Nešto diše u mojoj torti

Sinoć, u beogradskom klubu ’’Polet’’, izdavačka kuća ’’Arete’’ je pred brojnom publikom predstavila tanušnu, ali po mnogo čemu posebnu i pažnje vrednu knjigu – zbirku novogodišnjih priča strave ’’Nešto diše u mojoj torti’’.

Zbirka je delo deset domaćih autora, ljudi različitog senzibiliteta i spisateljskog iskustva, udruženih u entuzijazmu i dovoljno smelih da preskoče velikosvetske teme, te da pišu o svom okruženju, o ’’običnim ljudima, sugrađanima i komšijama’’, a da pri tome ostanu u okvirima žanra koji se, mimo uskog kruga ljubitelja, često etiketira kao okrilje za proizvode sumnjivog kvaliteta.

Pomenutom uskom krugu ljubitelja horora na ovim prostorima poznato je da su od 2012. godine do danas nastale četiri ’’Torte’’, sve u elektronskoj formi. One su poslužile kao testo ovoj ’’Torti’’ na papiru, koju je konačno uobličila i doterala Nina Gugleta, glavna i odgovorna urednica izdavačke kuće ’’Arete’’.

Na promociji su govorili neki od autora zbirke: Milka Knežević-Ivašković, Boris Mišić, Saša Robnik, Relja Antonić i Igor Ivanišević.

Doznali smo mnogo o njenom nastajanju: od osnivanja ’’Esnafa V’’ (ne pet, nego V kao Vojvodina, pošto je jedna od prvobitnih zamisli bila da zbirka sadrži jezive priče iz naizgled tako pitome Vojvodine) i tajnog foruma za dogovaranje odmetnutih pisaca početnika sa književne radionice na forumu Znak Sagite, zatim poziva upućenog afirmisanoj i znatno iskusnijoj Milki Knežević-Ivašković, pa pridruživanja nekolicine sasvim mladih pisaca, sve do odluke da se svake godine pišu strašne priče o novogodišnjoj noći i smišljanja, po meni veoma dobrog, upečatljivog naslova za zbirku. Saša Robnik je zajednički projekat nazvao ’’Nešto diše u mojoj troti’’ i taj naslov je, na opšte zadovoljstvo, zadržan do štampanog izdanja.

Put do štampanog izdanja nije bio ni lak ni kratak. Ipak, stiglo se do cilja, što može poslužiti kao primer i podsticaj svima nama, a pre svega mladim, još neoformljenim i nepoznatim piscima.

Autori zbirke su sa nama podelili svoja iskustva vezana za sam čin pisanja, otkrili nam svoje ljubavi i uzore u literaturi. Čuli smo da su svi umetnici malko uvrnuti, ali da najviše empata ima među piscima i bez prevelikog iznenađenja ispratili izraze divljenja namenjene nezaobilaznom Lavkraftu, Pou, Kingu, Simonsu i Skrobonji. Mada, treba reći da nije manjkalo oduševljenja ni za Kafku, Mopasana i A. K. Dojla.

Meni je posebnu pažnju privukla okolnost da nijedan od prisutnih autora ne vidi u sebi čistog hororistu.’’Mračna fantastika’’ je žanr oko koga su se gotovo svi složili.

Milka Knežević-Ivašković je priznala da, pored neprolazne simpatije za Kinga i živog interesovanja za psihologiju, naročito za one neosvetljene i razumu nedokučive delove duše, nije pomišljala da će ikad pisati nešto što bi se moglo označiti kao horor, sve dok nije čula za torta-planove i dok nije pročitala priče mladih kolega. Boris Mišić nam je poverio da mu je pisanje pomagalo u samoanalizi, pogotovo u smislu boljeg upoznavanja i prihvatanja samoga sebe. Od Saše Robnika smo čuli da je u pripovedanju pre sklon da uveseljava nego da plaši, ali da ga godine koje prolaze čine sve mrzovoljnijim i sklonijim da, makar u svojim delima, teži razrešenju konflikta i uspostavljanju pravde. ’’Izvršiti pravdu’’ upravo i jeste naslov jedne od priča koje je priložio za ovu zbirku. Igor Ivanišević se izjasnio za krimić sa elementima užasnog, a jedino je Relja Antonić bio otvoren u svojoj ljubavi prema Lavkraftu, toliko da se pohvalio kako će mu uskoro ’’pipci izrasti’’.

Nismo bili u prilici da čujemo sve autore, ali se iz priloženog može zaključiti da je to jedno šaroliko društvo, pa i da sam taj horor nije toliko prost i jednodimenzionalan.

Nina Guleta je pročitala karakteristične odlomke pojedinih priča, a Relja Antonić nas je podsetio na jednog od najznačajnijih saradnika, prerano i tragično preminulog pisca Radoslava Slavinića, kome je posvećena ova knjiga.