Ničije nebo (No Man’s Sky) Ili Igra za neke druge ljude

Loženje. Sve je u loženju.

Ložačke najave, ložački trejleri, ložački intervjui. Današnja ekonomija industrije zabave, a posebno računarskih igara, veoma se oslanja na loženje publike. Ne pomaže ni to što svi znaju da je proizvodnja igara u krizi. Da se igre objavljuju nedovršene i pune rupa. Da je često nemoguće ispuniti sva obećanja koja se razglašavaju naloženim igračima. Da se pristup loženja gotovo uvek obije o glavu razvojnom timu. Matematika je, ipak, surovo na strani reklamokratije, koja namagarči kupce. Koga briga što je proizvod đubre, kad milioni posegnu za njim.

Začarani krug loženja i razočaranja, uvek je gotovo nastran, parazitski. Krupne zverke sveta igara lože mase lako naloživih igrača. Ne zna se ko zadovoljnije trlja ruke! Beskrupulozne kompanije zarađuju prodajući nekvalitetnu i nedovršenu robu. A mnoštvo internetskih trolova smisao života nalaze u vajkanju kad preskupo plate isti taj marketinški oblak loženja i laži.

No, nezavisna scena bila je uglavnom pošteđena ložanije. Posredi su, ipak, mali timovi, odvažni pojedinci, spremni da pomeraju granice. Nevažni likovi, koji ako propadnu, niko ionako neće znati za njih, a ako uspeju, domet njihovog uspeha ulazi u legendu, premda novac i slava nisu zagarantovani. Mnogo je igara naprosto bljesnulo na nebu nezavisne scene i ugasilo se kao zvezda padalica. “Ničije nebo” prešlo je munjevit put od suludo hrabrog poduhvata do svetske pomame i jedne od najiščekivanijih igara u poslednje vreme, kao jedna od prvih iz tabora “nezavisnih”, koji su posegnuli za žestokom kampanjom loženja.

Igra nadahnuta klasicima naučne fantastike, delima Asimova, Klarka, Hajnlajna, Herberta obećala je igračima pravu “tvrdu sci-fi” igru, bez jasnog objašnjenja šta to znači. Autori igre, Šon Marej i Grant Dankan, odlučili su da beskraj svemira sažmu, na sličan način, na koji je to pre njih učinio Braben sa “Elitom” (Elite). “Ničije nebo” ipak nije bio sasvim iskren sa igračima i nagovestio je mnogo toga osim srži – a to je beskrajno istraživanje.

U igru, značajno manjoj od pola gigabajta, stalo je osamnaest kvintiliona planeta. Ajd još jednom – osamnaest kvintiliona. Da bi istražili ceo prostor igre treba uložiti nekoliko ljudskih života, što je praktično čini beskrajnom za nas smrtnike. Gotovo sve u igri stvoreno je iz matematičke formule. Geologija svake planete, prisustvo minerala, sve biljke i životinje, njihovo ponašanje, izgled i način kretanja, sve je stvoreno iz jednog broja, koji je prošao kroz izuzetno zamršene formule.

Govorimo o svemiru u kome svaka živuljka ide ka izvorima hrane i vode, lovi ili izbegava lovce. Govorimo o svemiru u kome drveće raste u najneverovatnijim, a veoma uverljivim oblicima, nastalim po gramatici razvoja biljaka koju je još 1968. godine opisao Aristid Lindenmajer. Govorimo o svemiru u kome se teretnjaci kreću u pratnji lovaca, od jedne do druge stanice, svemiru u kome je moguće nabasati na bojište zaraćenih vanzemaljaca, okupiti flotu i istraživati sve te svetove, jedan po jedan.

I sad, kao i svaka druga ložačka kampanja, urodila je plodom. Prvog dana kada se igra pojavila, preko dve stotine hiljada ljudi pohrlilo je da kupi novo čudo, koje će preporoditi kompjuterske igre. Sračunajte sami, dvesta ‘iljada puta šezdeset evra, za manje od sedam dana, nije loše? Kao i svakoj ložačkoj kampanji, usledio je povratni udarac razočarane publike i “Ničije nebo” je izgubilo preko 70% igrača u narednih nedelju dana.

Internet bruji o tome kako su autori lagali, izneverili očekivanja igrača, da je igra “široka, a plitka” i da ne drži pažnju duže od nekoliko sati, da je za dolazak do galaktičkog središta (što i jeste ovlašni cilj) dovoljno utrošiti tek desetak sati. Flota koju su obećali, tek je šačica brodova. Premda igrači dele isti svemir, nije moguće da se susretnu. Razvojni tim računao je na to da je verovatnoća da se dva igrača nađu na istom mestu manja od nalaženja igle u plastu sena. Pa ipak, kada se to dogodilo igrači nisu mogli da vide jedan drugog. Uzalud je napominjati da su autori igre bili dovoljno oprezni da ne iznose obećanja koja neće ispuniti, jer su bili dovoljno neoprezni da ne poreknu novinarsko preterivanje i zaključke koje su igrači donosili na osnovu prikazanih materijala. Da li uopšte nešto znači činjenica da “Ničije nebo” ima kvintilione planeta, ako su uglavnom sve iste? Da li nešto znači činjenica da se živi svet razlikuje, ako se ponaša na isti način? Da li je draž otkrivanja osujećena ukoliko se iznova i iznova nailazi na istih nekoliko prostorija? Da li je igra promašila temu ukoliko se ispostavi (kao što i jeste) da istraživanje svemira uopšte i nije neophodno?

“Ničije nebo” pokazuje stanje uma današnjeg čoveka. Oslikava nedostatak našeg zanimanja za ono što je suštinski uzbudljivo. To je igra koja se pojavila prerano, ja bih rekao prekasno. “Ničije nebo” je za ljude kojima je dovoljno malo. Da hodaju neistraženim predelima virtuelnog svemira. Da se zapitaju šta znači njihov život spram beskrajnog prostranstva svemira. “Ničije nebo” pokazuje koliko smo nezasiti. Šta znači “nedovoljno” sadržaja u igri, koja nudi beskrajnost sadržaja? Igra nam pokazuje čudovište u ogledalu, čudovište u koje smo se pretvorili. Zar smo se toliko udaljili od lepote života da nas više ne uzbuđuje njihanje rozikastih vanzemaljskih biljaka, lelujanje tirkizne trave i zov čudovišnog živog sveta, koji se praćaka pri obalama nežno plavog okeana? Igrači se žale da je borba protiv vanzemaljskih ili piratskih brodova besmislena? A koja borba jeste smislena, pitam se? Da li smo toliko žedni virtualne krvi? “Ničije nebo” nas podseća, makar i nehotice, koliko je besmislen svaki sukob, svaki svemirski brod koji raznesemo preko tog istog ničijeg neba. Previše ubijanja, previše kopanja, narušavanje ekosistema priziva čuvare, robotska bića, koja se ustremljuju na igrača koji se ponaša kao današnji čovek – bahato i bezobzirno prema prirodi. I niko nije shvatio vic, već se vajkaju kako su ti stražari previše glupi i lako se uništavaju. Zar to nije krunski dokaz neobuzdanosti čovekove?

Možete mi zameriti da previše vidim u igri, koja treba da pruži zabavu. Zar je neophodno toliko udubljivanje i filosofiranje? Posebno ako se u vidu ima, da namere tvoraca “Ničijeg neba” možda nisu bile usmerene na poticanje mudrovanja, a verovatno da nisu, jer se inače ne bi trudili oko sadržaja. Ostavili bi planete jalovima. Ne bi pružali igraču ni trunke smislenosti. Ostavili bi čoveka bez nadzora stražara (Sentinels) niti bi pokušavali da ublaže samotnost svemira vanzemaljcima, koji se neprestano pojavljuju, odlaze i dolaze, pretvarajući se da zaista nešto smisleno rade. Pa i tako, oskudnost i obilje “Ničijeg neba” neminovno ukazuje na to kakvo je stanje, ako ne čovečanstva, ono bar industrije igara i njegove publike.

Trka za računarskim pripovedačem još traje. “Ničije nebo” učinilo je hrabar iskorak u tom smeru. Možda svemir “Ničijeg neba” nema svog pripovedača, a  možda ga nemaju ni naša nebesa. Ali imaju svoje tvorce, početni broj, osnovnu formulu, nešto iz čega sve nastaje.

Voleo bih da vidim da tvorci “Ničijeg neba” nikom ne odgovore na optužbe. Voleo bih da vidim da ne dodaju novi sadržaj. Voleo bih da nam ostave ovu igračku kojom bismo, pre svega, desetak godina bili oduševljeni, a sada je uglavnom pljujemo. Voleo bih da igru ostave upravo ovakvu kakva je sada.

Jer bi tako, vremenom, postala sito kroz koje  kao pesak sipe sitne duše. Rešeto u kome se zadržavaju oni, koji još imaju sačuvan duh deteta, duh žedan istraživanja, duh koji se raduje životu i koji ovladava tehnologijom nadilazeći je.