Bojer.“
„Trudim se ostati profesionalan. Razumete da sam ovde poslom.“ Pokušavam objasniti, zuri, otpija, i nastavlja da zapitkuje.
„Pa eto, o poslu i pričamo. Šta Vas je privuklo u tu branšu?“, uporna je, pomalo iritantna, pravo derište iz uzvišenog staleža.
„Teško je opisati. Sled okolnosti.“ Frkćem.
„Uh, sad ste mi odbrusili, doktore Bojer.“
„Očekujete da Vas zabavljam?“ Kolačim oči na nju, sramežljiv kikot joj se zadržava u grlu.
„Poslovne večere, sastanci, događaji kao ovaj danas, sve je tako dosadno, jednolično, iscrpljujuće, a sada konačno imam priliku da upoznam nekog kao što ste Vi i malo poremetim monotoniju, a Vi mi to uskraćujete. Niste fer, doktore Bojer.“
„Hoćete možda da držite špric?“, ponovo bečim oči, presreće me oduševljenim osmehom, mrštim se. „Apsolutno ne. Pitanje je bilo retoričko.“
„Barem mi recite ko je Vaš hirurg, da mu ne idem u ordinaciju.“
„Oh, to je baš lepo da pitate nekog starijeg od Vas.“
„Drugi se nisu vređali na takvo pitanje, a među elitom su to česti razgovori. Hoćete da Vam preporučim kome gospodin Tanev odlazi?“
„Neka hvala. Ne koristim takve usluge.“ Sad već navrćem praznom čašom, propisno iznerviran pružam staklo barmenu da napuni.
„Eto, taman kad pomislim da niste posebno interesantni, Vi mi kažete da ne idete hirurzima. Kako ću ja sada, kada me sve o Vama kopka?“, duri se, očigledno glumi, naslanjam se preko šanka, a gđa. Tanev me oponaša sleva. „Ako sam preterala, izvinjavam Vam se. Neću Vas više uznemiravati.“
„Ostanite“, vraćam je. „I ja sam se poneo detinjasto. Pod stresom sam zbog predstojećeg zadatka. Ovakve ceremonije znaju potrajati više nego što je potrebno.“ Ne gledam je dok pričam, trlja mi vrh leđa.
„Smeta Vam posao, ili samo konačni trenutak?“ Tiša je, ali razgovetna. Koristim sekund da je osmotrim, vraćam se ispijanju pića.
„Ništa od toga, već pompa koja prati ovakve priredbe. Devedeset devet posto populacije ne ide hirurzima, ne produžava život u nedogled, ne kontrira biološkom časovniku, i umiru nečujno, a samo jedan promil najbogatijih mora na sva zvona razglasiti, i od smrti napraviti nekakvu feštu“, gunđam neodobravajući. „Pokušao sam shvatiti zašto jure značaj u godinama, neku pogodnu cifru, šta to predstavlja? Moguće da im nedostaje junački poduhvat, činjenica da ne umiru kao prost čovek, već kao neka veličina, kao da smrt direktora predstavlja kraj jedne ere. U suštini, smrt nekog uticajnog će svakako biti osetan na koži radnika koji sve obavljaju onlajn, ali i to je kratkog daha, jer korporaciju nasledi novi direktor, nova uprava, sve se vrati u normalu. Takoreći, i smrt velikana je nebitna običnom radniku, žalost traje prekratko. Dakle, pitanje ostaje, čemu toliko zvanica, jurenje četiri cifre, zlatni font na mermeru? Bespotreban trošak.“ Sležem ramenima.
„Mislite da se plaše smrti, a taj strah im zabranjuje da žive punim plućima?“
„Moglo bi se reći.“
„Ima smisla, doktore Bojer. Ja sve njih gledam jednako“, s dozom neustrašivosti izvija vrat, posmatra novog govornika kako stupa na scenu. „Ceremonijalna eutanazija košta paprenih kredita, ali može im se kada znaju da neće doživeti da potroše stečeno bogatstvo. Hirovit čin. Barem je neko pronašao način da se tu opari, zar ne?“ Ćuška me zadirkujući.
„Ih, gospođo Tanev, novac je u ovakvim momentima najmanje bitan. Nepristojno je. Niko od nas nije milijarder radeći ono što radi. Moje je da obezbedim miran pun na onu stranu. Smatram da je to važno, nazovite srž branše koja je, barem nama anesteziolozima, pokretač. Mi na smrt gledamo potpuno drugačije.“ Pridižem se sa šanka, oslanjam se na levi lakat, imitira me, gledamo se.
„Je l‘? A kako to?“ Cima obrvom nagore.
„U nekom periodu će se smrt desiti svakom od nas. Religijski gledano, vernici prihvataju neizbežno nadajući se zagrobnom životu, zamišljaju da ih tamo čeka sve što nisu imali za života. Ateisti smrt uzimaju kao sasvim običnu stvar, ništa drugačiju od disanja ili spavanja. Ideolozi već romantizuju smrt, tumače je kao neophodnost da se obrne ciklus, da se iz smrti rađa nešto novo, ali ne preciziraju tačno na šta misle. Surovi realisti imaju teoriju u kojoj sve gledaju kao hemijsku reakciju i procese koji prethode prenosu energije. Ono što je živo, ima energiju, a energija cirkuliše kroz prirodu, nastavlja da živi. Ide kružno. Razumete? I svako od njih smrt uzima za tragediju. Razumljivo, smrt čoveka koji je pripadao nekom određenom krugu društva, nije sasvim obična pojava. Taj krug gubi člana, tako da je gubitak socijalni problem, tiče se grupe, oseća se u tom skupu da nešto nije u redu. Svi ovi uglovi manje-više imaju dodirne tačke. Pratite moju logiku?“, klimam, ona potvrđuje. „Moje kolege zbog specifičnosti našeg posla, život shvataju kao linearan put čoveka sa smrću koja predstavlja definitivan kraj. Hoću da kažem da je svaki čovek individua, neko poseban, važan na svoj način, nebitno koliko je bogat, siromašan, mlad ili star, pa je i svačija smrt unikatna. Ne polemišemo o zagrobnom, šta se događa s energijom, čovečjom dušom, bitno je da čoveka više nema. Naši klijenti žive sa nama i kada ih nema. Porodice se sećaju svojih voljenih, nama su oni stranci, ali oni ostaju s nama. Nama su važni, tako da sećanja na njihove poslednje momente ostaju sveža dok ne dođe naš red da umremo. Dobro pamtim svakog direktora, državnika, bankara, umetnika i običnog radnika kojeg sam ispratio. Svi oni imaju mene kao nešto zajedničko. Moj posao je da svakog dana žalim za njima. Mi na kraju svake rečenice stavljamo tačku. Kraj pripada nama. Shvatate?“ Rukama pokušavam dočarati, zamišljeno i usporeno klima.
„Doktore Bojer, Vi ste zaista retka vrsta čoveka“. Obraća mi se s dozom neverice i divljenja.
„Na šta mislite, gospođo Tanev? Ako Vam se moj poziv gadi…“ Stavlja dlan na moju podlakticu, prekida me i naginje se bliže.
„Ne. Ja Vam se divim. Ova korporativna fela ne daje cvonjka za takve slučajeve, svečanostima se zavaravaju da su barem malo značili nešto, a porodice se brzo dohvate čerečenja firme preko advokata. Nemaju kad žaliti, skoro da suzu ne puste. Vidite, moram Vas malo sažaljevati, jer meni zvuči da im je lakše da plate čoveku da žali za pokojnikom, dok oni čiste savesti idu napred i bave se svojim životima. Ja ne bih mogla takav teret uzeti na sebe, oh, nikako, ni za bilo koju cenu.“ Rastuženo se vraća za svoj deo šanka, blene u široko ogledalo preprečeno bocama s pićem. „Sve ovo je deprimirajuće. Govori mi da niko neće žaliti za mnom kad umrem.“ Ugrizam se za usnu, ne bih da joj dajem lažnu nadu, vremena su jednostavno takva. „Ubija volju za životom. Kako Vi podnosite sve to, kako se nosite s tim?“ Mršti se.
„Članovi porodice nemaju hrabrosti za uraditi ono što ja radim. Računaju na mene da postupim po dogovoru. Priznajem, ruka mi zadrhti u nekom momentu, ali onda me oblije saznanje da moj čin oduzima bol, a zauzvrat daje mir, spokoj, odmor.“
„Da li ste imali slučaj s nekim ko je još, hm, kako formulisati, mlad?“ Zamišljeno pita, mrštim se.
„Rekoh da je neumesno postaviti to pitanje. Mi ne ubijamo, niti prihvatamo suicide posredstvom preduzeća.“ Gvirim da vidim kako se saglašava. „Naši klijenti su već na izdahu. Pretpostavka da mi tu nešto udešavamo satnicu, tačan momenat kada smrt treba nastupiti, u redu, tu Vam mogu dati neko priznanje, ali je činjenica da se svako od klijenata već drži za slamku kada angažuju moju firmu da organizuje ispraćaj. Naše usluge nisu samo ubrizgati serum, ne završava se tu. Ponavljam, mi pamtimo imena koja drugi brzo zaboravljaju, imena koja neće biti ispisana u zlatu na zidu Večnih.“ Otpijam, uzdišem, igram se čašom, gđa. Tanev se okreće s plahim osmehom kojim preseca tugovanje i očaj.
„Pa, ipak smo na zabavi. Doduše, nemamo muziku, nije prilično blesaviti se, ali ne znači da se treba predati očaju.“ Proverava kako teku govori, zvanice pažljivo slušaju obraćanje bucmastog lika. „Smrt se dešava. Okružuje nas. Uzaludno je plašiti je se.“ Pilji u stakleno zvono i nepromenjivog Akundija. „Gospodin Pokojni se pomirio s tim. Srećnik“, govori za sebe, otpija šampanj, žuri natrag mojoj blizini, vraća se razgovoru. „Neće gledati slom korporacije.“
„I to se dešava.“ Odvraćam nezainteresovano, ona nastavlja.
„Viđali ste to?“
„Naravno. Skoro da se podrazumeva kada su uticajne persone u pitanju. Pa i sami ste valjda čuli razne vesti o tome kako korporacije umiru.“ Rezigniranim tonom poručujem, gđa. Tanev se na to osmehuje bogato i od srca.
„Oh, ovaj put se sprema specijalan krah. Znate da moj muž treba naslediti korporaciju?“, klimam uopšteno, trač se već provukao. „A da li znate da sve deonice treba otkupiti bankar koji je prvi govorio na podijumu?“, trzam obrvama u čudu, ali nije to tako retka pojava. „Znate da će sve rasprodati u delove, i otpustiti radnike?“, s pitanjem mi mineralna zastaje u grlu, štucam na hororičnu nameru. Bože, sve da rasturi? Pa on nije normalan.
Lisičjim hodom me obilazi, s druge strane prati dešavanja na podijumu i moj odužen proces ispijanja iz čaše.
„Rudarenje asteroida ga nikada nije interesovalo“, cokće razočarano. „Zašto da radi ceo život, ako može živeti u bogatstvu, trošiti na zadovoljstva? Likvidiraće sredstva, izvući maksimum i uživati do kraja života“, njen osmeh mi je najednom jeziv, ona to primećuje, pa kao s žalom saginje glavu, krije lice, s udahom sakuplja hrabrost da nastavi. „Da li je nesrećan život dovoljan faktor za zahtev eutanazije?“, smišljam odgovor, polazim da je opomenem, ali pretiče me. „Da je u stanju napraviti dete, možda bi i dao šansu Akundijevoj korporaciji. Nit od njega otac, nit od mene majka, doktore Bojer. Jednom u godini mi dolazi, verovatno večeras ga mogu očekivati u postelji. Čak i sad je rizik da se napreže. Eto, doktore Bojer, možda se vidimo ranije nego što se nadate“, morbidan humor, creva se bune, a taman sam ih smirio. „A smrt… nekada je samo ona spas od patnje i bola. Vi to verovatno najbolje razumete.“
„Uvek možete otići, gđo. Tanev.“
„Sa trideset i dve? A kuda?“ Smeši se mojim tužnim okama.
„Posle prvog koraka, nešto će Vam pasti na pamet.“
Časovnici otkucavaju dva popodne, za prvim kapima po staklenom krovu klizi pljusak. Gospođa glasno naplakuje, neko u masi komentariše „Nebesa plaču za Ekilijusom“. Starac koji je sve vreme čežnjivo piljio u pečenog pauna, konačno se odvažio da dograbi batak. Meso je otpalo, pa mu je samo kost ostala u ruci. Iz nekog razloga je stavlja u džep. Gđa. Tanev je coknula posmatrajući krov.
„Bože, kiša. Kome je ona potrebna?“
„Neki ljudi vole kišu“, dodajem.
„Moj muž ju je platio, kao i sve ostalo što misli rešiti svotom kredita.“ Dovršava piće i ostavlja čašu na šank. „Hvala Vam na prijatnom razgovoru, doktore Bojer. Učinili ste da ovaj dan bude malo plemenitiji. Oprostite mi na intenzivnom ponašanju, tako najbrže saznam s kim imam posla. Drago mi je da smo se upoznali.“ Ljupko se osmehuje, potezom prsta na unutrašnjem delu podlaktice prevlači kontakt informacije s čipa i šalje ih meni, aparat na slepoočnici obaveštava tonom prijema. „Nadam se da Vam žal za Akundijem neće stvarati nerešiv problem.“ Još jedan osmeh pre gracioznog okreta, pozdravljam je učtivo, pogledom pratim kako nestaje u oknu vrata skrajnute prostorije.
Zvanice u crnom dostojanstveno aplaudiraju za kraj govora, momci u kombinezonima montiraju hologramsku glavu s koje zrači projekcija. Montaža slika i video zapisa Akundijevih dostignuća se smenjuje, i sav materijal se tiče poslovnog dela života. Čini mi se da sam samo jednom posvedočio kolažu koji se oslanjao na porodicu, izleti s decom, koliko je pokojnik prisustvovao u toku podizanja sinova i kćeri u ljude, ali taj pokojnik nije pripadao visokom staležu. Naprotiv, bio je običan čovek, neki činovnik veran korporaciji, vredan priredbe i naduvane sahrane. Zraci trepere, provlači se toplina, veštačka, lažljiva, a nigde osmeha na prikazu. Uzdišem, lovačkim refleksima motrim ljude pitajući se kome će Ser Ekilijus stvarno nedostajati. Sve saradnici, partneri, bankari, korisna fela, a ni traga od porodice. Kakav li se to čovek zamerio porodu da mu niko ne dođe na ovakav dan. Poslednja prilika za oproštajem, pokojnik nepromenjivo zvera napred, kao da u mene pilji. Pri okretu vidim velika stakla podeljena u kvadrate, gvozdeni ramovi, odveć rđavi i zapekli, uglovi su mračniji zbog tmurnih oblaka. Kiša lije, krajolik napolju miran poput slike, veliki grad diše i živi neometano, dostavni dronovi namiguju svetlima.
Kliktajem na taster u palcu dozivam saradnika, odvaja se iz skupa i prilazi. Objašnjavam mu mogući pravni problem kao i namere zamenika, šaljem ga da suptilno proveri s centralom šta se dešava. Ponovnim kliktajem trebujem drugog saradnika, njemu nalažem da dogovori sastanak sa gospodinom Tanevom. Polazi iz mesta, penje se na binu i u rame govori budućem vlasniku da zahtevam konsultacije.
Ne prolazi dugo vremena, budi-direktor se sreće sa mnom u dubini hale, baš ispred visokih prozora. Kao da ide na streljanje, oblizuje suve usne, usiljeno diže bradu, gleda odozgo, umišlja veličinu. Iz ekopenkala s dimom činim pauze da odaberem prave reči. Tanev strpljivo čeka moj prvi potez.
„Da li su sva dokumenta pripremljena?“, potvrđuje nemušto, povlačim dim, puhćem kroz nos. „Kako stojimo pravno? Akundijev sin… hoće li biti problem?“
„Naravno da neće.“
„Mhm. On može svakog časa prekinuti proces. Ima pravo na to,“ upozoravam, Tanev crveni u licu s gnevom. „Ja nisam plaćenik, korporativni batinaš, operativac u senci.“
„Gospodinu Akundiju je ponuđen nužni deo od dvadeset posto korporacije, ili suma iste vrednosti nakon likvidacije. Odbio je, te se odrekao prava. Govorim Vam, neće praviti problem.“ Zurim da bih pokupio znak nesigurnosti, neku slutnju koja bi otkrila realnu pretnju, a on hladnim stavom nalaže da pratim dogovoreni scenario. Nisam potpuno uveren, zato pritiskam.
„U redu, gospodine Tanev. Verujem Vam. Zvao sam Vas iz drugih razloga.“
„Koje molim?“ Ispravlja leđa, nadmeno se šepuri, veliča se iako nije potrebno.
„Kako Vi gledate na Ser Ekilijusa Akundija?“ Polunamršteno i uz polovičan kez propitujem, Tanev se steže, pitanje mu je signal da simulira strogoću i žalost, namešta ožalošćenu grimasu.
„Ser Ekilijus mi je bio poput oca, čak i bolji od rođenog oca. Žalim jer nije stigao sve znanje i veštine da prenese na mene dok je bilo vremena. Ovo danas će ostaviti ožiljak na meni i prazninu koju ništa ne može popuniti“, poručuje, više deklamuje, redosled reči i cilj fraza kojim se koristi, kao da sam ih se naslušao hiljadu puta do sada. Osmehujem mu se silno, uspešno prikrivam mučninu. Gad. Pravi pravcati gad, mislim se.
„E, sad bih mogao i sa Ser Akundijem da se konsultujem pre nego započnem zadatak“, najavljujem uz blagi tresak po ramenu, buni ga to, kolači oči i donja usna mu podrhtava.
Polazim odsečnim korakom, ekopenkalo spuštam u džep sakoa, klimam momcima, otvaraju komoru i odmah se plač razliva prostorijom. Zamenik prati moj brzi hod, skoro utrkujući se grabi, ali ne stiže, ima sto sedamdeset godina i nije toliko energičan koliko ja. Uz kratke stepenice, pa na binu, polažem aktovku na stočić, pripremam doze u dva šprica. Jedna će ga uspavati, druga upokojiti, miligrami su podešeni da deluju brzo na srce i mozak, umrtve živce i pruže instant nirvanu. Tanev se sapliće na poslednju stepenicu, posrće, vraća balans i ispravlja odelo. Odmeravam ga koračajući, saginjem se u bok starca, zagledam ga.
Pod naborima perutave kože žuti se ustajao znoj. Plavičasti pečati flekavi braon pegama učinili su ga grotesknom opomenom preteranih hirurških zahvata. Plitak dah, grudi mu se pomeraju u dugim intervalima, umire, a životni sokovi ga drže pri svesti, grčevito boreći se za svaki sekund postojanja. Zurim mu u oči postrance, hoće li pustiti suzu, pokajati se, uplašiti onog što sledi. Ne, stamen je kao i do sada, neprikosnoveno hladan poput kipa.
„Ser Akundi, molim za Vaše odobrenje“, šapućem da me samo on čuje, kao skrene pogledom, odlučno potvrđuje slabašnim pokretom brade. Ispravljam se, čistim grlo, i samo što nisam započeo, gospođa u prvom redu đipa sa stolice.
„Ubico!“ Ronzava, uplakana i crvena u licu, sva se trese i upire prstom ka meni. Stariji gospodin je prihvata, vraća na mesto.
„Ubice su notorno emocionalne. Ja? Ja sam profesionalac, gospođo“, odbrusio sam joj pribrano, zauzimam mesto na ivici bine, svakog gledam ponaosob. „Okupili smo se danas da se oprostimo od Ser Ekilijusa Akundija, prvog čoveka korporacije, supruga, oca i prijatelja mnogih. Stranice života će nadalje ostati prazne, otud i nedostatak reči kojim bi se propisno oprostili. Danas svi gubimo ponešto. Svet gubi velikana koji je u dvesta godina uspeo postići više nego pojedinci za hiljadu godina, ali njegova dela ostaju. Ovaj grad gubi dobrotvora koji je nesebično pomagao malim preduzetnicima da započnu karijere, ali ostaju bratska preduzeća. Korporacija gubi odgovornog direktora koji je preko deset hiljada radnika zapošljavao i omogućio im da zasnuju porodice, ali ostaje zahvalnost mnogih. Prijatelji gube kamen oslonac koji im je uvek pružio utočište od oluja, ali sećanje na podeljene trenutke ostaju. Porodica gubi očinsku figuru kojoj se ide zbog mudrosti i saveta, ali ostaju sedam sinova i tri kćeri koji po ugledu na oca hrabro prate njegove stope napredujući u karijerama. Danas nas napušta neko ko je uistinu bio čovek. Nedostajaće nam silno, prijateljski osmeh, reč, glas, prisustvo, ali… čovek odlazi, a njegova ideja nastavlja da živi, sada sjajnija nego ikada pre, čista, besmrtna i večna, ne može se ugasiti, jer to je Ser Ekilijusov dar nama, tako da svi danas gubimo, ali i dobijamo“, pauziram da im se poruka primi, nekolicina odobrava i slabašan aplauz samo što se ne raspiri, odmahujem glavom da prekinu, nije primereno, čistim grlo da im privučem pažnju. „Slava mu! Večna slava Ser Ekilijusu Akundiju, čoveku kakav se ne može ponoviti!“ Drugi talas kuknjave se širi, razlama prostorijom.
Kupim žuti špric, prilazim mu iglom do nabubrele vene, ispod obrva tragam za odobrenjem, klijent tvrdoglavo klima. Sumnjam, tih dvesta godina od nastanka su mu važnije od bilo čega drugog. Čak i da se sve raspadne posle njega, nije važno, ostvario je zacrtane ciljeve i sad nema za šta više da se muči. Bez člana porodice da ga drži za ruku, kao što se dešava na drugim ispraćajima, pa se slikaju i svađaju ko je u kadru, ne, umire kao samac. A i to oko familije, njihovog odsustva, da li to govori da nije bio dobar otac? Osam propalih brakova sigurno nisu naznaka porodičnog čoveka. Akundi je surovi preduzetnik i biznismen koji je uvek znao kako treba igrati igru, kakav igrač u toj igri postaje pobednik. Ili se istinski pomirio da nikakav zahvat ne može garantovati još vek, pa ako je već došlo do umiranja, neće pogaziti reč. Po svemu sudeći, Akundi je bio težak starac.
Od prve doze mu se spava, sklapa kapke. Pet minuta dok skener ne pokaže funkcije i rem fazu, uzimam plavi špric, prinosim, brojim sekunde do tri popodne. Na prvi zvon časovnika dodajem drugu dozu, i nakon petog otkucaja, mašina beleži ravnu liniju. Ćutljivo signaliziram gospodinu Tanevu da je gotovo, on ushićeno obrvama cima uvis dok blene u bankara, a ovaj mu mudrački klima.
„Hajte ljudi, da se prezalogaji. Pa nema smisla da se sve o‘ladi“, brunda debeljuškasti gospodin iz sredine, uz škripu stolica svi ustaju i nasrću na đakonije.
Moji saradnici uguravaju kolica u komoru, zaključavaju je. Nešto kasnije će ga odvesti na kremaciju, potom će pepeo u reku, zemlju, sjediniti s mermerom za neku bistu, ili držati urnu kao ukras. Više nije do mene. Moje je da ga se sećam, da pamtim podvige, prepričavam njegovu istoriju. Uzdišem, mučnina ni sad ne prolazi. U okretu je vidim izdvojenu od grupe. Gđa. Tanev iz prikrajka zuri ka pozornici, pridržava šampanj, šminka joj se razliva od suza. Srećan je čovek koji je voljen, koji nedostaje.
Neki ljudi se plaše smrti, Ser Ekilijus ju je hrabro prigrlio.