U novouspostavljenoj ediciji Zov heroja, predstavljamo vam delo žanra epske fantastike mladog autora Stefana Mijatovića „Mesečev ratnik“, kroz predgovor koji je za ovu priliku napisao Miloš Mihailović i jedan odlomak iz romana po izboru autora.
KO DOVEKA ŽIVI, IMAO SE RAŠTA I RODITI
Objektivni posmatrač ne može a da se ne začudi određenim idiosinkrazijama domaće žanrovske književnosti. Pre svega, povećana produkcija stvara utisak bujanja scene, ali istina je, nažalost, daleko od toga. Živimo u doba kada fanovi stvaraju za fanove, a kritička evaluacija potpuno izostaje. Zato, uprkos povećanom komercijalnom uspehu fantastike, ne možemo govoriti da je ona suštinski napredovala od prošlog veka. Često se stiče čak i suprotan utisak. U književnoj teoriji i praksi, bar što se tiče zapadnog sveta, žanr više ne uživa stigmu niže vrednosti, i izučava se ravnopravno sa bilo kojim drugim literarnim fenomenom, dok u Srbiji i regionu stvaraoci nastupaju sa mentalitetom getoa, omalovažajući akademsku javnost koja ne odaje dovoljno priznanje fantastici. S druge strane, ta kritičarsko-teoretičarska uskogrudnost se delimično može opravdati subliterarnošću većine nastalih dela.
Kako razmrsiti ovaj čvor? Put do afirmacije žanra pre svega će utrti kvalitetno književno stvaralaštvo; zatim, ne sme izostati i odgovarajuća teoretska obrada, koja će dati analizu novonastalih dela, jasno označiti njihovo mesto na književnom nebu, i pružiti realan pregled stvari. Prvo nam je ponudio Stefan Mijatović svojim prvencem, romanom „Mesečev ratnik”, a ovaj predgovor predstavlja jedan nepretenciozan pokušaj da se razmotre njegovi kvaliteti, mane i mesto u istoriji srpske žanrovske književnosti. Čestim greškama mladih autora – među kojima ističemo klišeiziranost, neuverljivo građenje sveta, lošu karakterizaciju, nedorađen stil, neuverljivu fabulu i nedostatak idejnosti – suprotstavićemo Mijatovićeva rešenja, koja, premda ne uvek ostvarena do svojih punih potencijala, predstavljaju svedočenje o hvale vrednoj samosvesti i poznavanju pre svega književnosti, a zatim i spisateljskog umeća.
Fantastička literatura predstavlja temelj „Mesečevog ratnika”, ali autor izbegava da se posluži tropima utemeljenim u popularnoj kulturi i lošoj literaturi, i tako krene lakšim putem. Umesto toga dekonstruiše žanrovske elemente i izbacuje sve ono što se zamera epskoj fantastici. Jedina rasa koja se pojavljuje u delu je čovek, bez plejade nemaštovitih stvorenja čija je jedina uloga da doprinese šarolikosti dela; nema milenijumskih artefakata i nosilaca Dobra/Zla starijih od svetova. Zapravo, kod Mijatovića ne možemo naći bilo koji od klišea fantastike. Umesto da prati sudbinu milionskih vojski, celog čovečanstva, ili izabrane družine, roman se bavi malom vojskom, sastavljenom od pripadnika običnog naroda. Što je za još veću hvalu, delo je koncipirano kao zaokružena celina, izbegavajući kobnu zamku serijalizacije.
Primetna je velika politička, istoriografska i sociološka potkovanost autora; po uverljivom prikazivanju bitaka, uređenja država, političke pozadine događaja i svih sistema neophodnih za funkcionisanje jednog društva, Mijatović se ističe u krugu domaćih pisaca fantastike. Tokom čitanja dominira osećaj da u rukama držimo istorijski roman, a ne delo fantastike; ubedljivost je tolika da „Mesečev ratnik” možemo nazvati istorijskim romanom imaginarnog sveta. Sa svojom zamišlju autor se izborio neverovatno uspelo, retko zapadajući u zamku enciklopedijskog pisanja. Nažalost, ovako ubedljivo izgrađen svet nedovoljno upućenom ili zainteresovanom čitaocu može se učiniti neuverljivim, a Mijatovićeva erudicija pukim razmetanjem. Autorovo dostignuće još je veće kada ga razmotrimo u kontekstu svetova drugih žanrovskih dela; potpuno je izbegnuta zaljubljenost u sopstvenu kreaciju, pisanje oda šarenom imaginarijumu.
Likovi koji se pojavljuju nisu tek puki arhetipovi; ne postoji podela na dobre i loše momke. Vidljiv je Mijatovićev trud da duboko humanizuje svoje junake i unese u njih inovativne elemente. „Junaci?”, zapitaće se neko. Radnja se odvija na suženom prostoru, i junaštva nisu epska u žanrovskom smislu, što je ključ idejnosti ovog romana. U toj ljudskosti i leži jedan od najvećih uspeha Mijatovićevog pisanja. Likovi koje on stvara balansiraju između beskrvne uzvišenosti junaka velikih epova i duboke psihološke složenosti stvarnog života (s tim da se na momente približavaju ovoj prvoj), i zadovoljiće kako čitaoce koji žele nešto više od puke radnje, tako i one nezainteresovane za dublju analizu. Karakterizacija ne opterećuje čitaoca, i svojom humanošću iskače iz domaće epske fantastike.
Ako je uverljivo građenje sveta najveća vrlina ovog romana, stil bi se mogao smatrati njegovom najslabijom stranom. Mijatović nije veliki majstor jezika i vrcavih, višeznačnih rečenica. Proza mu je pismena, jasna i prijemčiva, a rečenice ponekad znaju da zaškripe. Ono što treba istaći i pohvaliti jeste da se, za razliku od mnogih svojih kolega, ne upušta u zloupotrebu stilskih figura i zamke lepog, odveć lepog pisanja, već suzdržano gradi pripovedanje koje poseduje određenu klasicističku lepotu. Jezik mu je tek polazište za iznošenje ideja i građenje uverljive radnje. Fabula je relativno jednostavna, u skladu sa obimom romana; nema više tokova radnje, nema zaplitanja u beskrajne alegorije i priče unutar priča. Umesto toga, autor bira da priču ispriča u malom obimu, na jedan minimalistički način, što mu i uspeva. Sama priča sadrži dobro izvedene obrte, a kraj romana donosi iznenađenje svima naviknutim na ustaljene krajeve. Gorko-slatka završnica sjajno je osmišljena, i premda ne ostavlja bez daha, veoma je uspela.
Mijatovićev roman, za razliku od većine domaćih ostvarenja iz istog žanra, ima idejnost. Kao veliki poznavalac književnosti, autor je svestan da je svako književno delo pre svega o ljudima, a ne o zanimljivim događajima ili stvorenjima; značaj ovoga ne može se dovoljno podcrtati. Roman predstavlja sjajno antiratno štivo: uspešno se demaskira sjaj i bljesak rata i otkriva se njegovo naličje. Mijatović ne uzdiže rat, već ga raskrinkava na sebi svojstven način, kroz alegoričnu priču o Ezgildu, Mesečevom ratniku, čoveku koji je upoznao sve plodove ljudskih sukoba i u sukobu je sa samim sobom i prošlošću koja ga progoni. Ta unutrašnja bitka traje uporedo sa spoljašnjom, koja se vodi sa predstavnicima države koja je pokorila Ezgildovu pokrajinu; prateći dileme i sumnje protagoniste, u njemu kao da vidimo borbu samog autora, koji želi da nam pokaže da nisu bitni zmajevi i vilenjaci, svemirski brodovi, vampiri i vukodlaci, već ono što je sa njima urađeno.
Miloš Mihailović
(odlomak iz romana)
Kiša je nadošla četvrt sata kasnije. Počela je polako, mogao je čuti svaku kap, a onda sve brže i jače. Na kraju, pretvorilo se u silovit, prolećni pljusak, sa grmljavinom. Krupne kišne kapi dobovale su po granju u nerazumljivom, brzom ritmu. Oči su mu se same sklapale, a tama poluzemunice kao da ga je uvlačila u sebe. Utonuo je polako, i, na trenutak, čvrsto zaspao.
– Nek sam proklet, ako ću da dopustim da mi Noloron preuzme Citadelu!!! – urlao je na svoje i kraljeve vojnike, dok su čučali na bedemu – Vi, kod balista, počnite da skidate te Arejce sa trga!
Talas za talasom strela iz lukova i samostrela, preletalo je iznad bedema. Levanonci su morali da čuče, da bi ih izbegli. Baliste ispališe prva koplja, uz poseban, praskav zvuk odapinjanja. Za to vreme, ka bedemima Baleanorove citadele trčala je arejska pešadija, preko čistine Kraljevog trga u Aznoru. Ezgild proviri preko grudobrana i brzo odmeri vojsku. Tri hiljade arejskih pešaka u verižnjačama i još nekoliko stotina arejskih konjanika u punim oklopima je nosilo pedesetak merdevina za penjanje. Ezgild podiže još malo pogled, ali nije mogao nigde da vidi ovna za razbijanje kapija. Mogao je da odahne na trenutak. Mrzeo je ovnove. Pogotovo kada je morao da brani utvrdu.
– Pripremi kuke! – povika na ljude niže od sebe. Naređenje se poput talasa prebacilo niz stotinu metara zidina sa obe strane, kuda je rešio da napadne grof Noloron – Vreme je da ostanu bez merdevina!
Na toj strani Citadele imao je sveukupno dvadesetak kuka, nedovoljno da ih zaustavi sve odjednom, ali uz malo sreće, možda i odbije prvih nekoliko talasa. Kraljevu palatu neće tek tako predati, u to je bio siguran.
Arejci su prestali da ispaljuju strele i Ezgild ponovo baci pogled preko bedema. Bili su na jedva nešto više od trideset koraka. Baliste odapeše dugačke projektile i Arejci su padali po dvojica-trojica istovremeno, ali napadači se nisu zaustavljali. Strelci na bedemima zasuše ih projektilima i oboriše na desetine, pre nego što stigoše. Uz tupi tresak, Arejci postaviše merdevine na zidine. Ezgild se podiže na noge, kao i ostali Levanonci. Strelci više nisu mogli da omaše u haosu koji je nastao. Arejci su imali da pređu visinu od sedam spratova, tokom kojih su bili laka meta. Pešaci su bacali koplja sa ubitačnom preciznošću. Ovo je totalni promašaj za Nolorona, pomisli Ezgild. Verovatno pokušava da se dodvori kralju Lotaru. Šteta za ovako hrabre ljude.
Ispod zidina Baleanorove utvrde leševi mrtvih Arejaca su se gomilali, ali Arejci su uspevali da stave većinu merdevina. Jedan od vojnika dobaci Ezgildu kuku za navlačenje i on je zakači za merdevine:
– Povlači! – uzviknu ka vojnicima. Uz pozdrav ili osmeh, vojnici su vukli čekrk i merdevine se podigoše sa tla, sa dvojicom neprijatelja na njima. Dok su bili na pola puta, jedan Levanonac baci koplje, pogodivši vojnika koji je bio na pola puta. Padajući, povukao je sa sobom i drugog. Levanonci oko Ezgilda su radosno zaurlali. Ezgild se pope na kule kod kapija i pogleda na obe strane:
– Drže se dobro! – povika kapetan Gunenfen, dok je naređivao kombinovanom odredu lukonoša i samostrelaca kuda da gađaju. Talas strela pokosio je Arejce na troje merdevina koje su podigli, te oni popadaše natrag u podnožje Citadele.
Sa leve strane kapije, Arejci su se polako peli uz merdevine. Postavili su nekoliko u nizu, čvrsto ih držeći uz zemlju. Ezgild opsova glasno i isuče mač. Sjurio je niz stepenice i potrčao uz bedem. Videvši Ezgilda kako juri, desetina vojnika krenula je za njim. Stigao je do prvih merdevina gurnuvši ih iz sve snage sa još jednim vojnikom. Merdevine se polako nakriviše, a zatim sve brže padoše na suprotnu stranu, vukući nekoliko Arejaca za sobom. Ezgild isprati pogledom pad merdevina i potrča ka drugim. Naježila mu se koža na leđima kada je video Arejce na bedemima. Mačevima i sekirama zauzeli su desetak metara bedema, i na dvoje merdevina stizalo im je pojačanje. Arejci su već počinjali da kliču svojima.
– Levanon! – uzviknu Ezgild podižući mač. Na jedan blistav trenutak, osetio je samo podnevno sunce kako sija, kao da mu je sve utihnulo u ušima. Smogao je snage da se nasmeje, a onda se sve ubrzalo. Pred njim je bio Arejac u punom oklopu, sa dugim jednoručnim mačem u desnoj i štitom u levoj ruci. Čekao ga je u stavu za borbu i Ezgild je znao da mora da bude brz, sama smrt u ljudskom telu.
Isukao je bodež i zamahnuo mačem za borbu pokušavši da fintira bodom, ali Arejac skrenu sečivo svojim mačem i krenu napred sa štitom ispred sebe. Ezgild oblete oko njega, zabivši mu bodež ispod levog pazuha, jedna od retkih slabih tačaka punog oklopa. Arejac zastenja od bola. Neprijateljeva krv je Ezgildu šikljala niz ruke. Pustivši da ga drugi Levanonac dovrši, napade sledećeg Arejca. Kratkom sekirom, Arejac je odbio nekoliko udaraca, a zatim i sam napade. Ezgild ga je lako izbegao, izvivši se u stranu. Probio je verižnjaču silovitim bodom u stomak. Iz slabe ruke koja se još držala u vazduhu, Ezgild ote sekiru i izvuče mač iz stomaka. Arejac se sruši na zemlju, u samrtnom ropcu. Ustuknuli su pred Ezgildom, koji žustro napade još jednog. Arejac od straha je uzmicao uz ivicu bedema. I zatim izgubio tlo pod nogama. Ezgild je čuo vrisak i zatim tresak u podnožju bedema.
Arejske trube pozvaše na povlačenje. Vojnici na tlu počeše da beže preko trga. Preostali Arejci na bedemima baciše oružje na tlo i podigoše ruke u vazduh, u nadi za milošću. Ezgild mahnu ljudima koji ih odvukoše u palatu, razoružane. Prvi napad, pomisli mračno. Pitam se samo koliko će ih još biti i koliko ljudi neće videti sledeće jutro?
Mrak. Crnilo pred očima. Otvorio je polako kapke, osetivši vodu na licu. Pomislio je na trenutak da su to suze i prešao nežno rukom preko lica. Onda shvati da mu krov prokišnjava. Sa gorkim osmehom, pokušao je da se priseti kada je poslednji put plakao. Da, onda kada su mu rekli da mu je supruga preminula, prisetio se. Nedostajala mu je Mirit. Pred sobom je imao njen lik, tako stvaran da ga je mogao dotaći. Polako, zgurio se uz sam zid poluzemunice. Napolju, oluja je i dalje besnela nad Tamnom visoravni, a niz njegovo lice, posle dugo vremena, slivale su se suze.