„Bez kraja nema početka.”
„Nastavila je ne obazirući se na moje riječi. Način na koji je gledala u jezero uvlačio je jezu u mene. „Gotovo sve legende su iste, ali osnovna je da Žena Pauk sjedi u pupku kosmosa i svojim nitima povezuje svjetove i sav život, a kada dođe vrijeme, povući će niti i k sebi privući sve. Njenom mrežom smo svi povezani kroz svjetove, a snovima se hoda nitima mreže i prelazi iz svijeta u svijet.“ („Niz paukovu nit”)
Izvini, Čehove, prvi put nisam pošla s tobom u krevet. Da, znam, nije ti lako da razumeš, tolike godine vernosti, rituali pred umirivanje duhova, lampica na prozoru, tiha muzika, ti na mojim grudima ali ne strepi, nisam te varala, i dalje si onaj moj jedan jedini, samo ovog puta, imam vas dvojicu.
„Niz paukovu nit” je nadrealni roman, fiktivna realnost, izmaštana stvarnost, lucidna psihodrama ali ne između korica već u čoveku, u Seanu, Anni, Mayi, u nama čitaocima. Svojim stilom pripovedanja, sa snažnom psihološkom pozadinom i emocijom koja je sveprisutna, Alispahić nas drži u jednom bestežinskom stanju kada, svesni realne osnove po kojoj pripovedač vodi radnju, imamo ipak osećaj da se nalazimo u paralelnim svetovima i to ne podvojenim i izmaštanim već ovim u nama, zadirući duboko u prikrivene nam tame. Samim tim, dovodi čitaoca do samopreispitivanja, suočavanja sa avetima u nama samima, istresajuċi pred nas tajne čovekove prošlosti, a ja bih rekla da nas je vešto odveo u podsvest gde ne možete da se ne zapitate šta je to što je istina a šta potiskujemo i od čega bežimo.
Alispahićev stil pisanja je originalan, neusiljen, vrlo jednostavan i toliko živ, dinamičan, snažno emotivan i slikovit da čovek ne može da se otrgne utisku da je možda on sam u ovim redovima i učesnik. Saživljava nas tako lako sa štivom, neosetno unoseċi zebnju i radoznalost sledećeg reda, strane, glave… Likovi su autentični i teško je odrediti njihovo realno postojanje jer nas Alispahić širinom svog uma, alegorijama i metaforama navodi na sopstvene zaključke dajuċi nam prostor da pokrećemo misao i sami stvaramo sliku lika. Umetnički dijapazon i širinu pisca zapravo i vidite upravo u toj slobodi da oslobodite sopstvenu maštu, misao i lucidnost koja ovom piscu jedne nadrealistične knjige, naizgled jednostavne za čitanje, ne da nije nedostajala nego ni trena nije štedeo na sebi da nam je priušti. Duboka emocija ne splašnjava od početka do kraja i, iako je vođica jednostavna, da bismo sagledali suštinu moramo grebati ispod površine. Ovo je jedan od onih romana koji vas pomera s ležišta, koji ne daje mira čitaocu ni po zatvaranju korica.
Obavijena velom tajne, prožeta mistikom i motivima indijanske kulture, posebno pleni bogatim, rečitim opisima, prepuna uzbuđenja i strasti u pripovedanju, priča o Seanu i njegovim duhovima prošlosti prodrmava dubine i mulj jednog muškarca koji, reklo bi se, bežeći od svoje prošlosti ili savesti, susreće avete s kojima konačno mora da se suoči. Koliko god na prvo čitanje delo stvara utisak fikcije, ja sam ovde videla goli realizam. Sean suočen s jednom drugom stranom sebe, onom mračnom i potisnutom, svestan je da je beg samo produžetak muka i nemoguċa misija te upada u začarani krug svojih misli, strasti, osećanja i savesti boreći se da iz kaveza u kojem je zarobljen izleti na slobodu. Stvari mu otežavaju žene, bestelesne a opipljive, žive a pod mermerom, duboko zakopane izgleda ne u grob koliko baš u njegovoj podsvesti. „Jesam li mrtav? Šta ako sam zalutao? Hoċe li me pronaċi u svetu nestvarnog?”, pita se ovaj hodač kroz snove, putnik kroz svetove provodeċi i mene istim putom.
Ovo nije bilo čitanje knjige, prvenca, nečijeg izliva uma, fascinantnog, brilijantnog i svestranog, već vođenje ljubavi sa svakim ispisanim redom, iznova i sa uživanjem. Alispahiću, pero ti se pozlatilo! Čehove, izvini, sad postoji još jedan u čije sam se načine pisanja totalno zaljubila. Pravi mesto u krevetu, sad nas je uz lampicu, tihu muziku i ovo malo strasti za čitanje koju imam troje.
„Niz paukovu nit” je roman koji pomera s ležišta, koji vam mira ne daje ni po zatvaranju korica. „Smrċu prošlosti započela je budućnost.”, piše Alispahiċ i samo ovakvom jednom rečenicom pokreće more misli i buru u nama. Moram se, nakon svega doživljenog tokom čitanja ovog romana koji me je duboko i lično taknuo, poistovetiti s tim da „Feniks nije sagoreo uzalud.” S potpunom odgovornošću potvrđujem da smo dobili našeg Murakamija.
Pavica Veljović, 2018