Nikadođija Nila Gejmena

„Pod ulicama Londona leži svet kakav ljudi ne mogu ni sanjati. Grad čudovišta i svetaca, ubica i anđela, vitezova u oklopima i bledih devojaka u crnom somotu. Ovo je grad zapostavljenih i zaboravljenih.

Mladi poslovni čovek Ričard Mejhju doznaće o ovom druogm Londonu i više nego dovoljno. Zbog jednog jedinog dobročinstva, on se iz svoje svakodnevnice stropoštava u svet u isto vreme i sablasno poznat i krajnje začudan. A tamo dole, ispod grada u kom živi, čeka ga neobična sudbina: nikadođija.“

Gejmen je majstor pripovedanja u smislu pitkosti i slikovitih scena koje ma koliko ponekad izgledale izlišne svakako nisu dosadne. Njegov dar bi, čini mi se mogao da vam predstavi skuvana jaja i da imate utisak da ste stajali i gledali u njih nemajući pojma zašto vam je to uopšte bilo važno. Ali vam je lepo i osećate se delom te scene. Sem pripovedačkog dara izuzetno je naklonjen ideji da izvlači tabu teme i da ih pakuje između redova fantastike, satire i horora. Prosto nešto što znamo da postoji ali iz milion razloga se ne bavimo time predočava na jedan način na koji nema šanse da ga ne „čujete“. Ali nije ta njegova stvarnost nazvana drugim imenom uvek blistava u njegovoj zamaskiranosti.

Ovoga puta dotakao se upravo tih zapostavljenih i zaboravljenih iz Pod-Londona pa imamo zapravo zamaskiranu priču o beskućnicima i svima onima koje Nad-London (u ovom slučaju) ne vidi od blještavila svetala pompeznih klasa. Njegova mašta je u različitim individuama ali i grupacijama žitelja Pod-Londona stvorila koloritne likove. Čak i kad su neki od njih vrlo malo prijatni za oko ili nos oni su vrlo slikoviti. Saživite sa njima, doživite ih kao poznanike i neretko navijate iz sveg srca da se izbore sa nečim. Sva šokiranja jednog nadzemno uspešnog čoveka, njegove reakcije na svet ispod i ne snalaženje u nevolji govore o iskonskom strahu da bi se moglo sve izgubiti, propasti.

Što se njemu i dogodilo kad je gubitkom svega postao bukvalno nevidljiv za svoje dojučerašnje kolege, verenicu, taksiste ili pak stanodavca. Kad čovek dotakne dno nekako bi svi da se otklone u ovoj priči. Kao da je siromaštvo, bankrot ili propast bilo koje vrste zarazna. Prolaženje života u trci za redovnom platom i pripadnošću kakvom moćnijem sloju uopšte čini da taj isti život prolazi mimo nas. Pisac to iznosi kao prazninu obavijenu oko pomirenosti da se treba raditi ono što se očekuje u okvirima pravila koje nameće sredina. Ako niste uspešni, u ovom slučaju niste vidljivi a opet kad konačno vidite sebe nekako vam više nije ni važno. Kraj priče i u tih par stranica ima obrte koji vrište sa: „usudi se da se zadržiš“. Pa je na vama da sami zaključite ima li ova knjiga srećan kraj ili ne.

Šta je zapravo ispričao? Jednu avanturu koja se prepliće i zapliće i svakako nikad nije dosadna čitaocu. Hteo ne hteo glavni junak pokušava da opstane. On doduše želi nazad u svoj svet što se nakon jedne nemile scene čini nemogućim. U Pod-Londonu svakako važe drugačija pravila.

Lutajuće pijace na kojima se novac ne koristi već samo trampa nude vam trice i kučine, polomljene ili propale stvari bukvalno od mačijih kotleta preko ljudskih leševa do đubreta. Pritom nikad ne znate gde će se pijaca pojaviti. Nešto što bi nekome bilo đubre, nekome je blago. Čak i maramica iskopana sa pokojnog vojvode. Iako sa nje novi vlasnik još uvek ponekad čisti ostatke aristokrate ipak je to stilska stvar. Gomile „blaga“ su verovatno aluzija na kanalizacije ovakvih gradova. Kao i na vode zagađene nemarnošću. Ali i na sve one zapravo nepotrebne stvari oko kojih se otimamo ili im težimo na površini. Markiz od Karabasa (neodoljivo podseća na Karabasa iz Dilana Doga) je antiheroj ali ipak heroj, koji trguje uslugama. Ali, da li je izdajnik? Porta (latinski: vrata) ima upravo tu mogućnost da otvara neotvorivo. Ali, zašto je nemarna i sebična u svojoj potrazi? Kad smo kod nje, njen dom u kome su čitavi svetovi kao i domovi sa ulicama unutar kuća i liftovima koji vode u ništa su me neodoljivo podsećali na stepenice iz Hogvortsa ili stepenice iz „Kralja Goblina“ kao i na čitav jedan svet u maslačku skriven u „Hortons hears a Who“ (sjajan crtać). Matori Bejli je golubar i zaljubljenik u krovove pa se poštenog srca nekako više drži Nad-Londona kao i Ilijander koji iz roda pacogovornika može da bude delimično vidljiv i na površini. Aluzija na ono malo nesretnih ljudi koje vidimo u Nad-Londonu iziskuje sad da se zapitamo koliko ih zapravo ima. Vandemar i Krup su definitivno posebne persone. Njih dvojica su ekipa za odstrel koja ima mogučnost da svoj posao obavlja kroz vekove, napred i nazad i oni zaista to izvode sa enormnom dozom umetnosti dok žvaću sve što im padne pod ruku. Kako ste zamišljali anđele? Izlington je nešto što ne bih volela da sretnem (on dosta podseća na anđela iz serijala igara Lare Kroft ili pak na onog sa iskrivljenim viđenjem sveta kao što je anđeo iz Konstantina). Anđeli se prožimaju od neprocenjive izložbe anđela na površini do palih anđela u Pod-Londonu. Kad anđeli koje zamišljamo kao kod Mikelanđela odjednom počnu da bivaju nešto zloslutno a pritom su očigledno vrlo moćni nastaju nevolje, kao što rekoh.

„Divni sveži snovi! Noćne more, prva liga! Samo kod nas! Kupite divne noćne more!“

„Oružje! Naoružaj se! Brani svoj podrum, pećinu ili jamu! ’Oćeš da ih mlatneš? Gotovi su. Dođi, dušo, samo priđi…“

„Đubre“, vrištala je debela starica Ričardu na uvo dok je prolazio pored njene smrdljive tezge. „Smeće!“, nastavljala je. „Otpad! Pogan! Štroka! Krš! Dođi, vidi, kupi, pa idi! Nema ništa celo ili neoštećeno! Trice, kučine i gomile raznih beskorisnih govnarija. Znam da te mame.“

Čovek u oklopu lupao je u mali doboš i usput skandirao: „Izgubljena imovina! Vuci se ’vamo, pa vidi i sam. Izgubljena imovina! Nema tu tamo nekih nađenih budalaština. Sve izgubljeno kako valja, ja vam jemčim!“

Serpentina podseća na šašavu ali i izuzetno opasnu u ovom slučaju, večitu mladu koja opstaje u prašini i paučini (poput one iz Dikensove knjige „Velika očekivanja“). I nemojte se nikako ljubakati sa Lamijama. Vina sa Atlantide nisu pogodna za ljude. Ali je zgodno ako znate kakvog dobrodušnog majstora kovača koji ume da iskuje ružine latice (Hammersmith). I pazite na sleng Pod-Londona, nekad iznajmljivanje svog tela nije ono što bi vam prvo palo na pamet.

Kad se malko sabere humor i opis ovog naopačke sveta neodoljivo podseća na „Alisu u zemlji čuda“, „Narniju“ ili „Disksvet“. I u njemu ima klasa, pripadnosti, surovosti i dobročinstva. Kao i nerealno mogućih stvari. Smejaće te se, pripadaće vam muka, bićete zgroženi ljudskim zaključivanjem ali i često izloženi fobijama (lično mi je bilo neprijatno kod one od visine ili zatvorenog prostora) a neće vas zaobići ni mamurluk. Lovica (ovo su radosti našeg prevoda i „novih“ uredbi gramatike) je najbolji telohranitelj Pod-Londona, jedino što ovde i kad se poštuju primirja po pijacama i povremeno vas pojede noćna mora na mostovima i u lagumima bitno je da se prvo raspitate da taj koga ste unajmili nije prvo sa nekim drugim sklopio dogovor da pripazi na vas. Ili koliko tačno ima ljudi a koliko tačno ugovora. Ispada da u vrlo plitkoj bari usled nemogućnosti Pacov bude veća ruka spasa nego li blistavi entitet u koga bi smo se zakleli onda kad nam je sve bilo potaman. Običan Pacov kojem se klanjaju ljudi ili Zlatni Pacov koji je svojevremeno pojeo mamuta a klanjaju mu se Pacovi?

Gejmen savršeno ukazuje prstom na odnose u društvu, očekivanja i razočarenja. Pokazuje nam da ispod svih tih dronjaka i prljavštine postoje ljudi. Da upravo osobe sa kaputima od kamilje dlake i sa bahato skupim šampanjcima u ruci vrlo lako mogu biti smrdljiviji i truliji ispod površine nego li oni koji tako izgledaju spolja. Predrasude, uverenja i prebrzi zaključci su glavnog junaka skoro pa koštali glave više puta.

Razmažena verenica koja bi potrčka pre nego verenika, pomalo lenje kolege ali dobrodušne, nadmeni bogatuni i gramzivi stanodavci su deo sveta u koji on besomučno želi da se vrati. Da bi ponovo u njemu mogao da beži u svoje igračke-trolove zbog kojih je drugima bio smešan. Elementi „Čarobnjaka iz Oza“ kod Gejmena ipak imaju obrte. Glavni se junak nije razočarao čarobnjacima, razočarao se onim što je mislio da mu je želja. Ili da bi pritisnuto od strane društva to trebalo da mu bude. Podkulture, manjine, grupacije minorne statistici i sloboda po cenu čega?

Autor se poigrao sa još nečim. Koristeći se mapom podzemnog saobraćaja koji ionako ima legende o fantomskim vozovima i entitetima, osmislio je mapu podzemnog sveta. Kako engleski jezik ima momente složenica autor ih koristi u bukvalnom smislu. Pa tako možete videti pravog pravcatog, pomalo senilnog Erla čiji ceo dvor obitava u vagonu i koga možete naći na Erl stanici. Inače Erl je toliko moćan da mu aparati za sokove i čokoladice na samu komandu daju svoje sadržaje. Zgodno, je l’ da? Gavran stanica ima kraljevstvo gavrana (Ravenstation). Nepostojeće stanice ili one ugašene davnih dana u realu, ovde oživljavaju. Podzemni svirači se zlopate sa činima i protivčinima za novac. Zver obitava u lavirintima šina. Crni kaluđeri čuvaju tajne a čak i kad uspete da preživite „kušnju“ ne govore vam sve jer to nije kako kažu njihov posao. Pa šta vam nebesa odrede.

Posebno bih istakla, za nas koji nismo imali prilike da vidimo London (kako iznad tako ni ispod) da je njegovo dopunjeno i izmenjeno izdanje ono što bi ste trebali da zapravo imate u rukama. Ne samo što umesto pukog nabrajanja koje izčili brzo iz uma imamo koloritne opise koji će vam se urezati nego što konačno mogoh da steknem sliku tog grada. Kao da sam se prošetala njime. Sam Gejmen je to dopunio shvativši da je neophodno neengleskim čitaocima i hvala mu na tome. Čak je za potrebe svoje knjige navukao gumeno odelo i spustio se u lagume kanalizacija ispod Londona istaknuvši istorijat i lepotu ručno rađenih cigli koje su nažalost skrivene od javnosti. Dao im je posebno mesto u svojoj knjizi. Deluje pomalo ne bitno ali njegov osećaj da svaka umetnost zaslužuje prikaz i pažnju, makar u opasci nekog od likova, govori koliko mu je zapravo bilo stalo da vidimo sve ono ili one što društvo ne vidi. Posebno osvrt tuge na stradalu decu koje to podzemlje proguta nakon što ih je nadzemlje se otreslo kao nebitnih. Njegova predanost, oko za detalje i sposobnost da vidi priče tamo gde bi nam se učinilo da ničega zanimljivog nema govore same za sebe. U ovoj knjizi možete umreti pa se vratiti ili zauvek nestati na jasnoj čistini i bez vidljive opasnosti.

Izuzetno mudro vođenje priče, pripovedački talenat, spretno korišćenje realnih pojmova, poentiranje tabua i na da sve neverovatan osećaj za zaplet čine Nila Gejmena majstorom u svojoj ligi. Čak i ako vam se učini da ste nešto prepoznali, niste. Samo vam je ličilo na to. Pa na kraju niste sigurni ko je ostao sa osmehom Češirskog mačka, vi ili autor.

„Zanosno…originalno i strahotno…oslanja se u jednakoj meri na Džorža Lukasa, Leteći cirkus Montija Pajtona, Doktora Hua i Džona Miltona…bajkovit sadržaj noćnih mora i maštarija.“ –USA Today

„Knjiga kakvu bi Teri Pračet možda napisao da ga na mesec dana zatvorite u ćeliju s Kafkom.“ – Wired

„Bujno izmaštano…postmodernistička, pankerska vilinska kraljica…“ – Kirkus Reviews

„Nil Gejmen je zvezda. Stvara priče kao što bi neki sumanuti kuvar mesio torte za venčanje: nadograđuje ih sloj po sloj, a u testo ubacuje svakojake slatkiše i gorke zalogaje.“ –Klajv Barker

„Želela sam da se ova knjiga nikad ne završi…Lovica, Izlington, Porta – ovi likovi sad su mi deo života…Otkinula sa za ovom knjigom.“ –Tori Ejmos

„Pisac beskrajne mašte i retke moći zapažanja.“ – Vilijem Gibson

Autor je romana i zbirki priča. Ako uzmemo u obzir da pred sobom imamo oca „Koraline“, „Američkih bogova“, „Okeana na kraju puteljka“, „Upozorenja o sadržaju“, „Anansijevih momaka“, „Zvezdane prašine“, „Vukova u zidinama“, „Knjige o groblju“, „Srećom, mleko“, „5“…, „Uspavana i vreteno“, „Dim i ogledalo“, „Krhke stvari“…u milionskim tiražima, pretočeni u serije ili filmove kao i mnogih filmskih i tv scenarija jasno je šta svet misli o njemu. Njegov „Sendmen“ (kažu, najveći ep u istoriji stripa) je presedan kao i nagrade Hugo, Nebula, Širli Džekson, Lokus i Bram Stoker. Čitao je svoje priče u Karnegi holu i Sidnejskoj operi. Piše za decu kao i za odrasle (ili u njegovom slučaju zajedno).

Ocena 10/10

S ljubavlju, Elena Alexandra

Pretraži Naslove

Korpa

NAŠI PRIJATELJI