Koliko drveća je umrlo zarad vaše biblioteke?
Znate, odgovor je kontraintuitivan – ne toliko. Jedno drvo daje šezdesetak knjiga. Dakle, prosečan knjigoljubac je verovatno ubio više mačaka i golubova (ako je vozač) nego drveća. Jedno drvo na godinu dana čitanja, za one baš produktivne. Zašto je onda ovo provokativno pitanje?
Jer ga niko sebi ne postavlja. U svetu gde svi vrište o zaštiti životne sredine, i gigabajti teksta se po društvenim mrežama troše na napad i odbranu neke tamo tinejdžerke, niko ne spominje papir. Papir je tabu tema, ali ne samo običnih čitalaca, već svih koji u industriji knjiga učestvuju.
Pisac nije književnik ako knjigu nije objavio. A za “objavio knjigu” se jedino računa ako je dotična od papira. Potrebno je dati petnaestak stabala (zlobni bi rekli da su neki žrtvovali samo jedno i po) i skoro hiljadarku u evrima da bi se rodio tiraž koji nije sramotan. Sve ostalo što ide u knjigu je tu, ali papir je nešto bez čega se ne može biti ozbiljan. Izdavač zarad svoje reputacije ubija drveće, i to se slavi. Neizmerno.
Miris, dodir i prirodno svetlo je ono što čini knjigu knjigom u očima skoro svih bibiliofila. Čitanje nije vredno ako nije na papiru, te ako se sile istog ne poseduju. Zauzimaju mesto, ali vrede. Za razliku od rođaka, onih koje merimo u kilobajtima. U kilogram staje tri do pet knjiga. U kilobajt, u najboljem slučaju, desetina jedne. Ali, koliko košta kilogram papira i boje, a koliko kilobajt prenosa podataka? Pitajte internet provajdere, oni to računaju. Za mesečnu pretplatu možete kupiti jednu do dve knjige. Pola kile književnosti.
Autentičnost i uspeh pisca izgleda zavisi od toga kako je upakovan. Reči, ideja, zabava, sav rad na samom tekstu se ne računaju. Jer, ako je elektronska, knjiga nikoga ne interesuje. Lako se piratizuje, svima uskrati zaradu. Kao da ovde neko zaradi od knjiga. Oni koje vrede jedva vrte kapital i srcem drže živom industriju koja i te kako ima zamenu u svojoj suštini. Leš je ustao kao zombi jer mi ne damo da se sahrani. Suviše smo vezani za telo.
Volite miris nove knjige. Da, lep je osećaj imati novu, a i staru u rukama. Volim i ja kožne jakne i cipele, a ništa nije mekše od prirodnog krzna. Samo, odavno smo sebi postavili pitanje da li je osećaj pod prstima vredan prirode koju toliko slavimo? Samo ne svugde. Tu gde bežičnost i nematerijalnost omogućava svima da dobiju šansu da objave, a mnogima da čitaju ono što fizički inače ne bi bilo moguće.
Imam i ja biblioteku i merim je u gigabajtima. Zašto sam toliko rada da je smatram nemerljivo manje bogatom od vaših, iako je koštala manje drveća i neizmerno manje prostora? Iako je neizmerno veća u onome što je definicija knjige – rečima. Smisao i lepota ne moraju da se otisnu mastilom na papir da bi postojali. Književnost postoji nevezano za medijum u kome se konzumira, ali zbog bibliofila osećaj nije takav. Jedna papirna knjiga prividno vredi više od stotinu elektronskih. Zato je možda pet stabala umrlo za moju biblioteku na polici, a pretpostavljam skoro nijedno za 1% mog hard diska. Nisam vozač. Čega ste vi više ubili?