Lunjao je Luna svemirom
u potrazi za planetom zelenom.
Svud oko njega zvezde su prštale
dok je na široko obilazio crne rupe.
U školi su učili da će ih cele progutati,
to bi ga verovatno spasilo očeve kazne,
ali nije hteo da rizikuje.
Pazio je i na gasovite nebule
da mu ucrtanu trasu ne zamagle,
a pulsar mu elektromagnetom
umalo brodić pokvari i na mestu ga zaustavi.
U daljini je spazio i supernovu
što će izroditi zvezdu novu
i dok je eksploziju posmatrao
meteor na vreme nije spazio,
svom brzinom ga je povukao, na sebe osedlao,
i kako bi sa njega pobegao na satelit je naleteo.
Umesto na zelenoj planeti
gde su drevni rođaci iz legendi vojevali
na plavoj planeti se obreo.
Brodić jedva da je ulazak u atmosferu podneo
skoro je celi izgoreo.
Počeo je da štuca i kašlje, i odbija sve komande.
Poput užarene komete,
uz lomljavu i tresak, u nešto se zabode.
„Pa, sad nema natrag. Zelena ili plava
bitno da je od očeva prekora dovoljno udaljena.“
Pažljivo je iz brodića izašao i okolo se osvrnuo.
Nije bilo kao kod kuće.
Bilo je mračnije i sve je bilo veće.
I ormari, i kreveti, a tek stanovnik kog je ugledao,
bio je visok i čudno je cijukao kad ga je ugledao.
Ništa ga nije razumeo,
ali kad mu je brodić zainteresovano podigao brzo se pobunio.
Nešto je rekao i široko se osmehnuo, dok ga je pomno posmatrao,
te mu je Luno osmeh uzvratio.
Pokazao je na stakleni prozor kroz koji mu je u sobu uleteo
i spaljenu zavesu koju je brzo ugasio.
Čini se da mu je sudba bila takva
da svima prozore razbija.
Pitao se da li će njegova kazna biti stroža,
ali domaćin za prozor nije mario, brodić ga je interesovao.
Odjednom, napolju se naoblačilo.
Virnuo je kroz prozor začuđeno
dok je Luno knedle gutao.
Brod se otvorio i dvojac se na Zemlju spustio.
Njegov domaćin ih je sačekao
i dželatima ga nakon nekoliko reči predao.
Smrknuto su ga posmatrali, te razbijen prozor primetili.
„Nije ti dovoljno što komšijama prozore razbijaš
sad još i tuđincima kroz prozore upadaš“, gunđao je tata ljutito.
„Koliko smo samo brinuli, pola parseka te pratili.
Zar sam ja begunca othranila
ili momka koji svoje greške hrabro prihvata.“
„Izvini se domaćinu, pa štetu popravi i brzo se pozdravi.“
Pružio mu je aparat za univerzalne popravke
i prstom mu na domaćina pokaže.
Luna se domaćinu najiskrenije izvinio,
prozor popravio, tužno mu mahnuo
i u tatin brod pokunjeno ušao.
Na pola puta do kuće se setio:
„A moj brodić kod njega je u sobi ostao.“
Bilo je kasno da se sad po njega vraćaju,
Zemljani su ionako priglupi,
neće od bicikla svemirske brodove praviti,
mislili su roditelji tada,
a da nisu bili svesni da je ljudskom rodu dovoljna samo mrvica
koja će ih u svemirsku osvajačku velesilu razviti,
a sve zahvaljujući jednom nestašku koji kaznu nije hteo da prihvati.
Autor: Daniela Vrškova