Dragi moji, dobrodošli nazad na naša predavanja o klasicima žanra. Znam da ste se uželeli i da ste ovo vreme iskoristili da pročitate neke klasike sa kojima ste se upoznali ili ćete se tek upoznati na ovim predavanjima pošto nam zbog novonastale situacije nisu otvorena vrata za popularna letovališta. Sada je vreme da nastavimo sa našom zajedničkom misijom od koje nećemo odustati.
Verujem da vam je ime Rodžera Zelaznija (Roger Zelazny) poznato jer je skoro zahvaljujući Laguni (ne mogu da verujem da sam ovo rekao) doživeo ponovno izdanje serijal koji je prva asocijacija na ovog genija pisane reči, Hronike Ambera (The Chronicles of Amber), i koji mnogi smatraju za jedan od najboljih fantastičnih serijala. Nećemo sada govoriti o Amberskim hronikama iako sam i sam ljubitelj istih. Stoji da su uticajan i originalan serijal, ali Zelazni ima još dela koja zaslužuju da se o njima priča. Gospodar svetlosti (Lord of Light), Stvorenja svetlosti i tame (Creatures of Light and Darkness), Ostrvo mrtvih (Isle of the Dead), Zovem se Konrad (… And Call Me Conrad), On koji oblikuje (He Who Shapes)… Spisak je predugačak tako da ću se ovde zaustaviti. Ne treba pominjati ni brojne priče koje nam je ostavio u amanet.
Koliko je Zelazni bio produktivan i maštovit pisac idu u prilog brojni svetovi koje je stvorio kroz svoje knjige, pritom crpeći inspiraciju iz svetskih mitologija od grčke i egipatske do mitologije Navaho Indijanaca i Hindu mitova, koji i dan danas služe kao izvor inspiracija mnogim piscima i zahvaljujući kojima broj poštovalaca ovog pisca raste iz dana u dan. Godišnje je objavljivao po jednu knjigu i nekoliko priča koje su osvajale Hugo, Nebula i Lokus nagrade, o nominacijama da ne govorim. Od gore pobrojanih dela sam izdvojio poslednji roman koji je napisao za života i ,koji mu je, ujedno, bio jedan od omiljenih.
Zamislimo naš omiljeni mesec i radnju koja se odvija u viktorijanskom Londonu. Dodajmo tu stvarne likove poput Džeka Trboseka, Raspućina i Mekgregora Matersa, likove sa kojima smo imali prilike da se družimo u delima Meri Šeli, Brema Stokera, Artura Konana Dojla, Roberta Bloha i drugih pisaca gotskog horora (verujem da su vam poznati tako da ih neću imenovati) i ritual koji treba da se izvrši na naš omiljeni praznik. Sve to je zanimljivo jer svako od njih ima svoju ulogu u ritualu i zato što je priča ispričana iz perspektive njihovih demonskih ljubimaca. Junak naše priče je Snaf, demonski pas koji radi za Džeka Trboseka. Iz njegove perspektive saznajemo o ritualu u kome učestvuju dve grupe okultista od čijeg ishoda zavisi sudbina našeg sveta. Ovde ću se zaustaviti jer ne želim ništa više da otkrivam jer je ovo zaplet romana koji je predmet našeg predavanja, Noć u samotnom Oktobru (A Night in the Lonesome October.) Lično mislim da bi ovaj roman, uz valjanog režisera, doživeo odličnu ekranizaciju kao serija i da bi nadmašio Penny Dreadfull, ali to je opet samo moje mišljenje.
Ovaj roman ima zanimljivu konstrukciju. Sastoji se od uvodnog i tridesetijednog poglavlja od kojih svako predstavlja po jedan dan u mesecu. U svakom od njih su opisani Snafovi doživljaji i misterija koja počinje da se obavija oko njega i njegovog vlasnika Džeka i drugih učesnika „Igre“ kako sam Snaf govori. Dodajmo tu i ilustracije Gahana Vilsona (Gahan Wilson) na osnovu kojih možemo da zaključimo da je pred nama zanimljiva knjiga.
Sa uživanjem ćete čitati o sklapanju saveza i o kršenju istih i postepenom uklanjanju konkurencije. Bićete uvučeni u svet Viktorijanskog Londona kojim hodaju magovi i veštice, a to sve zahvaljujući Zelaznijevom poetskom i ležernom stilu i njegovoj čaroliji da nam pred očima prenosi radnju, poput čarobnjaka sa magičnim štapom. Sa odličnom razradom likova i bez preteranih detaljisanja, Zelazni je bio majstor pisane reči što dokazuje činjenica da je ovaj roman bio nominovan za Nebulu nagradu za najbolji roman 1994. godine.
Koliko je Zelazni poštovan među svojim kolegama idu u prilog i brojne pohvale i antologije koje su priređene u njegovu čast. Nil Gejmen je sam izjavio da je Zelazni uticao na njegovo stvaralaštvo što se da videti po njegovim delima. Semjuel Dilejni je svoje najpoznatije delo Nova i brojne priče napisao u odgovor na erupciju Zelaznijevih ideja. Mnogi teoretičari žanra su Zelaznija, pored Semjuela Dilejnija, Džejmsa Grahama Balarda i Brajana Oldisa smatrali za nosioce novonastalih promena u žanru i rodonačelnike Novog Talasa.
Ovaj roman je pred domaće čitaoce izašao 1997. godine u ediciji Znak Sagite kao 41 knjiga u prevodu Ljubomira Damjanovića koji je, po mom mišljenju, odlično obavio posao. Hahaha, nije samo Kentaur predstavljao klasike žanra.
Za kraj mi ostaje da vam predložim da pročitate ovaj roman i da počnete da odbrojavate dane do sledeće Noći Veštica. Garantujem da ćete mu se vraćati. Do tada ja ću spremiti još jedan specijalitet koji ide u duhu meseca.